Ferdinand nije želeo rat protiv Srbije

Anegdota kaže da je car Franja Josif (1830-1916), ispunjavajući poresku prijavu, pod profesija pisao: samostalni državni službenik. Prvi državni službenik Austrougarske je bio u dubokoj starosti 28. jula 1914, kada je u svojem letovalištu, banji Išl, potpisao proglas Mojim narodima!, pisan u prvom licu. Odštampan kao plakat, proglas je podanike Austrougarske obaveštavao o objavi rata Srbiji. Bilo je to tačno mesec dana posle Sarajevskog atentata. Odluka o ratu starog cara potakla je lančanu reakciju i rezultirala četvorogodišnjim Prvim svetskim ratom, sa do tada neviđenim ratnim žrtvama.

U godini 2014, tačno sto godina od odluke Austrougarske da krene u rat protiv Srbije, lik cara Franje Josifa i slogan Mojim narodima! vidimo na raznim mestima u Beču. Najveći takav plakat je na Jozefovom trgu u Beču, na jednom krilu Hofburga, nekadašnje bečke zimske rezidencije Habsburgovaca. U ovom krilu je bivša Dvorska biblioteka, sada Raskošna sala Austrijske nacionalne biblioteke, jedan od najlepših prostora na svetu ispunjenih knjigama. U ovom delu Hofburga, u jednoj ovećoj konferencijskoj sali, sedeli smo - i dugo razgovarali, u četiri oka. Prof. dr Manfrid Rauhenštajner je najveći živi austrijski autoritet za Prvi svetski rat.

U bivšoj smo bečkoj Dvorskoj biblioteci, gde je Vuk Karadžić, dolazio u posetu prijatelju, ovdašnjem glavnom bibliotekaru, Slovencu Jerneju Kopitaru. Karadžić je umro 1864, kada je Srbija imala dobre odnose sa Austrijskom carevinom. Šta se izmenilo potom?
Odnosi su tradicionalno, vekovima bili dobri. Imali smo zajedničkog neprijatelja, Osmansko carstvo, što je sigurno doprinelo bliskoj povezanosti. Austrija je, uveren sam, dobrano pomogla Srbiji da se postepeno oslobodi osmanske vlasti. Habsburgovci i Obrenovići imali su ne samo dobre, već i lično bliske odnose.

Odlučujuća godina je bila 1903, kada je ubijen Aleksandar Obrenović, te na presto došla dinastija Karađorđević. Tada je na videlo izašlo ono što se prethodno nije uočavalo. Srbija je zauzela ekspanzionistički kurs, htela je da proširi svoju teritoriju i vlast. Posle 1903. se pogoršavaju odnosi. Počeli su potom događaji koji su čak izbijali iz okvira normalnih političkih dešavanja, na primer carinski svinjski rat. Privredni aspekti su igrali značajnu ulogu, ali odlučujuće je ipak bilo to što se Srbija osećala stešnjenom od Austrougarske. To je rekao i jedan tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije: da prvo treba oterati Osmansko carstvo sa Balkana, potom ograničiti područje Austrougarske. Ovo je bio konflikt koji se nije mogao rešiti mirnim putem.
Sa današnjeg stajališta, Srbija je imala snažan argument: samoopredeljenje naroda.

Taj princip je kasnije definisan. U biti, Austrougarska je bila smetnja svakoj nacionalističkoj državi. Međutim, Slovenci i Hrvati su drugačije od Srba doživljavali Austrougarsku. Čak i u Bosni i Hercegovini su, manje-više, prihvatili Austrougarsku. Mnogi koji gledaju iz 2014. kažu da je austrougarski višenacionalni okvir mogao da preživi...
...ali ne okvir u kakvom se živelo tada.

Da, to nije moglo da bude sa centralističkom državom. Međutim, sad niko više ne može odgovoriti da li je reforma carstva bila uopšte moguća, da li je mogla da se napravi zajednica manje ili više nezavisnih država, sa jednim čovekom na čelu države, sa zajedničkom spoljnom politikom - ili bilo čim drugim što bi eventualno u toj državi ostalo zajednički resor.

Nerešen konflikt interesa je osnovni problem na prelazu 19. u 20. stoleće. Srbija se izuzetno snažno suprotstavila aneksiji Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908. Srbija je pokazala da je to nešto njoj apsolutno neprihvatljivo. Ministar spoljnih poslova Srbije je neslaganje formulisao na taj način da je u Beču to protumačeno kao veoma agresivno. Hteo bih ovde da ukažem na nešto što možda nije poznato srpskoj javnosti. Kao reakcija na pomenute izjave ministra spoljnih poslova Srbije, u januaru 1909. je u Beču formulisan tekst izvinjenja Austrougarskoj koje je Srbija trebalo da potpiše - i koji je ona potpisala. U njemu se Srbija obavezuje da će da neguje isključivo dobre susedske odnose sa Austrougarskom, te da će da prekine sve što nije u duhu tog dobrosusedstva. Međutim, došao je ubrzo veliki problem u istoriji: igra sa ponavljanjem. Austrougarska je 1914. mislila da će se ponoviti ono što je bilo 1909. To se nije desilo.

Osmislili ste veliku izložbu o Prvom svetskom ratu u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci. Šta ste hteli da pokažete publici?

Imao sam dve misli vodilje. Jedna je da se pokaže javnosti deo onoga što o Prvom svetskom ratu poseduje Austrijska nacionalna biblioteka. Tu se čuva izuzetno velika Zbirka Prvog svetskog rata, sa 52.000 objekata, od plakata do dečjih crteža. Pored toga, biblioteka ima na hiljade fotografija i raznih drugih dokumenata. Druga ideja koja me vodila je, priznajem, da izložbom ilustriram ono što sam napisao u mojoj najnovijoj knjizi o Prvom svetskom ratu. Nisam pokušavao da pokazujem samo hronologiju događaja, već sam pokazao 16 različitih tema, koje su svaka unutar sebe, ipak hronološki prezentovane. Jedna od njih, na primer, jeste kako se finansirao rat.

Na šta neočekivano mogu da naiđu vaši kolege-istoričari u knjizi Prvi svetski rat i kraj Habsburške monarhije?

Iako prilično debela, ova knjiga nije nastala sa idejom da potpuno opiše Prvi svetski rat. To mi nije bio motiv. Međutim, u najvećem delu novijih publikacija o Prvom svetskom ratu u svetu Austrougarska ne igra veliku ulogu, odnosno ima rubnu ulogu. To se ne odnosi samo na balkansko, nego i na rusko ratište. Za Francuze je, recimo, apsolutno otkrovenje da su austrougarske trupe bile na frontu protiv francuskih snaga. O tome nemaju pojma.

Ukratko, o Austrougarskoj i Prvom svetskom ratu pišem već pune dve decenije. Verujem da sam u obradi dramatičnih promena u ovom delu Evrope, koje su dovele do ovog rata, pronašao mnogo šta novo.

Gde su se austrougarske jedinice borile protiv francuskih?

Već u avgustu 1914. su baterije austrougarske teške artiljerije, sa merzerima kalibra 305 mm*4, bile nasuprot Francuzima, u Belgiji i u samoj Francuskoj. Pored toga, od 1917. su francuske divizije bile na italijanskom frontu i, zajedno sa britanskim, spasle Italiju od sloma.
U Srbiji su ljudi postali alergični na stalne optužbe. Mnogi su sad zaista ljuti kad čuju da neki istoričari tvrde kako je virulentan srpski nacionalizam bio jedan od glavnih krivaca za Prvi svetski rat. Vi, međutim, naglašavate ulogu Franje Josifa.
Ja ne govorim o krivici. Međutim, smatram da je mnogo onih koji su bili odgovorni, istorijski gledano. Tu spadaju i Austrougarska, i Srbija i mnogi drugi. Car Franja Josif nije bio jedini odgovoran, ali je imao veliku odgovornost. On je bio rezigniran nakon više godina tinjanja jednog nerešivog konflikta i velike napetosti koju je uzrokovao ovaj sukob interesa. Car nije našao bolje rešenje za ovu svoju rezignaciju. Hteo je da, pre kraja života, na neki način okonča taj latentan konflikt.

Na samom početku je Prvi svetski rat još izgledao nekako viteški. Vojvoda Radomir Putnik, do neposredno pred početak rata, bio je u austrijskoj banji Glajhenberg. Na povratku kući je pritvoren u Budimpešti - ali i pušten da ode u Srbiju. Iako je bilo izvesno da će doći do objave rata, Putnik je oslobođen. Je li to bio primer poslovično birokratske Austrougarske, upravne države par excellence, koja se drži zakona, pa makar svet propao?

Šta god inače mislili o Austrougarskoj, ona je bila pravna država. Problem sa Putnikom, kao i sa maloletnošću Gavrila Principa, bio je pravni problem. Takođe, cari Franju Josifu je bilo nezamislivo da bilo koji austrijski puk, koji ima počasni naziv po inostranom vladaru - protiv čije zemlje se Austrougarska borila u Prvom svetskom ratu - bude preimenovan zato što je sada rat protiv te države.

Ta imena su, naravno, stavljena na led tokom rata.

Da, samo su bila u stanju mirovanja. Car nije hteo niti rat sa bojnim otrovima. Imao je predodžbu rata iz 19. stoleća. Ukratko, car nije znao kako izgleda moderan rat, rat 20. veka. Ali ko je to uopšte mogao da zna?!

U čemu su Srbi bili dobri?

Srbi su bili odlični branioci, dok je Austrougarska bila loš napadač - iako je prethodno godinama vežbala ofanzivno ratovanje.

Šta su bili ratni ciljevi Austrougarske u teritorijalnom pogledu?

U ministarstvu spoljnih poslova i ministarstvu rata su imali jasan cilj: eliminisati nemirnog suseda. Nisu pritom postojale teritorijalne pretenzije. Niko nije hteo dodatne slovenske elemente u Austrougarskoj, ni Mađari niti Austrijanci. Smatralo se da Bugari, Rumuni i Grci mogu da uzmu komade teritorije Srbije, ako učestvuju u ratu protiv nje. Habsburška monarhija nije želela srpsku teritoriju.

U knjizi jedna fotografija pokazuje niz austrougarskih vešala sa obešenim civilima, Srbima. Čak je, navodno. i car protestovao, tražeći veće milosrđe svojih vojnih sudova.

To je bio užas. Masovna vešanja nasumice spadaju u najgore slike tog rata. Niti jedna strana nije bila nedužna, ali upravo od Austrougarske bi čovek mogao očekivati da se drži barem pravila koja su bila zapisana u Haškim konvencijama o vođenju rata.

Na jednom mestu u knjizi pominjete Arčibalda Rajsa. Međutim, istovremeno citirate jedan izvor, koji kaže da su Rajsovi izveštaji bili propaganda. Ako čovek izveštava sa neželjene strane, diskvalifikovan je kao pristrasan, iako izveštava o činjenicama!

Niko ne poriče da je u okupiranim područjima bilo nasilja. Međutim, nedvosmisleno je utvrđeno da se i civilno stanovništvo u područjima na kojima su se vodile borbe užasno ponašalo prema zarobljenim pripadnicima austrougarskih oružanih snaga. Ubijani su, odsecani su im polni organi itd. Bio je to rat u kojem su se, sa današnjeg stajališta, događale užasne stvari, koje nikako ne mogu da se opravdaju.



Pišete takođe o povlačenju srpske vojske kroz Albaniju, opisujete je na kraju kao hrpu jada. Međutim, jezgro vojske i države se ipak spasilo - to Srbi smatraju mitskim podvigom. Ta vojska je, uz savezničku podršku, na kraju probila Solunski front. Bio je to jedini front centralnih sila koji je potpuno razbijen.

Povlačenje iz Srbije, preko Crne Gore, do albanske obale, nesumnjivo je bio izuzetan poduhvat. Potpuno mi je jasno da je to postao nacionalni ep. Poznato mi je da je u povlačenju bilo i 70.000 austrougarskih zarobljenika. Naravno da nije moglo biti govora o posebnim naporima da se oni hrane i održe na životu. Mislim da ih je do primorja došlo samo oko 20.000. Jasno, i mnogo Srba je izgubilo život na tom maršu. Lani sam bio u Andrijevici i u hotelu gledao sliku na kojoj su napred kralj Petar i Putnik, a u daljini, u mećavi, vide se kolone ljudi... To jeste bila epopeja.

Imate li žešće diskusije sa srpskim kolegama-istoričarima, ili je posle sto godina svima sve jasno?

Nemam problem sa srpskim kolegama. Imamo različite pristupe i sigurno uvek satima možemo diskutovati. Međutim, imam i ja jedno pitanje za vas.
Molim lepo.

Je li istina da se namerava podići spomenik Gavrilu Principu u Beogradu, čija je kopija u srpskom delu Sarajeva?

Je li to poseban problem? Mislim da je prevladavajuća reputacija Principa u Srbiji da je bio borac za legitimnu nacionalnu stvar.
Za mene je to još uvek neshvatljivo. Princip za mene nije bio borac za slobodu u pravom smislu reči. To nije bilo ubistvo tiranina. Znamo da Franc Ferdinand nije bio tiranin.

Možda, ali Princip je za Srbe simbol borbe protiv tiranije.

U redu. Ipak, ubio je čoveka koji uopšte nije želeo da vodi rat protiv Srbije. To je groteskno. Osim toga, Princip nije radio na svoju ruku. Bio je upravljan od strane Crne ruke. Odatle su došli oružje i municija, pa je zato imao mogućnost da puca. Kao i njegovih šest saučesnika. Ukupno ih je bilo sedam. Imao sam priliku da upoznam jednog, Vasu Čubrilovića.

Da, i on je bio istoričar. Nego, kada pričamo o Principovom oružju, šta je bilo sa pištoljem? U prvom našem razgovoru 1998, rekli ste mi da se ne zna gde je Principov pištolj, dok je mnogo šta drugo iz Sarajevskog atentata sačuvano: automobil, uniforma prestolonaslednika, kanape na kojem je konstatovana smrt....

Otac Anton Puntigam, jezuitski monah, dobio je mnoge stvari posle atentata: oružje, krvavu košulju, ešarpu Franca Ferdinanda, jastuk.... Puntigam je prethodno bio osnovao jedno sirotište u Sarajevu, čiji patron je bila vojvotkinja Hoenberg (Sofija, supruga Franca Ferdinanda, takođe poginula u Sarajevskom atentatu, nap.). Ovaj monah je posle atentata hteo da napravi spomen-sobu, ali to nije uspeo za vreme Prvog svetskog rata. Posle rata je došao u Beč, gde je deponovao sve te stvari, kod svog monaškog reda. Tek 2004, za Vojnoistorijski muzej, od bečkih jezuita, dobio sam oružje atentatora. Godine 1998. nisam tačno znao gde se sve to nalazi.