Galičanska svadba

Za Vidovdan mi je stigla na poklon knjiga od makedonskog cara!? Kakvog, pa sad, makedonskog cara? De, polako, objasniću! Nikicu Baltovskog, poreklom iz makedonskog Galičnika, krunisao je za cara, još u julu 2008. godine, kralj Hanzafer Ali Kan koji upravlja državom Hunza stejt u severozapadnom Pakistanu. Bajdvej, država Hunza stejt graniči se sa Kinom i indijskim Kašmirom, a u njoj i danas žive potomci Aleksandra Makedonskog!?

Poklon knjigu I nie... autora Meletija Brkovskog Mijaka, doneli su mi u Vidovo moji skopski prijatelji; Naum Dimitrovski, jedan od pionira jugoekološkog pokreta i Jovan Manasijevski, bivši šef makedonske diplomatije. Knjiga I nie... je, dozlaboga, uzbudljiva. U njoj, između ostalog, piše kako su se makedonska plemena Hunza i Kaleši, više od 2.300 godina, držali Aleksandrove vere u Nepobedivo Sunce u dalekom Pakistanu. A onda su i oni pokleknuli te su 1974. godine primili meki islam koji im, pak, dozvoljava da i dalje piju vino i rakiju. Biljana, već, vidi da ću je u državu Hunza voditi i tamo, možda, zauvek, ispod Himalaja ostati. Jer, evo, sa Beogradom na vodi i u Srbiju, na velika vrata, meki islam ulazi. Vučić je i simbolično predao ključeve srpske prestonice u zgradi Geozavoda, a ja, naivan, mislio da su nam Turci te ključeve, zauvek, vratili.

Nego, da se, odmah, razumemo; iz Beograda sam na Suvu planinu pobegao još dok meki islam u njega nije stigao. Prestonica mi je odavna dozlogrdila. Štooo!? Pa još Aristotel je govorio da je prava mera grada kada građani, sa kraja na kraj polisa, mogu da se dovikuju. A kako, molim vas lepo, da se dovikuju oni sa Karaburme sa onima iz Batajnice? Mada će, valjda, sa savske Kule daleko da se čuje na sve strane Beograda...

K. G. Jung, moj guru iz Švice, uz Nikolino vino, osluškuje ove meditacije, pa kaže: Za tebe, kao jednog od poslednjih balkanskih arijevaca, kao i da nema drugog rešenja sem Kašmira! Ako je Aleksandar Makedonski, na putu za Indiju, rasejao i satro makedonsko arijsko seme, onda je kralj Aleksandar, satirući srpsku vojsku preko Albanije, taj samoubilački posao okončao. Mislim da je balkanski arijski krug, posle dvanaest hiljada godina, za vjeki vjekov, završen...

Berem sa Biljom kantarion po Suvoj planini, iznad Vidova, a po glavi mi se mota poklon knjiga makedonskog cara Nikice Baltovskog. Naročito poglavlje o Galičanskoj svadbi. I ne mogu da se otmem utisku da je Galičanska svadba, u stvari, ona novozavetna svadba u Kani Galilejskoj. Hoću reći, sve sam uvereniji da ta svadba iz Jevanđelja nije bila u dalekoj Palestini, već tu, pored Ohridskog jezera, tamo gde je, danas, crkva svetog Jovana Kanea...
A moja Crna, iz jednog žbuna kantariona, iskače te ovako progovara: Sve i da je Isusova svadba bila na Ohridskom jezeru koji će ti to, danas, Makedonci, pa i Srbi, poverovati?