Domanović nas ničemu nije naučio

Foto Dalibor Danilović

Od četiri drame, koliko ih je napisao, za tri je dobio Sterijine nagrada za najbolji dramski tekst: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993). Poslednje dve su tih godina bile i najbolje predstave na Sterijinom pozorju. Svom rodnom Užicu, LJubomir Simović (79) se odužio romanom-hronikom Užice sa vranama. Teško je nabrojati sve nagrade i priznanja koja je dobio za svoj dramski, pesnički i romansijerski opus. Ove godine će se navršiti 20 godina otkako je redovan član Srpske akademije nauka.

Poezija je neprekinuta Simovićeva misaona i stvaralačka nit. Od dvadesetak zbirki poezije, najšira publika je najčešće čula za Istočnice. Kada su pesme iz ove zbirke štampane 1983. u izdanju Književnih novina, politički establišment je organizovao hajku na pesnika sa obrazloženjem da peva o četnicima a podruguje se oslobodiocima, i da su to pesme zlokobnice. Uprkos svim novinskim i inim napadima na autora, Istočnice su se čitale, umnožavale, prepisivale...
Poslednju godinu dana u njegovom radu obeležilo je objavljivanje pesničke knjige Planeta Dunav i zbirke intervjua pod nazivom Titanik u akvarijumu.
LJubomir Simović je lucidni hroničar i analitičar vremena u kome živimo i o čemu svedoči i ovaj razgovor.

Imali ste 23 godine kada ste objavili prvu zbirku poezije, Slovenske elegije, koja je bila obasuta dobrim kritikama i pohvalama. Od tada je prošlo više od pola veka. Čiju ste reč kritike tada iščekivali, kako kritiku doživljavate danas?

To vreme se ne može upoređivati sa ovim današnjim. Tada smo imali razvijen književni život, a danas od toga nije ostalo ništa. Ili skoro ništa. Književnost je u to vreme imala veliki značaj i uticaj, pa je veliki značaj, i veliki uticaj na sudbinu književnog dela, imala i književna kritika. Ne samo književni listovi i časopisi: književnoj kritici su značajan prostor, redovno, ustupali i dnevni i nedeljni listovi. Književni kritičari su imali ozbiljan autoritet: čekalo se šta će o nekoj novoj knjizi da kaže ne samo kritičar Književnih novina, Dela ili Savremenika, Letopisa Matice srpske, ili Književnosti, titogradskog Stvaranja, sarajevskog Života ili Izraza, ili zagrebačkog Foruma, nego šta će o njoj da napiše i kritičar NIN-a, Borbe ili Politike. Danas toga nema, danas to ne postoji. Danas književnom scenom vlada marketing, a ne književna kritika. Ukoliko i postoji, potisnuta je na marginu, van vidnog polja, i malo ko je osim onih neposredno zainteresovanih uzima u obzir.

Pre pola godine u jednom intervjuu ste kazali: Znam samo da bi bilo normalno da svako, bez obzira na poziciju koju zauzima u društvu, ima pravo da javno, i bez posledica, o svemu iznese svoj stav. Iznošenje stava ne sme da bude privilegija nego prirodno i neprikosnoveno pravo svakog građanina. Ovih dana uveliko traju polemike o cenzuri i autocenzuri u Srbiji. Kako biste ocenili slobodu medija?

Sloboda medija zavisi od mnogo čega. Pre svega, zavisi od toga kako tu slobodu shvata pojedinačni novinar, a zatim i od toga kako se njegovo shvatanje slobode izražavanja uklapa u mišljenje njegovog urednika i u politiku lista. Postoje i različite slobode govora, a sve su one obilato zastupljene u našim sve brojnijim listovima. Neki su slobodni da govore istinu, a neki su slobodni da govore i ono što nije istina. Posebno je, međutim, zanimljiv odnos ljudi na vlasti prema slobodi medija. Oni smatraju da mediji treba da budu slobodni i da o njima pišu sve najbolje. Čini mi se vrlo karakterističnom i vrlo pitoresknom ona scena od pre nekoliko dana, kada se Toma Nikolić, obilazeći poplavljeni Svilajnac, žalio postradalima što Blic kontinuirano ruši njegov ugled i ugled predsednika republike. Pravi trenutak, pravo mesto, za takvu žalbu!

Da li je u Srbiji ikada bilo lako protiv vlasti?

Nikada nije bilo lako, ali nikada nije bilo toliko teško kao u Brozovo vreme. Tada se zbog filma ili knjige išlo na robiju.

Ipak, mnogi smatraju da su nekada mnogo jači bili glasovi koji dolaze iz civilnog društva, Univerziteta, Akademije, Udruženja književnika... Čini li vam se da inteligencija danas ćuti zbog straha ili zbog konformizma?

Uopšte nemam utisak da inteligencija ćuti! Svakog dana u nekim novinama možete pročitati tekstove u kojima se prozivaju i kritikuju i predsednik republike, i premijer, i ministri koji, ruku na srce, kako otvore usta, daju povoda i za čuđenje, i za nevericu, i za kritiku. Nažalost, te kritike nemaju nikakvog efekta.

Na primer?

Vlada, na primer, na sva zvona reklamira projekat Beograd na vodi. O nedostacima tog projekta su vrlo argumentovano pisali arhitekti Bogunović i Branko Bojović. Gostujući u Beogradu, vodeći finski arhitekta je taj projekat kratko ocenio kao ludost! Političari, međutim, na argumente urbanista ne obraćaju pažnju, i ne odustaju od svojih ideja i projekata. A njih projekti zanimaju samo ako su grandiozni. Oni ne gube vreme na čišćenje i regulaciju kanala i rečnih tokova, oni se bave izgradnjom kanala od Dunava do Egejskog mora! Posle formiranja nove vlade, u novinama se pojavila vest da bi ministar, koji se u prethodnoj vladi strasno zalagao za taj izlazak na Egejsko more, mogao biti poslat za ambasadora u Peking. Tim povodom, pojavili su se komentari u kojima se izražavala bojazan da bi se taj ministar, to jest taj ambasador, posle službovanja u Pekingu mogao vratiti sa idejom da u Srbiji podiže Kineski zid!



Otkako je na glavu stavio krunu, / to više nije onaj isti čovek. /. Ajde što je kruna promenila njega, / na njegovu je glavu taknuta, /ali zašto je promenila nas?, pitate u pesmi Krunisanje bundeve. Pa, recite, zašto nas je promenila?

Pošto je pitanje koje citirate sugestivno pitanje, možete ga čitati kao odgovor.

Vama su, kao piscu, sigurno zanimljivi tipovi političkih udvorica. Kako ih vidite?

Uopšte mi nisu zanimljivi!

Zbog čega?

Udvorica, uvlakača, kako ih neki zovu, bilo je uvek, ali mi se čini da ih nikada nije bilo ovoliko kao danas. I nikada to udvorištvo nije bilo tako otvoreno, i tako bestidno. Znate li šta je u svemu tome najgore? Najgore je što se udvorištvo prihvata i nagrađuje. Najgore je što se to udvorištvo i ulagivanje isplati!

Zašto ovdašnji čovek gotovo opsesivno traži vođu, i zašto ga, kad vođi prođe vreme vlasti, tako strasno baca u blato?

Nekim ljudima treba vođa kao što ovcama treba ovčar. I spremni su da kao vođu, bez ikakve provere, prihvate svakoga ko im se nametne. A pritom nisu čitali Domanovića! A kad na kraju otkriju da je vođa slep, kasno je: mostovi su srušeni, Generalštab je bombardovan, toranj na Avali je sravnjen sa zemljom, ljudi na televiziji, na pijacama, u vozovima su izginuli, Srbi iz Krajine su proterani, Kosovo je izgubljeno... Što je najlepše, to nas ničemu nije naučilo, i mi ćemo ponovo izabrati novog vođu, i ponovo ćemo njegovo slepilo otkriti tek kad ponovo završimo na dnu, u rovu ili u grobu.

Često ste pisali o Kosovu. Kako smo od najave Kosovo je srce Srbije, preko Ne damo Kosovo, stigli do izjave da Nećemo priznati Kosovo?

Izgovarajući te parole, mnogi su bili ubeđeni da su time odradili sve patriotske zadatke, odužili sve dugove i rešili sve probleme. A meni je davno palo na pamet da ih pitam, i pitao sam ih: znaju li šta bi radili ako bi im Amerika i Evropska unija vratile Kosovo?

Mislite li da ova vlast danas zna šta će sa Kosovom?

Na Kosovu su ovih dana održani izbori. Kosovski Srbi su do dva dana pred izbore čekali da im Vlada Srbije kaže kako da se prema tim izborima postave, a Vlada im je tek dva dana uoči izbora preporučila da na te izbore izađu. Znači da ni sama, dva dana uoči izbora, nije znala šta da misli i šta tom narodu da kaže. Ovde bih još jednom mogao da pomenem Domanovića.

Zašto se Srbija pretvorila, kako vi kažete, u zemlju koja uvozi pasulj i beli luk, a izvozi odlikovanja? Dodala bih: izvozi i titule, zvanja, doktorate...

Oni koji su Srbiju doveli u situaciju da uvozi pasulj i beli luk, nalaze se u Nemanjinoj 11, a onaj koji izvozi odlikovanja nalazi se na Andrićevom vencu. Prema tome, to pitanje treba uputiti na te adrese.

Neću zahtevati od vas da ulazite u slučaj doktorata ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, koga sumnjiče za plagijat. Ali, imate li objašnjenje šta se dogodilo sa našim univerzitetom?

Visoke škole, fakulteti, univerziteti, otvaraju se širom Srbije! Svako Lapovo hoće preko noći da postane Hajdelberg! A sećam se da je LJubiša Rajić, koliko juče, upozoravao da za ovoliko visokih škola, koliko ih danas imamo u Srbiji, nema dovoljno nastavnika! Jedan privatni fakultet je preko oglasa tražio nastavnike među tek diplomiranim studentima, a u obzir - da se zaposle kao nastavnici dolazili su i studenti koji se tak nalaze pred diplomskim ispitom! Kako će vas operisati hirurg, i kako će vam suditi sudija, i čemu će vas naučiti profesor koji je u takvim školama došao do diplome?



I šta uopšte da mislimo o školama i prosveti u zemlji u kojoj neko, ko na državom univerzitetu ne može da položi ni jedan jedini ispit, uspeva da na nekom privatnom fakultetu u rekordom roku, u tri poteza, diplomira, magistrira i doktorira?

S druge strane, mi smo zemlja u kojoj vladaju nepismenost, nekompetentnost, neznanje... Vi ocenjujete da je to neznanje temeljno i sistematično. Kakve su posledice? I kako se nekompetentnost tako brzo penje na hijerarhijskoj lestvici?
Ako se oni koji su svoje diplome i doktorate kupili na nekoj pijaci dokopaju vlasti, normalno je da na tu hijerarhijsku lestvicu dovedu svoje školske drugove sa tih pijaca.

Da li je posledica toga i neshvatanje koliko je za jednu kulturu porazno da joj godinama ne rade dva najveća i najznačajnija muzeja, da pisci objavljuju bez honorara, da slikari nemaju kome da prodaju slike... Šta su prioriteti srpskog društva?

Sudeći po onome što rade i govore, prioritet naših političara je ulazak u Evropsku uniju. To potvrđuje i odlazak premijera Vučića u Berlin na razgovore sa Angelom Merkel. Međutim, u tom istom trenutku predsednik republike Nikolić u Beogradu dočekuje predsednika Belorusije Lukašenka, i ja sećajući se kako su u aprilu 1999. godine Nikolić i Vučić, zajedno sa Šešeljem, pred Saveznom skupštinom proglašavali i proslavljali priključenje Jugoslavije uniji Rusije i Belorusije ne mogu a da se ne pitam da li je ono što je danas prioritet za Vučića prioritet i za Nikolića?

Citat od pre sto godina iz knjige Iza zavese, istoričarke Dubravke Stojanović, glasi: Srbija prima sa Zapada najnovije tekovine ljudskog duha, ali ih prima u formi, ne u bitnosti. NJoj zakoni služe samo kao luksuzni ukras, a ne kao stvarna potreba. Deluje kao da je danas pisan?

I Stradija da i treći put pomenem Domanovića deluje kao da je napisana danas. I Sremčev Vukadin kao da je napisan danas. I Disova pesma Naši dani kao da je napisana danas. To su neki od orijentira po kojima bismo mogli da merimo koliko smo odmakli od vremena u kojima su tekstovi napisani.

Kako ocenjujete naš odnos prema Evropi danas?

Meni se dopada ono što je o tome u svoje vreme napisao Gombrovič: da se evropeizam ne sastoji u sjedinjavanju sa Evropom, nego u tome da se bude njen sastavni deo specifičan, koji se ne da ničim zameniti.

Kada kažete da je danas cela Srbija postala kafana Šargan, puna poniženih ljudi bez perspektive i nade, koga smatrate odgovornim za to?

Na koga da uperim prst ako znam da sam svih ovih godina i sam na izborima glasao za ono što sam smatrao manjim zlom? A sad smo ostali i bez toga. Kako godine i decenije prolaze, mogućnosti izbora su sve manje. I sve gore.

Pisaća mašina

Poznajem još samo Duška Kovačevića, koji kao i vi ne koristi kompjuter.

Otkad znam za sebe, pišem olovkom. To kasnije prekucavam na pisaćoj mašini. Ako treba, prekucavam i dvadeset puta, ne samo celu stranicu nego i ceo tekst, sve dok ne dobijem ono što želim. Olovku doživljavam kao prirodan produžetak ruke. Drugo su deca, koja se dokopaju računara u godinama u kojima sam se ja dokopao olovke. Meni bi kompjuter bio više od štete nego od koristi.

Zbog čega?

Zato što bih, pišući, više mislio na kompjuter nego na ono što pišem. Jednostavno, pesmu ne bih mogao da pišem na kompjuteru kao što ni Magbeta ili Gargantuu i Pantagruela ne bih mogao da čitam na ekranu. (Provedite dva sata čitajući roman za računarom, kaže Umberto Eko, i oči će vam postati kao loptice za tenis). Kasno mi je da menjam i tehniku čitanja i tehniku pisanja. Uostalom, savremenost, modernost, aktuelnost, pa i vrednost nekog dela ne zavise od toga da li je napisano olovkom ili je otkucano na laptopu.

Pisac traje onoliko koliko se menja

Kako birate knjige koje čitate?

Sigurno ih ne biram konsultujući liste bestselera!

Kako biste opisali, objasnili, trajanje jednog književnika?

Dobro se sećam jednog razgovora sa Brankom Miljkovićem, na putu od Sremskih Karlovaca do Stražilova. Branko je u jednom trenutku rekao: Ako pesnik hoće da napiše novu knjigu, mora da nauči nešto novo. Makar da nauči da igra šah.

Očigledno ste davno izvukli taj važan nauk za pisca?

Pisanje ne sme da bude puko dopisivanje već napisanog. Ono mora da bude zasnovano na nekom novom znanju, na otkrivanju novih tačaka i uglova gledanja, novih odnosa i sadržaja, novih vidika, novog jezika, novog izraza. Te težnje ne morate da iznosite u izlog, to je nešto što se, kad objavite novu knjigu, možda i ne vidi odmah, nego se otkriva tek pri drugom ili desetom čitanju. Ako postoji. Ako ne postoji, ne može da se zameni i nadoknadi književnim manifestima.

Da direktnije odgovorim na vaše pitanje: pisac traje onoliko koliko se obnavlja, koliko se menja. Koliko zalazi u nepoznato i neočekivano.