Srbi su samo želeli isto što i Nemci i Italijani pre njih

Nakon završetka govora, gospodin sa katedre je uperio kažiprst prema meni: Molim vas, hoćete li me pričekati? Nemojte otići, imam i ja pitanje za vas! Nije mogao odmah da mi ga postavi, jer ga je zaokupila nekolicina slušalaca. Hteli su lično da proćaskaju s govornikom, dok im potpisuje knjigu koju je napisao.

Čekaću vas, sa zadovoljstvom, odgovorio sam, misleći kako u pravilu novinari mole poznate ljude da za njih odvoje malo vremena, a ne obrnuto. Čovek na bini je bio Kristofer Klark, profesor moderne evropske istorije na Univerzitetu Kembridž. Rodom Australijanac, rođen 1960, Klark se pročuo knjigom Mesečari.

U polumraku debele hladovine Austrijske akademije nauka i umetnosti, rokoko građevine, podignute 1756, Klark je govorio o svom shvatanju nastanka Prvog svetskog rata. Priznajem, na predavanje sam došao sa donekle neugodnim osećajem da će Klark, pred Austrijancima, možda biti nešto nemilosrdniji u analizi srpske politike pred Veliki rat nego nedavno u Beogradu, gde je naglasio da nikad nije rekao ili napisao da je Srbija bila lupeška država, kako su mu neki predbacivali. Mlakosti zaista nije bilo u Klarkovom predavanju ali se nisam osećao nelagodno. Svaki put kada bi pomenuo Srbiju, o njoj je govorio zapravo pozitivno, sa uvažavanjem njene političke logike, čak sa očiglednim respektom prema maloj naciji. Na kraju, odgovarajući na pitanja prisutnih, Klark je naglasio kako tokom posete Beogradu, krajem maja, nije imao nikakvih problema, da ga je impresionirala mlađa generacija i da se njegovi Mesečari prevode na srpski.

U rano prepodne 21. juna 1914, kada su na železničku stanicu Sarajeva, u posetu gradu, stigli austrougarski prestolonaslednik Franja Ferdinand, bio je lep letnji dan. Da je neko tada pitao državnike najvećih evropskih sila da li očekuju rat evropskih razmera, velika većina bi najverovatnije odgovorila da se to teško može očekivati u narednim mesecima. Artur Nikolson, podsekretar u britanskom Ministarstvu spoljnih poslova, opisao je taj dan kao najmirniji uopšte od kada je u Forin ofisu. Međutim, 37 dana kasnije su evropske države bile u ratu. Ne bez razloga, ovaj rat se smatra prakatastrofom 20. veka. On je progutao četiri velika carstva: Rusko, Nemačko, Austrougarsko i Osmansko. Mnogo gore, on je na svojim bojištima odneo živote oko 15 miliona ljudi. Pored toga, u ovom ratu je teško ranjeno između 15 i 21 milion ljudi, sa posledicama do kraja života. U Australiji se moja generacija seća takvih ljudi. Verujem da ni ovde nije mnogo drugačije, rekao je Klark.

On je uveren da su iz Prvog svetskog rata nikle sve katastrofe 20. veka. Bez njega nije moguće zamisliti italijanski fašizam, pa ni Oktobarsku revoluciju u ruskom carstvu. Klark je citirao i Rebeku Vest (1892-1983), koja je knjigom Crno jagnje i sivi soko napisala najveći putopisni bestseler o Jugoslaviji ( Black Lamb and Grey Falcon: A Journey Through Yugoslavia, prvo izdanje 1941, prevedeno je na srpski). Vestova je 1937. posetila Sarajevo. Bila je i na balkonu, sa kojeg su nadvojvoda i vojvotkinja poslednji put gledali ovaj grad 1914, te zapisala: Nikada neću razumeti kako je do svega došlo. Razlog nije u tome što premalo znamo, već u tome što znamo previše.

Klark se nadovezao na njenu tezu: Naravno, danas znamo mnogo, mnogo više. Neki kolege su mi zato govorili: Zašto se uopšte posvećuješ ovoj temi? O nastanku Prvog svetskog rata je pisano do povraćanja! Ipak, postoji odgovor na ovo pitanje: ova tema je danas veoma sveža mnogo svežija nego pre 20-30 godina.

Tema je sveža ne samo geopolitički. Sveža je i zbog naizgled ne toliko važne činjenice da su atentatori Mlade Bosne bili spremni da se ubiju cijankalijem posle atentata. Atentatori-samoubice nisu fenomen nastao danas. To su Čabrinović i Princip zaista i pokušali, kaže Klark, te podseća da je samoubistvo uspelo neuspešnom atentatoru Bogdanu Žerajiću 1910. Žerajić se ubio metkom nakon što hicima nije uspeo da ubije generala Marijana Varešanina, austrougarskog guvernera BiH.

Poslednje večeri pre Sarajevskog atentata, Princip i Čabrinović su otišli na grob Bogdana Žerajića. Stavili su i cveće na grob. Sudski protokol, pisan donekle zlonamerno, otkriva da nisu kupili cveće, nego ga ukrali sa susednih grobova. Austrijska pedantnost zaslužuje respekt, blago je ironičan Klark, koji je u Beču, kao i prethodno u Beogradu, podsetio na jedan skoro zaboravljeni, italijansko-turski rat 1911-1912. NJega je objavila Italija, ničim izazvana da bi zauzela današnje libijske provincije Tripolitaniju i Kirenajku. Bio je to prvi rat u kojem su operacije vođene i vazdušnim bombardovanjem. Miroslav Spalajković, tadašnji načelnik u ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Srbije procenio je vizionarski, u intervjuu jednom francuskom listu, da je ovaj napadački rat bio tek početak procesa koji će rezultirati Velikim ratom, kaže Klark.

A do njega je, smatra Klark, došlo, između ostalog i zato što su sile Antante počele smatrati Balkan područjem vitalnog interesa. To nije bio do kraja 19. stoleća. Uostalom kancelar Bizmark (1815-1898), kreator nemačke politike pre i posle ujedinjenja 1871. govorio je da Balkan nije vredan kostiju niti jednog grenadira iz Pomeranije.

Stavovi si se, međutim, promenili samo desetak godina posle Bizmarkove smrti. Ipak, Prvi svetski rat nije bio posledica pažljivo planiranog, unapred detaljno promišljenog procesa, naglašava Klark. Tu nije bilo ratnog plana, tu nije bilo zavere.... Tu nije bilo apstraktnog scenarija, akademski osmišljenog. On naglašava i da taj rat nije bio posledica samo nemačkog belicizma, agresivnosti i paranoje, kako tvrde neke njegove kolege. To ne znači da oslobađam odgovornosti tadašnji nemački i austrougarski vrh države. Međutim, predratne politike Nemačke i Austrougarske moraju se sagledati u kontekstu uzroka rata. Kontekst je bio široko evropski, navodi Klark.

Mnogi su pokušavali da pronađu krivca. Zbog čega bi, na primer, želja da se ujedini srpstvo bila kriva za rat? Srbi zapravo nisu želeli da ostvare ništa drugo nego ono što su Italijani i Nemci realizovali u drugoj polovini 19. veka: pravo na nacionalnu državu, ako treba i uz upotrebu sile. Da li je pogrešno bilo austro-ugarsko insistiranje na stvaranju Albanije što je do besa dovodilo Srbiju, jer joj je tako onemogućen izlaz na more? Kao i uvek u međunarodnim odnosima, radilo se o konfliktu interesa, podseća Klark.

Umesto polaženja sa stajališta krivice, što podrazumeva traženje dokaza da bi se potkrepila teza o određenom političkom temperamentu zemlje koja se optužuje za izbijanje rata, mora se rasvetliti multilateralni proces međusobnog uticaja tadašnjih sila. Oni koji traže krivce pokušavaju da konstruišu davno smišljene planove i koherentne namere, kaže Klark.

Razmišljanja jedne strane reflektovala su se u drugoj, i obrnuto. Klark pokušava da razume tu kompleksnost. Prvi svetski rat nije nastao kao Drugi. To su dva uveliko različita slučaja. U Drugom je jasno da ga je inicirao uništavajući režim, te se tu uistinu može govoriti o krivici. Međutim, kriza 1914. je bila u potpuno drugačija. Ona je bila posledica tadašnje političke kulture, autentično multipolarne i interaktivne. Upravo ta multipolarnost i interaktivnost je čine najkompleksnijim, neki kažu i najinteresantnijim događajem modernog vremena.

Čak i ultimatum Austrougarske, za Srbiju zamalo prihvatljiv, pisan je sa očekivanjem da će Srbija možda pristati na te uslove - kao što se, pre toga, povinovala nekim drugim pretnjama iz Beča, povodom Aneksione krize 1908. ili oko Albanije u vreme Balkanskih ratova, smatra Klark. Tu je, za upoređenje, podsetio na ultimatum iz Rambujea 1999. Tada Srbija, to jest SR Jugoslavija, nije mogla da prihvati nemoguće uslove. Bili su napisani tako da je bilo jasno da su za Srbiju neprihvatljivi.

Posle predavanja je Klark odgovorio na niz pitanja. Jedno mi se učinilo zanimljivim - zato je autora ovih redova zamolio da ga pričeka. Nakon što sam se predstavio, uz napomenu da pišem za najpoznatiji nedeljni list nekadašnje Jugoslavije, sada Srbije, rekao sam: Verujem da Srbiji nije baš bilo stalo do još jednog rata posle dva Balkanska, relativno kratka, ali krvava rata. Austrougarska monarhija je htela rat samo protiv Srbije, sa ciljem da je disciplinuje. Zašto onda višestruko veća Austrougarska nije uspela, u više od godinu dana rata, da napravi praktično ništa na srpskom ratištu? Srbiju je okupirala tek u jesen 1915, i to uz veliku pomoć nemačkih i bugarskih snaga. Ovo pitanje je bilo zapravo sa željom da odgovor čuju svi u Svečanoj sali Austrijske akademije nauka i umetnosti. Klark je počeo da nabraja razloge: Odličan vrh generalštaba Vojske Kraljevine Srbije, oličen u Putniku, ali ne samo u njemu, već i u mlađim generalima i mnogim drugim oficirima oko njega, zatim uvežbanost i iskaljenost vojske, izuzetno vešto korištenje terena i oružja, posebno artiljerije....

Lepo je bilo slušati kako je Srbija, bar na neko vreme (nažalost, uz ogromne žrtve), bila sposobna da, na svetskoj sceni, iskaže vlastitu, visokoefikasnu organizaciju u velikim brojevima i to u daleko većim brojevima od košarkaškog ili vaterpolo tima, ili hajdučke odnosno mafijaške družine.

Posle predavanja dugo smo razgovarali. Ispričao sam mu ono zbog čega me zamolio da ga pričekam: momente iz mojeg porodičnog istorijata 20. veka, o precima i po očevoj i po majčinoj muškoj liniji; bilo je tu komitskih četovođa, poslovnih ljudi, komunista-revolucionara, poginulih u ratovima 1912-1913, 1914-1918 i 1941-1945... Rekao sam mu i da sam poslednji Srbin u familiji, jer su žena i sinovi - državljani Austrije.

Srbija nikad nije bila nečiji klijent. Međutim, platila je ogromnu cenu. Za Srbiju je 20. stoleće bilo katastrofalno. U 21. veku će joj biti bolje, prognozirao je Klark i završio: Kad budete pisali, molim vas da pomenete da nisam nimalo protiv Srba i Srbije, naprotiv!.