Ružno lice Evrope

Kartografija je ozbiljna veština prikazivanja prostornog, kombinacija nauke, tehnike i estetike, umetnosti čak. Ko, recimo, ode u Duisburg, lično može da se uveri kako ovaj nemački grad od pola miliona stanovnika smatra svojim najvećim sinom Gerardusa Merkatora. Bio je najpoznatiji kartograf 16. veka, kada su Evropljani počeli naveliko da jedre na druge kontinente - i autor prvog atlasa. Merkatorova i mnoga druga kartografska dela iz ranog Novog veka prodaju se za velik novac u najvećim svetskim aukcijskim kućama.
Da bih pisao o jednom poznatom kartografu današnjice, Filipu Rekacevicu, nisam morao da putujem van Beča. On je u austrijskoj metropoli održao predavanje o svojem neuobičajenom pristupu kartografskim prikazima savremenog sveta.

Kartograf, geograf i novinar Filip Rekacevic posle studija geografije na Sorboni, postao je kartograf poznatog lista Mond diplomatik, te angažovan u različitim međunarodnim ekološkim, humanitarnim i drugim projektima. Na njegovim kartama ne vidimo uobičajene prikaze sveta, kakve, recimo, imamo u školskim atlasima. Rekacevic svojim grafičkim delima - u kojima spaja kartografiju, umetnost, nauku i politiku - ukazuje na ekološke, političke, sociološke i mnoge druge probleme današnjeg života.

Šta biste sami o sebi napisali u leksikonu poznatih kartografa?

Osnovni cilj mi je transfer znanja. Imam široku publiku, kojoj želim da pružim informacije na alternativan način. Dajem ljudima uvid u informacije koje su izvan glavnog medijskog toka. Informacije iz mejnstrim medija su neretko subjektivne, podvrgnute nekoj vrsti cenzure, političkom i ideološkom usmerenju, koje je ponekad očigledno, ali ne uvek. Kao geograf i kartograf, prikazujem teme kojima se bavim iz drugačijih uglova, pa zato možemo da govorimo o alternativnoj, kritičkoj, radikalnoj, kontrakartografiji. NJome pokazujem ono što drugi mediji možda kriju od publike; sakrivene aspekte priče.

Šta je bio izazovniji projekt u skorije vreme?

Odlazio sam na aerodrome i proučavao njihovu organizaciju prostora. Veoma jasno vidimo da infrastruktura aerodroma i železničkih stanica nije više u prvom redu prilagođena transportu putnika od tačke A do tačke B. Ona je podređena komercijalnim interesima. Aerodromi i stanice postaju šoping-centri; u njima imate sve manje putničkog doživljaja, a sve više trgovine. Moj posao je da formulišem stanje, te da ga grafički prikažem.

U čemu je zapravo problem aerodroma?

Mejnstrim mediji pokušavaju da vam objasne kako se usluga izuzetno poboljšala, kako je fantastična, kako je moderna i kako sad imate sve vrste usluga. Međutim, reč je o fuziji - i totalnoj konfuziji - transportne i druge komercijalne ponude. Bečki aerodrom je takođe jedan od onih sa kojih ne možete otputovati a da ne prođete kroz šoping-centar - upravo u Beču sam video i seks-šop!

Kojim svojim kartografskim delima ste najviše uzburkali javnost?

Prva takva je bila kad sam prezentovao kartu sa podacima o broju ljudi koji su izgubili život pokušavajući da uđu u Evropu. Takva mapa stvara loš imidž našeg kontinenta. Mi, Evropljani, ne volimo da budemo prikazani u lošem svetlu. Međutim, realnost je da je 20.000 ljudi poginulo na evropskim granicama - verovatno i znatno više, jer nam je statistika nepotpuna. To uznemirava Evropu koja ne želi takav imidž.

Koga konkretno? U Evropi, verujem, ima dovoljno ozbiljnih medija koji se ne boje da objave i takve podatke.

Naravno, ali postoji i pravo negodovanja onih koje uznemirava takav prikaz Evrope. Mnogi su uvređeni time što pokazujemo najružnije lice našeg kontinenta. Evropu mnogi smatraju perfektno uređenom, sa demokratskom vladavinom, koja daje veliku finansijsku pomoć zemljama u razvoju.

I posle (bečkog, prim.) predavanja sam čuo kritiku da moja priča nije balansirana. Često mi se kaže: Evropa daje velik novac nerazvijenima i ne može se reći da Evropa ubija sve te ljude koji ginu u pokušajima da imigriraju. Niko ne spori da Evropa, među ostalim, suzbija tuberkulozu u Africi - ali je i činjenica da uz mnoge tako spasene živote imamo i mnogo mrtvih Afrikanaca pri pokušajima useljavanja u Evropu.

Ukratko, mnogi su bili povređeni takvim mojim situacionim prikazom. Argument im je da Evropa samo postavlja pravila zaštite svog prostora, pri čemu nema intenciju da ubija ljude koji se, među ostalim, dave u Mediteranu. Istovremeno je jasno da ljudi beže od rata već hiljadama godina. Što je rat veći, to su spremniji na veći rizik prilikom bega u emigraciju. Međutim, u Evropi ne volimo takav naš imidž. Verovatno se stidimo našeg odbijanja ljudi u nevolji pa ne želimo da se o tome govori.

Ni izvan Evrope nisu svi oduševljeni vašim kartama.

Prikazao sam izraelsko-palestinsku situaciju. Uobičajen međunarodni pristup prikazu stanja je Zelena linija primirja, za koju pretpostavljate da predstavlja razgraničenje sa čije jedne strane je teritorij Izraela, a sa druge palestinski teritoriji. Ovi drugi još nisu država, ali se shvataju kao palestinsko područje. Međutim, dobro znate da Zelena linija ne postoji u stvarnosti, jer je Izrael okupirao gotovo sve palestinske teritorije.

Da, to odavno može da se vidi na kartama. Šta je vaš doprinos?

Izrael želi da izbriše ideju o palestinskim teritorijama, smatrajući da oni istorijski pripadaju Izraelu. Izrael gradi naselja, iako je sasvim jasno - uključujući dokumente UN - da okupator nema pravo da gradi infrastrukturu. Konkretno, na kartama je nestala Zelena linija, a na mnogim mestima na karti vidite natpise kao što je Jevrejsko područje Jerusalema. Sve to izgleda neutralno, ali je reč o manipulaciji. Mnogi glavni mediji ne prave razliku između Zapadnog Jerusalema i jevrejskih područja u Istočnom Jerusalemu.
Ipak, to je status quo.

Jeste, ali govorimo o tome kako se prikazuje situacija. Ako biste hteli da se izrazite ispravno, po zakonu, morali biste da napišete Ilegalna jevrejska naselja prema UN Rezoluciji 242. To je ono šta sam ja stavio na kartu. U Izraelu su veoma uznemireni ovakvim mojim prikazom. Tvrde da ja nemam pravo, da to nisu ilegalna naselja, nego jevrejska područja. Oni neće nazvati to područje ni Okupiranim palestinskim teritorijima, niti samo skraćeno PT, nego ga nazivaju Judejom i Samarijom, kao da je to istorijsko područje provincija Izraela.



Deo Srbije, Kosovo i Metohiju, nisu priznali UN i mnoge države sveta, ali mnogo ih je to učinilo, od SAD do velike većine članica EU. Kako biste vi prikazali kartu Srbije?

Rusija i mnoge druge države neće priznati Kosovo iz političkih razloga. Ja Kosovo ne bih prikazao kao nezavisnu državu, iako je de facto odvojeno od Srbije. Ova granična linija bi bila drugačija nego među državama. Takođe, na mapi sveta bih pokazao koje su države priznale Kosovo, a koje nisu.

Pre rata smo imali utisak - naravno pogrešan - da je Jugoslavija neka vrsta multikulturnog sna. Među ostalim, bilo je veoma ugodno doći u posetu prijateljima u Sarajevo. Nije se nimalo osećala nacionalna tenzija, bilo je mnogo ljudi kojima je, recimo, otac bio Srbin, majka Hrvatica i slično. Van grada je situacija verovatno bila drugačija. LJudi na selu su sigurno imali mnogo jači osećaj nacionalne pripadnosti, ali u Sarajevu se više od trećine ljudi smatralo Jugoslovenima. Sećam se da mi je jedna prijateljica rekla: Gde da postavimo granicu, između kreveta!? Moj muž je Srbin, a ja sam Hrvatica.

Danas imamo drugačiju realnost. Kako je vidite kao kartograf?

Lično sam shvatio da je rat u Jugoslaviji počeo kada sam, leta 1991, video kako tenk puca na kamione koji su postavljeni kao barijera na auto-putu u Sloveniji. Napisao sam tekst za Mond diplomatik sa hronologijom događaja i napisao kako je to početak rata. Međutim, tekst mi je bio cenzurisan. Glavna urednica, Mišlen Pole, bila je zbog mog pisanja o početku rata veoma nervozna. Smatrala je da to nije rat. Tekst je objavljen, ali je umesto rat pisalo incident. Bio je to moj šokantan susret sa cenzurom. Kasnije sam pokušavao, na bazi informacija koje smo dobijali, da crtam linije fronta u Hrvatskoj. To nije bilo lako. Imao sam utisak da nije bilo koordinacije između događaja na raznim područjima. Svako od njih je imalo svoju dinamiku, kao da nema globalne strategije i glavne komande. Srbi su, doduše, bili bolje organizovani, moćniji, bolje naoružani.

Posle smo, u Bosni, pokušali da kombinujemo prikaze linija fronta i etničkih linija, što je bio veoma kompleksan problem. Morali smo da idemo u detalje, a pritom često nismo znali gde je uopšte aktualna linija fronta.

Generalno, ni vaš alternativni kartografski pristup ne može da izbegne kritiku da je subjektivan.

Ako pokažete sliku koja nije vidljiva, a uznemirujuća je - na primer, ljude koji umiru pri ulasku u Evropu - dolazi do intelektualnog potresa, jer narušavate ideju o Evropi kao mirnom području, bez konflikata. LJudi se pitaju: Glasam li ja za ubojice?!. Zato me tada mnogi silovito kritikuju. Napadaju me da manipulišem informacijama, jer jednostavno ne veruju da mnogo ljudi gubi život u nastojanjima da bez vize uđu u Evropu. Drugo, borim se protiv nacionalizma i ultranacionalizma. Moj rad je dobrim delom posvećen tome.