Žanrovski hibrid

Prosto je neverovatno za jednu filmsku sredinu toliko inficiranu žanrovskim poimanjem filma, koliko prirodu svoje fascinacije nije u većoj meri realizovala i u praksi. Naraštaji bar poslednje tri decenije, skloni žanrovskoj perspektivi u širokim potezima, kada ih je u srpskoj kinematografiji i bilo, više su tretirani kao anomalija, gotovo kao alternativa neprimerena oficijelnim smernicama srpskog filma. Čak i kada su najuspeliji srpski filmovi žanrovske provenijencije (na primer, T.T. Sindrom Dejana Zečevića) ostavljali u srpskom filmu antologijske tragove, nisu u bitnom modifikovali autsajdersku poziciju žanra kao kategorijalne strategije.

Otud u toj psihološki nepodnošljivoj klimi svojevrsnog garda, u kojoj se svaki žanrovski pokušaj pre tretira kao ispad a manje kao jedno razuđe srpskih izražajnih filmskih mogućnosti, film Mamula Milana Todorovića deluje više nego dobrodošlo. Za razliku od svojih prethodnika, Milan Todorović nije u realizaciju svog filma krenuo nimalo stidljivo, o čemu govori činjenica da je Mamula snimljen na engleskom jeziku i s neskrivenim aspiracijama proboja na konkurentno svetsko tržište.

Rezultat: zanimljiv, pismen, zanatski ubedljiv, glumački manje blistav, uzbudljiv i film posve primeren međunarodnim standardima. Međunarodni standardi pre svega znače zavidan produkcioni aspekt te intrigantnu narativnu komponentu a, naravno, maksimalnu akcentuaciju lokalnih sadržaja.
Mamula prati grupu prijatelja u njihovom improvizovanom izletu na ostrvo Mamula koje se nalazi u Bokokotorskom zalivu, koje oni posećuju uprkos upozorenju, i fijasku koji tamo dožive u susretu sa zlom.
To je film linearne dramaturgije sa dobro razrađenom pričom koja, na sreću, nema digresivnih tokova te usputnih opservacija. Među nekoliko njegovih kvaliteta koje svakako treba naglasiti, dva su van svake sumnje.

Najpre, iznenađujuća spretnost u kontinuiranom smenjivanju žanrovskih obrazaca. Transparentni horor film kombinovan je s elementima filma fantastike pri čemu se žanrovska čistota ovih modela nikada ne manifestuje u tolikoj meri da bi ih mogli (i smeli) pratiti posve odelito. Ova nijansirana kombinatorika ne samo što vodi filmu permanentno povišenog tonusa, no nadopunjuje one ćorsokake jednog žanrovskog obrasca kada on postane nedostatan u logičkom sledu. Mamula je iz tog razloga žanrovski hibrid ali s natruhama nekih drugih žanrovskih modela (film detekcije, trivijalizacija filma romanse), koje reditelj Milan Todorović vešto inkorporira u jednu smislenu i zaokruženu celinu.

Na drugoj strani, sve implikacije užasa dodatno su pojačane činjenicom da se gotovo dve trećine filma odvijaju mimo žanrovskih pretpostavki o zlu čija je atribucija mrak, to jest, po izuzetno sunčanom i vedrom danu. Još otkad je Murnau u Nosferatuu poremetio sve žanrovske postuleme izvrćući na glavu manifestacione oblike užasa u odnosu na njihovo realno iskazivanje (sahrana po izuzetno prijatnom i sunčanom danu) biće da na tamu ništa rečitije ne upućuje od same svetlosti.



U Mamuli vidimo Milana Todorovića kao operacionalizatora mitova i njihovog inkorporiranja u savremeni kontekst, a povremeno, i kao veoma veštog epigona, koji se u odnosu na svoje filmske uzore ne libi citatoloških posveta, kakva je ona filmu Video sam đavola.
Mamula je film koji nema velikih padova ni bitnih nedorečenosti, što ne znači da mu se ne bi imalo na čemu prigovoriti. NJegovi permanentni upadi na simboličku i metaforičku teritoriju ponekad vode jednoj vrsti napadnosti kakva je upotreba Titove fotografije, čijem pojavljivanju prethodi vrlo dvosmislena rečenica: Svi ovi ljudi ovde su mrtvi. On ih je ubio!