Pejzaži iz Titove rezidencije

Da li je umetnosti suđeno da vazda bude u senci prozaičnosti pukog događanja postojećeg? Sada, u danima velikog potopa Srbije, ona je u nekom kutku naše Nojeve barke koja se još nije prizemljila... Takva je sudbina izložbe sa nazivom Umetnost i vlast koju su priredili Galerija Matice srpske u Novom Sadu i beogradski Muzej istorije Jugoslavije. U podnaslovu izložbe piše: Pejzaži iz zbirke Josipa Broza Tita. U autorskoj postavci istoričara umetnosti Ane Panić, izložene su slike i grafike koje su činile likovnu opremu Titove rezidencije.

Prezentacija tih eksponata je od značaja jer odražava ne samo Titov lični umetnički ukus, već i ideološku intenciju koja je prožimala kulturni prostor onovremenog društvenog ambijenta. Novosadska izložba hoće da pokaže da je u sistemu titoističke meke autokratije umetnost u Jugoslaviji imala sinkretički karakter. Osim što je načelno tolerisala esencijalnu slobodu stvaralaštva, ona ga je ideološki usmeravala na egzistencijalni plan, sa zadatkom da ne samo odrazi sliku novostvorene posleratne realnosti, već i da participira u njenom razvijanju i doprinese njenoj istorijskoj verifikaciji. Izbalansirani odnos između primarne slobode umetnosti i njene kontrolisane egzistencijalne delotvornosti čini matricu kulturnog obrasca druge Jugoslavije kakav je, po rečima Slobodana Jovanovića, nedostajao onoj prvoj. Tito je, izvesno, znao kako umetnost utiče na ljudsku svest ako se prepusti sopstvenim prohtevima, ali je shvatao i to da ideološko usmeravanje umetničkog stvaranja ne može biti politički produktivno ako je neodmereno...

Izložena dela koja su krasila njegovu rezidenciju pokazuju da je on voleo razumljive slike koje su imale jasan prikazivački karakter, pogotovo kad su odražavale konture nove stvarnosti koju je iznedrio njegov revolucionarni aktivizam. Otud u njegovoj zbirci toliko pejzaža, onih iz njemu milog zavičaja, i još milijeg mu dekora obnove i izgradnje države na čijem čelu je bio. Tako se veduta Kumrovca Vilima Svećnjaka nadovezuje na Fabriku u Lukavcu Ismeta Mujezinovića i Tvornicu Slavka Šohaja. Balans ovim uzorcima angažovanog realizma čine eksponati slobodne kreativne inspiracije poput šidskog pejzaža Save Šumanovića, Gravčevog Prizrena, Ogulina Otona Glihe i sentimentalno memorijski obeleženog Borika u Lepoglavi Moše Pijade...

Kada bi bilo sreće da ova izložba ima posetu kakvu zaslužuje, ona bi našim mlađim generacijama podstakla saznanje o statusu umetnosti u periodu totalitarizma kakvim se standardno kvalifikuje vreme od 1945. do 1980. godine, podudarno sa mandatom Titove vlasti. Pokazalo bi se, naime, da je u tom totalitarizmu, uz sve efekte njegove represivne agitacije, stvoreno ono najvrednije što imamo u riznici naše savremene umetnosti. Tito nije voleo apstraktno slikarstvo - činilo mu se nerazumljivo - ali se u njegovoj zbirci ipak našla jedna Lubardina slika zaista nejasne figurativne sadržine. Više od apstrakcije, maršal je zazirao od slikarske fantastike - tu mu se priviđalo nešto morbidno, što je možda nesvesno iritiralo njegov zaboravljeni katolički odgoj iz rane mladosti. Da li zato, jedna slika Vasilija Jordana nadrealnog sadržaja - dar predsedniku od ondašnjeg hrvatskog partijskog vrha - zato se, valjda, nije mogla odbiti - ostala bez mesta na zidovima njegove rezidencije. Ali, to je bio i ostao jedini Titov lični gest represije prema slikarskoj fantastici.