Sto godina stradanja

Može li neka nesreća i nevolja, neko zlo, neka tragedija da mimoiđe Srbiju, da narod ove zemlje proživi i neki vek mira i spokoja, da se posveti i nekom drugom poslu osim spasavanja golog života?

U HH veku šest ratova: tri balkanska, dva svetska i jedan sa NATO.

HIX vek prošao u bunama, ustancima i ratovima za oslobođenje zemlje okupirane vekovima.

A HHI vek polovinom maja meseca 2014. godine, započeo vodenom stihijom nezapamćenom na ovim balkanskim prostorima.

Na stogodišnjicu od početka Velikog rata Srbiju je okupirala i unesrećila Velika voda, od koje ćemo se oporavljati godinama. Nestali su mnogi životi, hiljade i hiljade kuća, imanja, sela, varošica, gradova... Biblijske slike potopa.
Danima pokušavam da napišem priču o početku Velikog rata; sedam, ustajem, odlazim da nešto uradim, da pomognem koliko mogu, vraćam se, gledam i slušam tragediju naroda nalik na predanja o smaku sveta.
A priču o Velikom ratu sam započeo pre nekoliko dana pitanjem koje se ponavlja već stotinu godina.

Da nije bilo atentata da li bi bilo rata?

Bilo bi, kažu istoričari.

I obrazlažu: rat je bio jedino rešenje za nagomilane probleme i sve veću netrpeljivost u odnosima Beča i Pešte.

Rat je bio, bar što se tiče bečkog dvora, najbolja homogenizaciona sila za očuvanje urušene imperije.

Da li bi rat počeo 1914. godine, da je osioni i bolesni - o bolesti ću pričati nešto kasnije, nadvojvoda, budući car, poslušao savete svojih (i stranih) obaveštajnih službi da ne ide u Sarajevo na Vidovdan, jer se provereno, sprema nešto nalik na oružani doček, kao odgovor na skrnavljenje tog svetog dana.

Da li bi neki drugi povod za rat ako je rata moralo biti, omogućio Srbiji kraći ili duži period oporavka od balkanskih ratova 1912/13. godine?
(Ulazimo u novi rat, pisale su lokalne, šabačke novine, a u gradu nema da se kupi metar crnog platna.)

Da li je neko razmišljao šta Srbija dobija i šta gubi, šta Srbiju čeka u slučaju neizbežnog rata ako metak pogodi Ferdinanda tamo gde je planirano i gde je zaslužio?
Srbija 1914. godine ima 4 miliona duša, Crna Gora 280.000, a Austrougarska 55 miliona!

Da li je u razgovorima, pričama i planovima u kafani Zlatna moruna bilo reči i o ubistvu Ferdinandove žene, grofice Sofije Hotek, koju bi Beč, da je mogao, i sam ubio?
Da li se pričalo o posledicama ubistva masakra kraljice Drage Mašin, koje je osramotilo Srbiju i srpski narod medijski satanizovalo kao divlje pleme nedostojno života u civilizovanoj Evropi, jer su žene pošteđene osvete i u najprimitivnijim plemenima sa običajima krvne osvete?
A uz sve to, već tako ocrnjeno, grofica Sofija Hotek je bila trudna.
I reč- dve, o pomenutoj bolesti F. Ferdinanda.

Ko je bio, i šta bi bio, ubijeni nadvojvoda, da kojim slučajem nije došao u Sarajevo?
Da nije posetio Sarajevo, ili da je posle prvog neuspelog atentata odustao od smotre svojih (okupacionih) trupa, da je poživeo još koju godinu, bio bi, kako je pisao Slovenski glasnik: Kad bude stupio na presto, austrougarskog nadvojvodu i prestolonaslednika čeka sledeća titula: car Austrije, kralj Ugarske, kralj Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slovenije, Galicije, Lodomerije, Rame, Bosne i Hercegovine, Kumanije, Ilirije, Jerusalima, vojvoda Dubrovnika i Zadra, gospodar Kotora...

Kasnije, u istim novinama, u velikom nacionalnom zanosu, postavljeno je i jedno dvosmisleno pitanje: Da li je još neko od silnih porobljenih naroda imao potrebu da učini to što su učinili naši sokolovi? U organizovanju atentata bili su prisutni i Muslimani, i Hrvati, ali je Srbin pucao i ubio pravde radi.



Kad sam pomenuo da je budući car Austrije i gospodar još dvadesetak zemalja i naroda imao duševnih problema, mislio sam na dijagnozu prepisanu iz dnevnika Ferdinandovog sekretara: Velika strast mu je lov. Do ovog proleća ubio je oko 500.000 divljači. Samo za jednog lova u Češkoj ubio je 2.140 komada sitne divljači. U Blumbahu je za jedan dan ustrelio 53 jarca. Tokom dosadašnjih lovova ubio je preko 6.000 jelena . . .

Eto, kaže Učitelj u mojoj drami Sveti Georgije ubiva aždahu, da nije ništa drugo učinio, trebalo ga je ubiti zbog pomora ovolikog broja nedužnih životinja.
Taj pomor je mogao da učini samo ozbiljno bolestan čovek, izlečen tek kad je i sam bio ubijen.

Dok sam pisao pomenutu dramu, pre trideset godina, jednog dana sam razgovarao i sa Vasom Čubrilovićem u Zemunu. Već u ozbiljnim godinama, ali čistog i živog sećanja, rekao je pričajući o svom učešću u atentatu bio je osuđen na 16 godina robije, da niko od njih (mladobosanaca) nije ozbiljno razmišljao o posledicama eventualnog ubistva. Želja za pravdom i osvetom negovana dugogodišnjim zulumom okupatora, uz mladost i hrabrost epskog zanosa, najbolje je izrečena stihom Gavrila Principa urezanog, kažu, na dnu robijaške manjerke:

... Al pravo je rekao pre,
Žerajić soko sivi:
Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi.

Ubistvo nadvojvode - obolelog lovca, koji bi, da je poživeo još koju godinu, ubio i poslednjeg zeca u Evropi, bilo je plemeniti čin uklanjanja štetočine, navučene na krv svega što se kretalo poljima i šumama njegovog carstva.
Kakav je to čovek bio - ako se može nazvati čovekom, koji iz obesti i zadovoljstva ubije 500.000 divljači?

Naravno, Princip i drugovi to nisu znali i nije ih interesovala priča o lovačkim zločinima; želja im je bila da se budući vladar njihove okupirane zemlje kruniše na Vidovdan, kad je već sam izabrao baš taj dan da izaziva, prkosi i vređa sve one kojima je Vidovdan svetinja.
I desilo se to što se desilo; dva meseca kasnije započeo je Veliki rat koji će zahvatiti veći deo sveta, a Srbiju opustošiti i do dana današnjeg unesrećiti nestankom jedne trećine najvitalnijeg stanovništva.
Samo tokom Cerske bitke, za dve nedelje, poginulo je 250 oficira i 16.045 podoficira i vojnika, srpskih mladića tek stasalih za vojsku.

Posle 1914. godine, došla je Devetstopetnaesta - roman Branislava Nušića, velikog pisca i rodoljuba, kome je ove godine ukazano poštovanje, sećanje na stotinu i pedeset godina od dana njegovog rođenja.
Kad pomenemo Nušićevo ime, većinom se osmehnemo, sećajući se likova iz njegovih komedija; samo se poneko priseti i smrkne pri pomisli na priče iz Devetstopetnaeste; takav užas i takve strahote, scene iz ovozemaljskog pakla, napisane su u knjigama posvećenim stradanju ljudi po staljinističkim kazamatima i nacističkim logorima.
Devetstopetnaesta je prolog najvećeg zla u istoriji sveta.
A roman je posvećen poginulom sinu, Banu, 1915, rečima:

Mesto trošne kamene ploče,
sine,
ovom knjigom tuge i bolova
beleži ti otac grob.

I slede stranice i stranice užasa, priča, sve gorih i gorih, i posebno stradanja dece širom Srbije, zločina prethodnice zlikovaca nemačkih SS-trupa, koje će se pojaviti dvadesetak godina kasnije, pod komandom ludaka poreklom iz Ferdinandove zemlje.
Šta je moglo (i moralo) da se učini da Srbija i srpski narod tokom stogodišnje istorije ne dožive sve užase ovoga sveta?
Da li je bilo moguće da se pametnijom politikom istorijski tok malo preusmeri i poneko zlo zaobiđe već opustošenu i sirotu zemlju?
Prošlo je stotinu godina, uz stotinu pitanja, bez dobrog odgovora.

A ove godine, maja meseca, saznali smo za još jednu tragičnu činjenicu: kuću na putu smo sagradili u rečnom koritu; pa kad putem ne prolaze silne vojske, tutnji voda rušeći sve živo što joj na putu stoji.
Valja nam se presabrati, prisabrati i prizvati pameti da HHI vek proživimo - ako je ikako moguće, sa mnogo više znanja, razuma i brige za život budućih generacija; herojstva, ratova, pogibija i nesreće imali smo u HH veku dovoljno za narednih hiljadu godina.
Bilo bi lepo i pametno, ako bismo HHI vek proživeli u miru, obnovi naroda koji biološki nestaje, uz dužno sećanje i poštovanje žrtava HH veka - Veka smrti.