Život iz zločina

Fotografije vlasništvo porodice Dejmon, zabranjeno preuzimanje

Najmračniji deo života njene majke odvijao se u logoru u Bosni. To su bili dani potpunog poniženja. Izvodili su je poput ostalih zatvorenica i silovali besomučno više puta tokom samo jedne noći uz psovke, suze, udarce i krv. NJena majka porodila se u sarajevskoj ratnoj bolnici. Kada su je novinar i foto-reporterka Bi-Bi-Sija Den i Sian Dejmon, inače bračni par iz Londona, koji su snimali priču o silovanim ženama, upitali neposredno nakon porođaja: Imate ćerku. Da li želite da je vidite?, Ne, odgovorila je hladno.

Uz saglasnost žene koja je rekla da ne želi dete koje je rodila pre sedam dana, britanski novinari prokrijumčarili su bebu u blindiranom kombiju, sa falsifikovanim dokumentima, u Veliku Britaniju, nakon čega su tri godine vodili tešku bitku za njeno usvajanje.
Den Dejmon kao novinar Bi-Bi-Sija izveštavao je iz Slovenije juna 1991. godine zajedno sa svojom suprugom, fotografom Sian. Te 1992. otišli su na sedam dana u Sarajevo, kao jedini zapadni izveštači iz grada pod dvadesetčetvoročasovnom opsadom a njegovi stanovnici pod konstantnom snajperskom i artiljerijskom vatrom.



Ćerku Lejlu, koja danas ima 21 godinu, spasili su neizvesne i surove budućnosti. Potucanje po domovima za siročad u zemljama bivše SFRJ, bila je uobičajena sudbina dece koja su rođena kao rezultat silovanja tokom rata. Neka od njih su prodavana i njihova sudbina i dalje je nepoznata. Danas ti dvadesetogodišnjaci uglavnom ne znaju ništa o svojim roditeljima niti o načinu kako su došli na svet. A u zemljama bivšim članicama eks-Jugoslavije još manje su upoznati sa sudbinom te dece. Do danas, niti jedna od tih država zahvaćenih ratom tokom devedesetih nije prikupila evidenciju o njima, niti o ženama koje su se porodile nakon silovanja.



Kad sam napunila 18 godina, saznala sam da sam usvojena. Roditelji su mi rekli da je moja biološka majka, muslimanka, bila silovana u koncentracionom logoru i da me nije mogla ni pogledati jer sam je podsećala na njenu patnju i na ljude koji su to uradili, ispričala je Lejla.
NJeni roditelji su bili uvereni da su je vaspitanjem pripremili za taj trenutak. Den, njen otac, sedeo je pored nje kada joj je pustio svoj novinarski snimak iz Sarajeva, star 21 godinu. Na njemu je zabeležen trenutak kad sedmodnevnu bebu Lejlu medicinska sestra podiže iz kreveca i pokušava da pruži majci u naručje. U poluprofilu vidi se Lejlina biološka majka, koja odbija da je uzme u naručje i izgovara da je nikada neće prihvatiti, jer će biti kao jedan od onih koji ju je silovao. Ne želim da zadržim tu bebu, ona je zlo, govorila je.

Gledajući svoju biološku majku na snimku dok izgovara tu rečenicu Lejla je samo širom otvorila oči, osmehnula se svom ocu, tražeći podršku za svoje reči, i rekla: Nisam preterano srećna zbog ovoga. Ali, ne, nisam ljuta na nju. To je nešto što je kompletno izbacilo iz kontrole.
U svojoj ispovesti Lejla je otkrila: Ako bih je srela sada i ako bi ona imala i dalje istu ozlojeđenost, iako zapravo nema pravu predstavu ko sam ja uopšte, ne mislim da bih bila presrećna zbog toga, jer očigledno nisam uopšte onakva kakvi su ti ljudi koji su je silovali.
Lejla želi da upozna svoju biološku majku, ali ne očekuje da bi taj susret bio jedan od onih na kojima postajete odmah prijatelji. Mislim da je previše vremena prošlo, kaže.



Ona takođe ne zna ništa o svom biološkom ocu. Nikada ne bih želela da odem i upoznam ga. Većinu ljudi koji su počinili silovanja nikada nisu uhvatili, pa su velike šanse da nije u zatvoru, što bi me još više razbesnelo.
Danas su joj sasvim jasna osećanja koja su vezivala njenu biološku majku za nju dok je još bila beba. Ona me je apsolutno mrzela od trenutka kada sam rođena. Rekla je da sam zlo, četnička beba, i da ću kada odrastem biti nalik čoveku koji ju je silovao. Jedino što je želela jeste da nema apsolutno ništa sa mnom. Ona je rekla, na ovom snimku sačinjenom pre 21 godinu, dok sam ja plakala kao beba, da ne može da me drži jer želi da me zadavi. Ova duboka mržnja prema meni, kao i ostalih majki prema deci koja su rođena posle silovanja, nije neuobičajena u ratu. Ali ta mržnja stvara ozlojeđenost u toj deci koja su žrtve rata i ona ih blokira tako da ne mogu da napreduju i često su neprihvaćeni u društvu, nastavlja Lejla.

Lejla je dva puta posetila zemlju svog porekla. Posetila sam Bosnu, videla ožiljke rata i pronašla svoju krštenicu. Nisam rođena u porodilištu, jer je bombardovano.
NJena biološka majka nije je videla otkako se rodila. I prošle godine, nakon što je posetila Sarajevo sa roditeljima, rekla je da se oseća opušteno u tom gradu, ali ujedno i veoma čudno s obzirom na to da je videla bolnicu u kojoj je rođena, grobove na sve strane i napredak zemlje. Ona zna da bi završila u nekom od sirotišta da je Sian i Den nisu usvojili. Imala je, kako je rekla, uobičajen život britanskog deteta i dobro obrazovanje, ali sada je uporna u tome da se sretne sa majkom, iako ne zna da li će to proći baš najbolje. Ne želi da taj susret izazove erupciju razornih negativnih sećanja majke na ono što joj se dogodilo 1992. O sebi već manje brine, iako priznaje da živeti sa takvom prošlošću, uz svoje vršnjake, jeste u krajnju ruku neobično. To je zaista čudno, jer ima mojih vršnjaka koji ni ne znaju gde je Bosna, ne znaju mnogo o ratu.

Odrasla je kao Britanka, ali sada već angažovana u organizaciji Deca rata sluša često priče o izbeglicama i vidi kako ih neretko odbacuju. Pita ponekad: Da li bi i mene tako odbacili? NJeni prijatelji odgovaraju: Ne, ti si drugačija.
Brine je što deca rođena kao rezultat silovanja u ratnim konfliktima nisu dobro prihvaćena, samo zbog mračne prošlosti. To je jako teško. Jer, ti ne možeš birati prošlost, kaže.

O tek otvorenim živim ranama Lejla je progovorila prošle nedelje na konferenciji o seksualnom nasilju u ratnim konfliktima u Londonu. Otvarajući svoju priču, želela je da skrene pažnju na važnost činjenice da preživeli progovore o seksualnom nasilju. Ali, to teško čine silovane majke, a gotovo nikada deca rođena kao rezultat tog zločina, i naročito muške žrtve seksualnog nasilja. Tokom godina ta deca potpuno su zanemarena, kao da ne postoje, a u takvoj poziciji su i muškarci, a veliki broj njih je silovan po zatvorima, takođe. Mnogi nose srdžbu, bes, ali primarno osećanje je stid, kaže.

NJena biološka majka je nije videla otkako se rodila. I to je, veruje Lejla, bio njen jedini način da se izbori s tim što ju je snašlo, pravdajući majčine reči izgovorene kada je ona imala tek sedam dana a koje je čula na snimku koji su zabeležili pre 21 godinu njeni usvojitelji: Ako iko želi to dete, može ga uzeti. Čula sam je kako plače, ali rekla sam medicinskim sestrama da mi je ne pokazuju. Ako je ugledam, zadaviću je.

Ne želeći da prećuti istinu o svom životu, napravila je dokumentarni film. O tome zašto su žrtve skrivene i nevidljive, odgovor joj je ponudio jedan od radnika bolnice u kojoj se porodila njena majka: To je tako čudno, podsećaš me na najgori dan u mom životu. I zaista je neobično, kaže Lejla, kako budim različite osećaje u ljudima u BiH. Lejla kaže da je samo 12 njih optuženo zbog silovanja tokom rata u BiH i da je ta priča o nepostojanju pravde, u stvari, priča njene majke. Niko ništa nije učinio da joj pomogne. Znate, moja mama je bila silovana u logoru. To je stravičan ožiljak, kaže.
Ne štedeći sebe, iznoseći svoju priču, Lejla traži pravdu za sve žrtve. Da to baš nije tako lako i da je to takođe trauma, poverio je NIN-u njen otac Den Dejmon. Mi, a posebno Lejla, imali smo emotivno zahtevnu nedelju. Lejla je uradila ono što je mogla, u ime žena poput njene majke, u okviru Samita o seksualnom nasilju u konfliktu.

Den Dejmon ne želi da ova priča u Srbiji izazove bilo kakvu etničku reakciju. Srbija nema monopol nad odgovornošću za ratne zločine, niti nad seksualnim nasiljem u konfliktu. Istorija britanske vojske u Keniji ili Nemaca u Belgiji nas uči tome, a ovi primeri su samo početak duge liste, kaže on. Dodaje međutim, da i Srbija ima odgovornost da pomogne da se zacele rane, pravednošću i dobrom političkom voljom.
Tragom Lejline životne priče, NIN je započeo istraživanje o sudbini silovanih žena tokom ratova i dece koja su iz tog zločina rođena. O temi koju pritiskaju ćutanje, stid, ali i odsustvo snage da se suočimo sa najmračnijim stranama rata.

Stručni savetnik Centra za proučavanje ratnih zločina Republike Srpske Aleksandra Radeta kaže za NIN da ovaj centar poseduje dokumentaciju o oko 40 žena silovanih tokom rata koje su iz BiH preko Komesarijata za izbeglice prebačene u Srbiju, gde je nekima od njih prekinuta trudnoća iako u poodmaklom periodu. A da se njih oko 15 porodilo u Ginekološko-akušerskoj klinici u Višegradskoj ulici u Beogradu i da su deca predata u Dom za nezbrinute u Zvečanskoj, ali da dalje evidencije o njima nema. O tome svedoči još jedna priča koju smo zabeležili.



Sarajka, S. K. (1970) bila je frizerka. Na ulici, dok je išla sa drugaricom 25. aprila 1992. zaustavila su je dvojica muslimana, zatvorili u šupu, kraj jedne kuće u Pofalićima, sa drugim devojkama. Silovali su je njih sedmorica. Na intervenciju muža njene koleginice, muslimana takođe, izašla je iz tog zatvora mesec dana kasnije. Ostala je trudna. U novembru 1992. godine stigla je u Beograd, porodila se 21. novembra u GAK-u, u Višegradskoj ulici. Rodila je žensko dete, koje nije htela da prihvati. Lečila se u psihijatrijskoj bolnici Laza Lazarević u Beogradu, a psihijatrijski nalaz od 21. novembra 1992. godine glasi: Od euforije do utučenosti. Plače. Govori: Dete ne mogu da vidim, to ne mogu da podnesem, to me podseća na sve što sam preživela.
NIN će u sledećem nastavku pokušati da dođe do odgovora gde su ta deca i čija su ona odgovornost.

Lejla Dejmon je svoje rane tek otvorila. Ovih dana ambasada BiH u Londonu pronašla je njenu biološku majku i ona je pristala na susret sa ćerkom, koja pak veruje da ne može da nastavi sa životom ako ne upozna majku. Iako ne očekuje hepiend, Lejla želi neke odgovore. NJena pitanja su godinama spremna: Da li još osećaš isto kao pre 21 godinu? Znaš li ko te silovao? Koliko dubok ožiljak je u tebi ostao? Kako su te tretirali nakon rata? Da li si bila u stanju da nastaviš sa životom?