Sumrak reformi u lavirintu politike

Foto Nebojša Raus

Na standardno pitanje kako sam, tj. kako mi teku poduhvati i poslovi, u poslednje vreme često odgovaram - polako i nesigurno. Isto se može reći za ovdašnju ekonomsku politiku, a posebno za realizaciju reformi kao njen središnji deo. S obzirom na dramatično stanje u privredi pomaci su nedovoljni, a i to što se nazire kao dugo očekivana promena očito dolazi kao rezultat napornih političkih usklađivanja i teško postignutih kompromisa. Krstićeva nedavna ostavka samo je vidljiv simptom i jasan znak teškoća sa kojima se u izvršnoj vlasti donose teške i politički hazardne odluke. Ova ostavka je svojevrsna repriza ne tako davne ostavke ministra Radulovića, a obe te ostavke manje su interesantne kao nekakvi lični činovi nego što su indikativne kao odraz političkih prepreka u formulisanju o sprovođenju da se i ne govori delikatnih reformskih sastavnica naše ekonomske politike.

Ove dve ostavke su znak i izraz jedne trajne i duboke dileme koja opterećuje ekonomsku politiku. Ona je neodgovornim povećavanjima penzija, a potom i plata i zapošljavanja u javnom sektoru, skupljala političke poene i znatno uvećavala šanse za svoje izborne pobede na našim, opet nezdravo učestalim, parlamentarnim i drugim izborima. Ti politički dobici imali su svoju zabrinjavajuće visoku ekonomsku cenu. Račun je u nekoj ne baš dalekoj budućnosti morao prispeti za naplatu. Ta budućnost je, u svom više nego neugodnom obličju, sada već stigla. Prostor za dalja zaduživanja države sada je praktično iscrpljen, a opasno se približava trenutak kad ono i doslovno više neće biti moguće.

Sukob između mera koje su ekonomski nužne i onih koje su politički probavljive postao je očigledan i iz dana u dan se sve više produbljuje. Nema sumnje da kresanja izdataka sa kojima je baratao ministar Krstić nisu precenjena; ako išta, ona predstavljaju donju granicu iznosa ušteda koje su neophodne da bi se javne finansije postavile na dugoročnije održivu osnovu. Politička aritmetika zasad nije bila sposobna ili voljna da prihvati imperative ove ekonomske računice. To je tek jedna, najnovija epizoda u sudaru onoga što je ekonomski racionalno i poteza koji su politički profitabilni ili bar prihvatljivi. U veoma skraćenom vremenskom horizontu koji je za političare tipičan, politički troškovi tih mera viđeni su kao neprihvatljivi, a rezultat svesnog nepreduzimanja potrebnih mera jeste situacija doslovno dramatična makroekonomska neravnoteža. Stanje do koga je doveo taj nezdravi pragmatizam ispoljava se kao veliko zlo; to zlo nije moglo nastati za godinu - dve, a kad bivša garnitura nudi nekakve nove vizije razvoja, to može da izazove samo zbunjenost i zgražanja.

Ono najbolnije i politički najskuplje zvaničnici su odlagali dokle god je to bilo moguće. Visoka cena tog ubitačnog oportunizma ispoljava se u pogubnom narastanju problema koji je odgođen umesto da, makar i uz političke rizike, bude pravovremeno rešen. Umesto planskog, anticipativnog prevođenja budžeta i javnog sektora na uravnoteženu putanju, odlaganjem je stvorena situacija u kojoj će krajnje neugodne i politički rizične mere biti doslovno iznuđene. Umesto mekog spuštanja na magistralu dugoročno održivog rasta stvoreno je stanje u kome bi neizbežno prilagođavanje moglo da se dogodi u obliku jednog razornog praska. To je prasak koji ekonomski nije nužan, ali je politički iznuđen pa stoga delom i objektivno uslovljen. Upravljačka garnitura retko kad može sebi da priušti rizik ignorisanja političkih troškova, a u uslovima žestoke političke konkurencije kakva je ovdašnja, ignorisanje tih troškova približava se doslovnoj nemogućnosti.

Voda je došla do poda i prostora za odgađanje nepopularnih mera više nema. Politički trošak će na neki način morati da se plati. Budući da je aktuelna vlast svoj znatan izborni rejting izgradila putevima i sredstvima koji nisu baš uvek bili obrazac političke izuzetnosti, neki će reći da je pravo da u ovoj ekonomsko-političkoj iznudici plati i primerenu cenu.