Kraj Čavezovog nasleđa

Nisam došao da provociram nikoga već da bih kritikovao pogrešne stvari, rekao je nobelovac Mario Vargas LJosa, prilikom nedavne posete Karakasu. Došao je u zemlju u kojoj je 1967. dobio prvu značajniju književnu nagradu za roman „Zelena kuća“. Došao je da podrži studente koji protestuju više od dva meseca i opoziciju koja pokušava da smeni, ili bar privoli na neke promene i kompromise, Nikolasa Madura, naslednika Uga Čaveza, koji je prvu godišnjicu (19. aprila) svog mandata dočekao sa još gorom situacijom od one koju je ostavio Čavez. Bez obzira na to što se Maduro, izgleda, drži izreke da „što su činjenice jače, to gore po njih“, stvari stoje ovako: - Inflacija je u 2012. bila 27 odsto, u 2013. popela se na 56,7 odsto, dakle najveća je na svetu, a najgore prognoze MMF za ovu godinu predviđaju 75 odsto - Ekonomija je u 2013. porasla nula odsto, što je najniža stopa rasta u Latinskoj Americi. Ove godine, po proceni Svetske banke, rast će biti samo pola procenta. - Nestašica osnovnih proizvoda popela se od 15 odsto u 2012. na preko 35 procenata u 2013, a u prva dva meseca ove godine na 47,7 odsto. U prodaji nema mleka, brašna, sira, šećera, mesa, toalet-papira... - Broj ubistava u 2012. bio je 73 na 100.000 stanovnika, u 2013. popeo se na 79. U poređenju sa situacijom od pre 15 godina broj ubistava je učetvorostručen. - U protestima koje su 12. februara pokrenuli studenti pala je 41 žrtva, uz stotine povređenih. Vlada Nikolasa Madura pojačala je represiju, „preventivna“ hapšenja, kontrolu medija. Perspektiva nije nimalo obećavajuća, čini se da je političko i svako drugo nasleđe Uga Čaveza u bespovratnom procesu odumiranja, ali je pitanje koliko će agonija trajati i kakve će i kolike biti žrtve. Maduro je ubeđen da su on i Venecuela „žrtve imperijalističke zavere“, što je fobija sa kojom je živeo i Ugo Čavez. Poslednjih dana bilo je pokušaja političkog dijaloga vlade i opozicije, koalicija partija opozicije „Sto jedinstva“ postavila je kao osnovni zahtev amnestiju pohapšenih demonstranata i puštanje na slobodu Leopolda Lopesa, lidera opozicije koji je već dva meseca u zatvoru, ali je Maduro to odbio. U pregovorima posreduju predstavnici Vatikana, Brazila, Kolumbije, Ekvadora i Unije južnoameričkih nacija (Unasur), ali dogovori su labavi, gotovo neobavezujući ili „opšteg tipa“ poput zaključka da će se obe strane boriti za smanjenje kriminaliteta. Opozicija optužuje Nikolasa Madura da zemlju vodi pod uticajem supruge, 61-godišnje Silije Flores, koja je „zakleti čavista“. Ona je po profesiji advokat, specijalist za krivično i radno pravo, svojevremeno je branila Uga Čaveza. Nedavno se istakla izjavom da „Venecuela nije Ukrajina, nasilje i fašizam neće proći“. Mnogima, i u Venecueli i još više van nje, smeta naglašeno prisustvo Kubanaca u svakodnevnom životu zemlje. Kubanci su savetnici u mnogim oblastima, od vojske do ekonomije. I to je jedan deo Čavezove zaostavštine jer je tokom 14-godišnje vladavine bio vezan za Fidela Kastra, prijatelja, savetnika, političkog mentora. Čaveza su, uglavnom, čuvali Kubanci jer je u njih imao više poverenja i verovao da su bolje obučeni. Tokom bolesti Čavez je verovao samo kubanskim lekarima, lečio se u Havani, ali je izgubio tu bitku. Maduro je još više produbio odnose sa Kubom, čija ekonomija direktno zavisi od venecuelanske nafte. Kad je već o gorivu reč, Venecueli preti vazdušna izolacija jer su neke inostrane kompanije prestale da lete za Karakas ili su smanjile broj letova. Razlog su ogromni dugovi, koje Venecuela ne plaća. Ukupan dug je 3,8 milijardi dolara. Er Kanada je u martu prestala da leti za Karakas, što je Nikolasa Madura navelo da kaže da se „oni koji su otišli neće vratiti dok smo mi na vlasti“. Iberiji i Er Evropi, dvema španskim kompanijama, Venecuela duguje 700 miliona dolara. Vlasti nude plaćanje u ratama, „na kašičicu“, ili u naturi, naftom... Budućnost Venecuele je, još jednom, u rukama studenata. Davne 1928. upravo su se studenti suprotstavili diktatorskom režimu Huana Visenta Gomesa (bio na vlasti od 1908. od 1935) i kasnije postali nosioci (pionirskih) procesa demokratije u zemlji i celoj Latinskoj Americi. „Studenti Venecuele shvatili su debakl kolektivističke utopije. Niko ne želi da napreduje u pravcu patetičnih anahronizama poput onih na Kubi ili Severnoj Koreji“, rekao je Mario Vargas LJosa prilikom susreta sa studentima. U međuvremenu, Vrhovni sud Venecuele izmenio je zakon i ograničio pravo na proteste. Ubuduće, umesto najave 24 sata pre protesta, organizatori demonstracija moraće da dobiju saglasnost lokalnih vlasti. Sud je dao tumačenje da pravo na proteste “nije apsolutno“. Opozicija je odmah žestoko kritikovala novi zakon tvrdeći da su uskraćena osnovna ljudska prava. „Čavizam“ je nadživeo Čaveza, ali sve češće je pitanje - dokle? nin