Bosanska polja smrti

S jedne strane, kuće građene na pet metara od minskih polja i putevi oivičeni eksplozivnim napravama, a s druge neumoljiva statistika, za koju je izvesni ruski revolucionar rekao da je najdelotvorniji vid mazanja očiju. No, u ovom je slučaju toliko poražavajuća da je vredi čuti. Od 1995. i kraja krvavog građanskog rata u Bosni i Hercegovini je u minoincidentima ranjeno 1.686 ljudi, od toga 237 uglavnom zaigrane dece. Poginulo je gotovo 600 stanovnika, ne računajući deminere, od kojih je 46 izgubilo život. Odšteta u slučaju njihove smrti iznosi 250.000 konvertibilnih maraka. Dalje, oko tri odsto teritorije Bosne i Hercegovine i dalje nije razminirano, a prema ovim područjima, kojih ima više od 13.000, gravitira oko pola miliona ljudi, ili skoro svaki osmi stanovnik. Samo u januaru ove godine dogodile su se tri nesreće, poginulo je troje ljudi, isto toliko je osakaćeno i ko zna koliko još zavijeno u crno.

Ipak, ni ovakvi zastrašujući podaci ne mogu da približe opasnost od mina s kojom se u Bosni svakodnevno susreću, koje god nacionalnosti bili. Naročito je prisutna na nekadašnjem borbenom koridoru, uzanom potezu između opština Modriča i Šamac, dužine oko 20 kilometara i na svega dva sata vožnje od Beograda. Kako vele stanovnici, ne zna se ko je tu više mina za sobom ostavio Vojska Republike Srpske, Hrvatsko vijeće odbrane ili Armija Republike Bosne i Hercegovine, što u dogovoru s komandom, što samostalno. Isto se tako ne zna ko kada može da nastrada.
Nema pravila. Jednom sam išao kroz razminiranu teritoriju, pa sam opet naleteo na minu. Doduše, deaktiviranu. Sledio sam se. Svakome može da se desi najgore, ali nemamo izbora. Tu smo gde smo, odmahuje glavom Ostoja Kuzmanović, jedan od prvih povratnika u planinsko modričko selo Gornje Krečane, danas najpoznatije po neasfaltiranom prolazu, širokom jedva dva metra, koji je za vreme rata bio linija razdvajanja naroda. Granica između entiteta je i danas veoma blizu.

Pre rata su Krečane bile poznate po izvanrednim trešnjama. Ovde je zemlja kao retko gde pogodna za voćarstvo. Osamdeset kuća je od toga živelo, i to vrlo dobro, a sada ih ima tek oko 20, i jedva sastavljaju kraj s krajem, dodaje sa setom Željko Terzić, samostalni stručni saradnik za civilnu zaštitu u opštini Modriča. Na trešnje više niko ni ne misli. A i kako bi, kad su krvavo crvene table s morbidno nasmejanom lobanjom i ukrštenim kostima na svakom koraku. Tihi su i surovi podsetnici da se jedno vreme umesto voća i, čini se, najmirisnijeg bagrema na svetu, daleko radije sejala smrt.



Buditi se sa saznanjem da jedan neoprezan korak van puta deli od smrti sigurno je strašno. Još je, međutim, strašnije naviknuti se na ovakvo stanje. Na pitanje kako je bilo raditi, bitisati i odgajati decu u blizini smrtne opasnosti, Kuzmanović, koji je kuću izgradio na doslovno pet metara od minskog polja, nevoljno sleže ramenima i veli da ljudima poput njega, koji su najbolje godine izgubili na ratištu, više ništa ne predstavlja muku.
Od rata nisam isti. Sve mi je jedan dugačak dan, ni ne znam kad su demineri tačno dolazili. Valjda od 2003. do 2008. godine, u nekoliko navrata. Ali, znam da sam ubrzo po povratku shvatio da ću stalno na njih da nailazim. Kad krenem u šumu po ogrev videću ih. Kad teram stoku isto tako. S klincima kad se igram takođe. Onda sam lepo počeo sam da uklanjam one koje mi se nađu na putu. To mi ostade iz rata. Nije mi bilo svejedno, naravno. Ali šta ću. Tu živim, nemam kuda, objašnjava on.

S obzirom na opasnost od koje niko nije pošteđen, zvuči neverovatno da su table s upozorenjima do pre desetak godina često nestajale. Nemilice su ih krali i skidali, ili da bi lakše prodali plac interesovanje je, razumljivo, daleko više kad nema indicija da je pod minama ili da bi od drvokradica zaštitili svoju neminiranu šumu, ili da bi jednostavno prekrili kokošinjce. Terzić nikoga ne krivi, svestan je da se u teškim životnim uslovima svako dovija kako može, ali dodaje da se stanovništvo prizvalo pameti i da već dugo sarađuje s nadležnima. Nema mnogo izbora na osnovu njihovih molbi se formira lista prioritetnih minskih polja koje treba očistiti. Kada se raspišu tenderi, firme za deminiranje lokacije biraju, između ostalog, i na osnovu ovih oznaka.



Iako je glavnina teritorije Gornjih Krečana očišćena od mina, nema garancija da će se normalan život u dogledno vreme nastaviti. Dokaz tome je oronula kuća na samom kraju sela, zarasla u korov, čije je okruženje deminirano na molbu jedne starije gospođe koja je želela da se vrati, makar na godinu dana. U međuvremenu se ozbiljno razbolela, a njena deca su se drugde skućila. Niti će joj se želja ispuniti, niti će se neko drugi tu naseliti, a povratnici koji čekaju čišćenje preostalih minskih polja, kojih u opštini Modriča ima 44, moraće da budu strpljivi.
Prema Terzićevim rečima, najvećih neprijatnosti je bilo kada su pojedine hrvatske porodice želele da se vrate svojim domovima, nakon što su im iz domovine rekli da opasnosti od mina nema. Jedva im je objasnio da njihovo imanje nije deminirano. Na kraju je, tvrdi on, ipak progurao njihov slučaj na listi prioriteta, jer, svi smo jedan narod, davno podeljen verom, a danas veštačkim razlikama.

Kako vreme prolazi, sve više sarađujemo. Na primer, muslimanskim porodicama ovce i jagnjiće najviše prodaju srpski stočari. Desi se da ostanu bez ijedne životinje. Bošnjačke i srpske službe za deminiranje takođe sarađuju, naročito od 2012. kad su nadležnosti prebačene s etnički često mešovitih opština na entitetske nivoe. Kad bi nam dozvolili da zasebno i samostalno rešavamo i pitanja nestalih lica, siguran sam da bi se i to brzo privelo kraju. Ali, nekom nije u interesu, zaključuje Terzić.
Kuzmanović insistira da su svi tamošnji narodi u istoj situaciji. Nikoga ne moram da volim, ali valjda je normalno da svakoga poštujem. Kroz isto smo prošli, i sad smo na istom. Uvek ima fanatika, s koje god strane dolazili, ali sad već ima i dovoljno razumnih da takve ljude nadglasaju, utišaju, objašnjava on. Na pitanje je li u Gornjim Krečanama bilo minoincidenata odgovara odrično, ali odmah rukom pokazuje na bošnjačko selo na koje gleda njegova kuća. Tamo jeste, mrmlja donekle rastuženo.

Jednu istu šumu pored proplanka koji, iz daljine, više liči na kakav idiličan krajolik negoli na nekadašnje ratište, zimi pohode i Srbi i Bošnjaci zbog drva za ogrev. Među njima je bio i izvesni Ragib, koji je 2008. čudom izbegao smrt. Tri godine kasnije, međutim, neka druga mina ga je ubila, i to na sinovljeve oči. Želeo je da pomogne ocu. Kako Kuzmanović reče ranije, pravila ne postoje. Kao, uostalom, i u slučaju dvojice dečaka nastradalih u šamačkom selu Srednja Slatina, gde se verovalo da mina uopšte nema.
Smrt se ovde udružila s nepredvidljivošću i bira toliko nasumično da su i oznake s upozorenjima, i mine, i eksplozije koje se svako malo čuju postale bizaran mizanscen koji ljude u najboljem slučaju podseća da su baš oni možda sledeći.
Jedini koji se, makar na prvi pogled, ne brinu mnogo jesu najmlađi naraštaji. Jedan dečak u selu Miloševac, kroz koje prolazi železnička pruga oivičena potmulim eksplozivnim ubicama, nerado razgovara, ali zato sintagmu linija razdvajanja govori s poražavajućom lakoćom. Ove reči verovatno je naučio i pre no što je prvi put prozborio mama ili tata. Za mine koje se nalaze na svega pedesetak metara od njegove kuće saznao je tek kada je jednog jutra, zbunjen, u dvorištu video deminere. Do tad su mu, tvrdi on, bližnji pričali samo gde je sve opasno igrati se. Iako nije ni video rat, rastao je oko njega i zajedno s njegovom jezivom zaostavštinom. Čeka da završi deveti razred i srednju školu, pa da vidi kuda će dalje.

Miloševac se nalazi na pola puta između brdovite Modriče i opštine Šamac, koja je u posavskoj ravnici i gde je deminiranje donekle lakše. Dok je u prvoj opštini godišnje moguće očistiti oko 100.000 kvadratnih metara, u Šamcu je izvodljivo i do četiri puta toliko, kako tvrdi Milan Blagojević, šamački koordinator za protivminske akcije. I sam se dugo bavio njihovim uklanjanjem, pa poznaje proces.
Obuka počinje nizom provokacija kojima se proverava da li ste i koliko skloni histeriji ili strahu. Čovek mora da bude potpuno staložen. Mada, kada sam završio deminersku karijeru, odmah mi se u sećanje vratilo nešto o čemu do tada nisam razmišljao koliko sam puta pogrešio, mogao da nastradam, poginem, predočava on, dok nas vodi u selo Brvnik, poznato po velikom broju minoincidenata u prošlosti.

Na pitanje zašto je toliko ljudi nastradalo u čitavom Šamcu čak 33, a samo u Brvniku njih osmoro, od toga šestoro smrtno, što je za zajednicu od 80 domaćinstava ogroman postotak Blagojević sleže ramenima i uz osmeh objašnjava: Znate kako, ovde se niko ne boji mina dok neko ne pogine. Onda se svi boje neko vreme, pa i taj strah prođe. Ali, to je normalno. Svi znaju da mogu da nastradaju, ali isto tako moraju da rade na imanju i po šumama.
Vlada uverenje da su Bosanci, bili oni Srbi, Bošnjaci ili Hrvati, gostoljubivi ljudi koji i najcrnje probleme umeju da okrenu na šalu. Ponekad se, vele oni, desi da demineri na polju ne nađu nijednu minu i da na licu mesta raspale roštilj. Neke se seoske lole potom dosete da ih isprepadaju topovskim udarima s distance. Uglavnom se sve završi smehom i rakijom. Ima, nažalost, i tragičnih sudbina.

I dalje se, na primer, prepričava kako je u martu 2003. petoro ljudi iz dve porodice poginulo nakon što je, umorno od ratarskog pregalništva, na njivi poželelo da sebi malko ugodi i popije kafu. Inače su mnogo puta dotad krčili imanje, bez posledica. Nekoliko godina kasnije, jedan je starac sa suprugom iste rabote radio, i, kad je sam pošao kući, ni sto metara nije prešao pre no što ga je prenula eksplozija. NJegova životna saputnica, čije je ime bilo Simuna Cvijanović, želela je, veruju meštani, da obavi malu nuždu. Smrt ju je sačekala na samom obodu njive.
NJemu su rekli da je imanje deminirano, a zapravo su kroz njega prošle samo mašine koje frezama iskopavaju i kontrolisano detoniraju mine. Tek tada na teren izlaze demineri, a potom i psi trenirani da nanjuše eksploziv. Jer, mašine fizički ne mogu da provere svaki pedalj zemlje, pojašnjava Blagojević i uverava da je mogućnost da neke eksplozivne naprave zaostanu minimalna. Ipak, i to se dešava.

Da je zaista tako potvrđuje sudbina Milana Baćića, nasmejanog starog gospodina koji otvoreno i s mukom priča kako je 1999. izgubio nogu, ali i dvojicu poznanika.
Pre rata sam se bavio pletenjem stolica i imao sam plantažu šibe na najboljem zemljištu u okolini. Drugu nemam, moram nju da obrađujem. Jednom sam otišao u polje i sekirom sam ga počistio i celog raskrčio. I tek tad vidim minu, na nekoliko koraka od mene, govori on, kao pod hipnozom. Vratio se potom na put i u blizini primetio dva deminera kako se spremaju za posao. Zamolio ih je da je uklone. Pošli su bez zaštitne opreme i detektora, uzdajući se valjda u reči starijeg komšije.



Želeo sam da idem s njima, jer nikad nisam video kako se mina deaktivira. Prošli smo kroz polje, oni su svoj posao završili i krenuli smo nazad. Sam nas je Bog rasporedio da stojimo na nekoliko metara jedan od drugoga. Nadomak puta, prvi deminer se u pokretu zaustavio, kao spomenik u parku, i počeo je da se trese. Takvog ga se sećam. Poginuo je na licu mesta, drugi deminer bio je teško ranjen... gledao sam ih sve vreme dok su ležali i dok iz službe nisu došli da ih odnesu. Tek tad sam video da mi je s nogom gotovo, priseća se Baćić u dahu.
A kada će s ovim košmarom biti gotovo? Optimisti vele do 2019, realisti do 2024. a pesimisti do 2029. godine. Kada god Bosna i Hercegovina konačno ostane bez mina, biće prekasno. Jer, fraza često korišćena za opis ratnih strahota ne ponovilo se u ovom slučaju nije primenjiva. Ponavlja se zahvaljujući podmuklim eksplozivima, koji su toliko postali deo svakodnevice da je pitanje hoće li ikada iščileti iz kolektivnog sećanja. Ako je rat već ostavio neizbrisiv trag, mine valjda ne moraju, gotovo dve decenije kasnije...