Živelo se, nadalo, stradalo

Istorija je učiteljica života, ali istorija se ne zanima za pojedinca, sem ukoliko on nije odabran od epohe da bude reprezent mnogih. A šta je sa onim nevidljivim stanovnicima godina, mnogo spominjanim malim ljudima? Oni nisu predmet istorije, jer ni ne mogu biti. Povest sažima velike događaje, utvrđuje mapu planova i neispunjenih očekivanja nosilaca događaja u dekadama i vekovima, ali ne može da opazi nepregledno polje ljudskih nadanja, predrasuda, pogrešnih procena i najpre neustavljive ljudske želje za preživljavanjem koja svaki prelomni događaj, u danima kada ga žive savremenici, čini efemernim i običnim.

Povest tako kaže: 15/28. juna 1914. godine Gavrilo Princip ubio je u Sarajevu nadvojvodu Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju. Ovaj događaj prouzrokovao je lanac dešavanja koja su nezaustavljivo vodila u rat koji je najpre nazvan Evropski rat, pa potom Veliki rat, i na kraju Prvi svetski rat. Dalje povest veli: nakon nedelja iščekivanja i grozničavih diplomatskih aktivnosti, Austrougarska je preko svog poslanika u Beogradu barona Gizlingena, uputila notu (ultimatum) srpskoj vladi 10/23. jula i nezadovoljna odgovorom, 12/25. jula prekinula diplomatske odnose sa Srbijom. Tri dana kasnije, 15/28. jula Dunavska monarhija objavila je rat Srbiji, a frontalno napala 30. jula/12. avgusta 1914. čime je otpočeo dotad najveći sukob u istoriji čovečanstva.

Ali, šta se dešavalo u danima koji nisu obeleženi ,,crvenim slovom u ratnom kalendaru? LJudi su se kao i danas, kao i uvek nadali. Govorili su ,,Neće biti rata, ,,Povući će se Švabo, ,,Uplašiće se on Rusa, pa onda: ,,Biće ultimatuma, ,,Neće biti ultimatuma, ,,Ultimatum još nije napisan, ,,Ultimatum napisan, ali neće biti isporučen... Život običnog čoveka ,,sa kaldrme svima je znan. Nakon 15. juna 1914. po starom kalendaru, nastupio je 16. jun, pa 17, 18, 19. jun. LJudi su se budili, odlazili na pijacu, kupovali kao i danas zeleniš, paprike i paradajz. ,,Na zelenoj pijaci svega ima, zabeležio je novinar Politike. ,,Tako, na primer, divni crveni patlidžani koštaju 5 ili 10 para, ogromne žute babure 16 do 20 komada za groš. Samo bostana još nikako nema.

I kako onda spojiti ono što piše istorija sa onim što su živeli ljudi. Istorija kaže: to se moralo dogoditi, jer su uslovi za to bili znani i određeni. Mali čovek iz 1914. godine to nije znao. Ako je živeo u Beogradu, Šapcu, Loznici ili na nekoj od oslobođenih teritorija, on je bio svestan da su za njim dve teške, žučne, slavne i tužne godine Balkanskih ratova u kojima je njegova zemlja Srbija postigla da prvi put bude regionalna sila, da se jedno kratko vreme čak protezala do ,,srpskog primorja na Jonskom moru. Obični čovek uvek se hvata za dobru vest i nimalo ne nalikuje novinaru za koga je samo loša vest dobra vest. U Balkanskom ratu smo pobedili najpre Turke, pa potom (sa srpskog stanovišta tog vremena) uvek verolomne Bugare.

Koga su zvali domaćinom, svakog jutra je odlazio kod berbera, brijao bradu i potom čitao štampu i zadovoljno gladio svoje srebrne brke. Mislio je taj domaćin: dolazi bolje vreme, doba ponosa, vreme kada ćemo postati faktor u međunarodnoj politici, vreme koje će naporima starih i mladih naroda (kakav je srpski) napraviti najlepše od svih stoleća.

Onda je došlo ubistvo u Sarajevu. Da li to može i treba da pokoleba onog našeg ponosnog čitača novina? Nikako. To je samo jedan dan: 15/28. jun, pa šta? Zamislimo da je taj jedan čovek koga sada pratimo - trgovac, i da mu se obrt udvostručio, pošto Srbija sada, u 1914. godini, ima milion stanovnika više. Pročita da je neki golobradi momak za koga nikad nije čuo, ubio austrougarskog princa Franca i princezu Sofiju i šta uradi okrene stranicu novina na oglase. Jer kraljeumorstava i prinčeumorstava je bilo i u 19. i u 20. veku, a on je samo trgovac, i od nečega se mora živeti. Na četvrtoj strani zato čita oglase...

Citiramo i mi novine. Trijandafil Lazaridis u svojoj kolonijalnoj trgovini prodaje pravi carigradski ratluk sa bademom i bez njega. Porudžbine prima na broj telefona 1181. Prodaje se i uvozni imalin ,,idealin koji najbolje čuva vašu obuću. Tu je i ,,najidealnije sredstvo za bojenje kose ,,perzijan, proizvod dvorske apoteke Kušakovića, i krem sapun ,,narcis od kozmetičara Okanovića. Pa, ako je baš kome do umiranja u danima nakon 15/28. juna, evo i oglasa pogrebnog preduzeća ,,prvog reda Petra Al. Petrovića sa izuzetno vernim crtežom raskošnih pogrebnih kola, sa ukrašenim konjem koji ih vuče, koji je nacrtan tu, na samom oglasu.

Ustaje naš trgovac. Da ga zaustavimo, tu pred kafanom ,,Srpska kruna? Da mu kažemo: ,,Biće rata posvemašnjeg. Biće izginuća cele srpske nacije. Zemlja će propasti i vojska će se, koliko iduće godine, s narodom i nejači povlačiti preko Albanije? Ako to učinimo, budimo sigurni da će se on, ukoliko je dobre volje, samo nasmejati, mahnuti rukom i produžiti dalje, a ako je loše, pozvaće pandure da nas odmah pohapse zbog širenja panike i lažnih vesti!

Ali, vreme ide dalje. Stvari se zaista komplikuju. Novine svemu dodaju aromu skore propasti, no po onome što možemo pročitati u njima, narod i dalje ne veruje da će biti rata. Da li nam je ovo poznato? Na dan početka jednog savremenog bombardovanja Beograda, pisac ovih redova bio je tvrdo ubeđen da do toga neće doći i svoje dete poslao na čas baleta, kako je tog dana bilo i predviđeno. Vraćao ga je pod sirenama... Isto tako su bili natvrdo ubeđeni da rata neće biti i stanovnici 1914. godine. Neko će to već sprečiti. Zavera je to nesaznajna umu običnog čoveka, pa će oni što vide i ,,dalje iza planine (što bi rekao Milutin iz ,,Knjige o Milutinu), već naći načina da stanu na put toj konspiraciji.



Novine tih dana pišu: ,,Da li smo pred jednim zločinom čisto anarhističkim? Masonska sekta izdržava anarhiste, pa im čak i žrtve određuje. Da nije ona umešana u ovo ubistvo? Religiozna osećanja Erchercoga Ferdinanda dobro su poznata; znalo se da on svom svojom snagom podržava katolicizam. Da nije internacionalna masonerija po svaku cenu htela da mu onemogući dolazak na presto? To potvrđuje i fakt da je ubica udario i na groficu Sofiju za koju se govori da je silno uticala na svog muža.

Neko će to već rešiti. Ne mora zbog tih zavera da gine onaj trgovac kome se povećao obrt na novooslobođenim teritorijama, i njegova deca. On će se zato vratiti svojim poslovima i trgovati. Deca će mu putovati i već će planirati kako će ih, kao dobar otac, poslati u Beč na škole. Ali, u Beč više niko neće ići, niti će još zadugo iko nakon 1914. počinjati studije tamo. No, što bi se običan čovek oko toga nervirao? Da vidimo da li će biti austrougarske note.

Nota je, naravno, stigla, odnosi sa Austrougarskom su prekinuti, rat je objavljen, kako veli povest. Ali, ni tada ,,beogradski i ,,smederevski čovek nije verovao da će pravog rata biti. Beograd zasipa kanonada austrijske artiljerije sa Dunava, ali stanovnici koji su u prestonici ostali, zbog toga kao da se ne brinu. Novine, pouzdani tumač efemernog, u danima pred veliki sukob pišu: ,,Pred pogođenu zgradu Narodnog pozorišta došao je čuveni glumac, čiča Ilija Stanojević... On nešto ukazuje prstom i objašnjava. A čiča objašnjava ovo: Udarili su u prozor treće galerije, jer su bankroti pa nemaju para za ložu. Pa čak ni za galeriju nisu imali sto para, nego su došli na matine, pošto onda, kao što znate, treća galerija košta groš.

I tako su istorija, a sa njom i mali čovek stigli do Cerske bitke. Ne laže povest, ona samo sažima sve one dane koji nisu obeleženi posebnim slovom u istorijskom kalendaru. Tek tu, na Ceru, 30. jula/12. avgusta, kako kaže istorija, deca onog trgovca koga smo pratili u ovom tekstu, postaju svesna da će rata biti. Tek u tom času mali čovek postaje istorijski čovek, ali na tome mu nikako ne treba čestitati.

I nama i njemu samom bio je mnogo zanimljiviji dok je bio običan. Da bismo ga primetili, obojili bojama života i zabeležili, zato nam je, uz istoriju, potrebna i književnost, ali i saznanje da su efemeralije žilavije nego što bismo se nadali, jer se uporno hrane onim što umire poslednje ljudskom nadom.