Ništa dalje od istine

Foto Petar Marković

Ponekad je najjednostavniji pristup i najradikalniji. Decenijama se, barem kod nas, Majka Hrabrost igra na jedan način, strogo poštujući brehtijanske postulate epskog, političkog pozorišta. Sve smo naučili i videli, i otklon glumaca u odnosu na likove, i političku angažovanost, i didaktički način na koji su nas poruke zapljuskivale sa scene. Breht nas je dakle naučio da drugačije gledamo pozorište, da od njega tražimo više i konkretnije, da se aktivnije uključimo i najzad da zauzmemo stav. Posle svih tih napisanih eseja, kritičkih tumačenja i odgledanih predstava postavlja se pitanje jesmo li zapravo sve sagledali, jesmo li iscrpeli Brehta i stavili ga u fioku sa ostalim klasicima?

Ništa dalje od istine. U svom krajnje jednostavnom, a opet neobično efikasnom pristupu rediteljka Ana Tomović je pokazala da Breht može da ima onoliko slojeva koliko ste vi spremni da ih otkrijete. Uvodeći od prve pojave psihološki realizam kao metod, ne odustajući niti od jedne brehtijanske tehnike, Tomovićeva pažljivo razmotava fabularno klupko komada trudeći se da svaki detalj sagleda u njegovoj kompleksnosti, ne robujući niti datim idejama, niti pokušavajući da komadu pripiše značenja koja on nema. Rediteljka dakle ne sagledava komad iz jednog ugla, ne fokusira ga, ostavlja ga otvorenim tumačeći zapravo brehtovski univerzum u njegovoj celokupnosti a ne neki njegov izdvojeni aspekt. Fabularnu kičmu komada ona vidi u sukobu Majke Hrabrost i njene neme ćerke Katrin, naizgled je to sukob dva principa, i jeste, ali samo ako neuništivu vitalnost Majke Hrabrost shvatimo kao princip, credo. Projektujući natpise koji unapred ispisuju sudbinu likova, rediteljka još čvršće ukazuje na sveopštu determinisanost, na tragičku strukturu čitavog komada gde je sudbina likova umesto voljom bogova unapred određena Istorijom.

Dubravka Stojanović Glid, daje nam jednu sočnu, živu, kompleksnu Majku Hrabrost, svu u protivrečnostima i suprotnostima, i mahnitu i samoironičnu, i patetičnu i tragičnu, i muški grubu i ženstveno erotičnu. Stojanovićeva je očigledno na vrhuncu svoje umetnosti, i ta snaga isijava sa scene, ali najveća vrednost ove kreacije je to kako se glumica prirodno i bez napora prilagođava, kako stilom tako i intenzitetom, svim drugim akterima u ovom retko skladnom ansamblu. Odlične epizode ostvarili su i Slobodan Beštić u ulozi kuvara kao i Milutin Milošević, Mladen Sovilj i Jelena Trkulja u ulogama dece. Posebno efektna i gotovo koreografski precizna je Ivet u tumačenju Nade Šargin. Odličan novi prevod komada, jednostavna scenografija i kostimi koji potcrtavaju tu otvorenost u tumačenjima upotpunjuju utisak jedne zaokružene, promišljene i nadasve originalne postavke.