Rebalans tanji novčanike

Foto Vesna Lalić

Sve oči sada su uprte u novog ministra finansija Dušana Vujovića i rebalans budžeta koji sprema za septembar - i međunarodnih kreditora, i MMF-a, i stranih investitora, a ponajviše građana i penzionera, koji čekaju da vide šta će sve i koliko da ih zaboli. A boleće sigurno, samo je pitanje koliko. To koliko, poslednjih nedelja varira od smanjenja plata u javnom sektoru i penzija za 10 odsto, koliko je premijer Aleksandar Vučić najavio u svom ekspozeu, a ministar Vujović potvrdio nedavno rečima ni dinar preko 10 odsto, do čak 25 odsto, koliko je zatražila Unija poslodavaca Srbije.

Iako je na stolu više scenarija, nekako je svima jasno da će se ponajpre realizovati najava premijera, sada upakovana u nameru novog ministra da fiskalna konsolidacija bude postepena i blaža. To će verovatno značiti da činovnike, profesore i lekare, kao i penzionere (sve osim onih sa minimalnim penzijama) od oktobra čeka smanjenje primanja za 10 odsto.

U Fiskalnom savetu tvrde da to nije dovoljno i traže 15 odsto, upozoravajući da ćemo sa blagim merama vrlo brzo doći u poziciju - ili da opet režemo plate i penzije ili da podižemo PDV. Ipak, naglašavaju da je smanjenje plata i penzija, iako najizdašnija mera i sa najbržim efektima, samo deo šireg paketa, čiji je preduslov sređivanje stanja u državnim preduzećima. Ako javna i državna preduzeća, poput Srbijagasa, Železare i Galenike, godišnje pojedu milijardu evra, odnosno jedan Telekom, i ako tako nastave, onda je svako smanjenje plata i penzija, uzaludno i besmisleno. Dodatno novo svetlo na pitanje fiskalne konsolidacije baca i otkriće BIRN-a, za sada nedemantovano, da će nas spasavanje JAT-a koštati preko 500 miliona evra u tri godine, a što je deo tajnih ugovora potpisanih sa Etihadom. Poređenja radi, smanjenje plata i penzija za 10 odsto godišnje bi trebalo da donese najviše 500 miliona evra ili isto koliko ćemo dati samo za jednog državnog gubitaša. A ima ih puno, pa zato brine najava premijera da ćemo platiti partnerima i za Železaru i za FAP i za druge gubitaše. I nameće pitanje opravdanosti i smisla štednje na građanima zarad kupovine vrlo diskutabilnih investicija.

I kod Etihada se potvrđuje da država jako voli privatizacije neposrednom pogodbom, kao i podsticaje za nova radna mesta i davanje raznih privilegija investitorima. To smo radili i ranije, pa dajemo subvencije i za Železaru, davali smo za duvanske kompanije, za NIS, Fijat To je sve besmisleno jer se radi o komercijalnim poslovima i nema nijednog razloga zašto bi država to subvencionisala. Zato prvo treba to rešiti, tvrdi za NIN Vladimir Gligorov sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, napominjući da isto važi i za državne gubitaše poput Srbijagasa.

I dok čekamo objavljivanje tajnih ugovora i cene koju su poreski obveznici platili za dovođenje investitora, ostaje činjenica da Srbija za plate i penzije izdvaja dosta više od većine evropskih zemalja, te da privreda zemlje to ne može više da finansira. Davanja za penzije bi sa sadašnjih 14 odsto BDP-a trebalo smanjiti na 10, a za plate u javnom sektoru sa 11 na osam odsto. Uz to, bar stotinak hiljada ljudi u javnom sektoru je višak, a njihove plate su za 30-ak odsto više nego u privatnom sektoru.

Svi se slažu da moramo prestati da se zadužujemo i da moramo u naredne tri godine da uštedimo oko dve milijarde evra, ali se razlike javljaju oko procena na kojim stavkama je moguće koliko uštedeti, kaže za NIN Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta. Bez diranja dve najveće stavke - plata i penzija, nije moguće uštedeti dve milijarde. Ni to nije dovoljno, ako se ne demontiraju svojevrsne bombe u javnim preduzećima, koje prave budžetske rupe velikih razmera. Više ili manje prikrivene. Sindrom Srbijagasa počeo je da zahvata i EPS, a Galenika i Dunav osiguranje posluju sa otvorenim minusom. Ne sme da se dozvoli da EPS doživi sudbinu Srbijagasa jer bi to potopilo budžet, pošto je EPS pet puta veći.

Fiskalni savet procenjuje da se sređivanjem stanja u javnim preduzećima može uštedeti oko 400 miliona evra za tri godine, suzbijanjem sive ekonomije oko 350, a otpuštanjem viškova i platnim razredima još 400 miliona. Ukupno oko 1,2 milijarde evra za tri godine. Preostalih 800 miliona trebalo bi da donese rezanje plata i penzija za 15 odsto. Alternativno, smanjivanje plata i penzija od deset odsto i podizanje PDV-a za dva odsto dalo bi slične efekte, s tim što je to, smatra Altiparmakov, gora opcija, jer je uzrok naših ekonomskih problema veliki i neefikasan javni sektor, pa upravo to treba i rešavati.

NIN saznaje da je u igri i opcija smanjenja plata za 10 i penzija za 12 odsto, ali uz povećanje PDV-a za jedan odsto. Ni MMF, prema nezvaničnim saznanjima NIN-a, neće pristati na smanjenje za 10 odsto bez dodatnih mera, poput većeg PDV-a, pa se zato čini, da je ministar Vujović, koji se zalaže za sporiju konsolidaciju i uštede od po 600 miliona evra godišnje dosta optimističan kada najavljuje aranžman već za kraj septembra. Najveći budžetski deficit u Evropi od 8,3 odsto BDP-a i javni dug koji će do kraja godine preći 70 odsto BDP-a, dovoljni su razlozi za oštar stav MMF-a. Očito je na tom tragu i mladi Lazar Krstić predložio rigorozne mere - smanjenje plata za 15, a penzija za 20 odsto, uz otpuštanje oko 160.000 prekobrojnih.



Oštrinom zahteva ovih dana se izdvojila i Unija poslodavaca Srbije, koja je predložila smanjenje bruto plata za 25 i bruto penzija za 20 odsto. Kako za NIN objašnjava Dušan Korunoski, generalni sekretar Unije, fond bruto plata u javnom sektoru mora biti manji za 25 odsto, jer je bolje to učiniti sada i izbeći bankrot nego posle toga smanjivati zarade za 40 odsto. Korunoski smatra da smanjenje bruto penzija za 20 odsto jeste oštro, ali neophodno, te da su slične mere imale i Letonija, Poljska i druge zemlje bivšeg Istočnog bloka, koje su postigle nacionalni konsenzus da penzije budu niske, ali redovne.

Zemlje u okruženju imaju niže prosečne penzije od Srbije, podseća Altiparmakov. U Rumuniji su 170, u Makedoniji 160, a u Bugarskoj 150 evra, pa je jasno da oronula srpska privreda ne može da finansira prosečne penzije od 220 evra. Posebno zbog toga što penzionera ima za 26.000 više nego zaposlenih.

I druge zemlje su u krizi uglavnom smanjivale plate i penzije. Rumunija je smanjila plate u javnom sektoru za 25 odsto (kad se stanje popravilo plate su povećane za 10 odsto), uz istovremeno podizanje PDV-a sa 19 na 24 odsto. Letonija je rezala i plate i penzije za 20 odsto, uz povećanje PDV-a za četiri odsto i podizanje poreza na zaradu za tri odsto. Neke od ovih mera, ili njihova kombinacija, očito čekaju i Srbiju.

Šta bi to značilo u praksi?
Od oktobra bi bio ukinut solidarni porez, čiji je efekat jednak smanjenju plata i penzija za svega jedan odsto. Dakle, danas nam treba mera koja je deset puta izdašnija od solidarnog poreza, koji je po stopi od 20 odsto oporezivao iznos plata preko 60.000, a po stopi od 25 odsto deo plate preko 100.000 dinara. Umesto solidarnog poreza, sve plate, osim minimalne, koja trenutno iznosi 22.500 dinara, bile bi umanjene za 10 odsto.

Ko će proći bolje, ko gore, a ko isto u odnosu na solidarni porez? Smanjenje plata pogodiće sve sa zaradama manjim od 60.000 dinara, koji čine oko 60 odsto ukupno zaposlenih u javnom sektoru. Gore će proći i svi sa platom do 113.000 dinara, jer tek kod ovog iznosa, efekat postaje isti - solidarni porez je smanjivao ovu platu za 11.250, dok bi 10 odsto smanjenja značilo 11.300 dinara manje u novčaniku. Svima sa platom iznad ove granice smanjenje od 10 odsto će više odgovarati od solidarnog poreza, pa se računa da će hirurzi i univerzitetski profesori imati manje razloga za bunt od činovnika, nastavnika i lekara opšte prakse.

Minimalne penzije od 13.500 dinara neće biti dirane, niti će iko moći da dobije manje od ovog iznosa, ali će zato oko 600.000 ljudi sa prosečnom penzijom od 24.315 dinara, mesečno imati na raspolaganju oko 2.400 dinara manje.

Gligorov smatra da je država u velikoj meri iscrpla mogućnosti zaduživanja, pa je sada teško sprovesti konsolidaciju bez smanjenja plata i penzija. Ipak, upozorava da će to neminovno dovesti do pada potrošnje i procenjuje da bi smanjenje plata i penzija za 10 odsto značilo pad BDP-a od blizu dva procenta poena. Dakle, recesija u kojoj smo već, bila bi produbljena. Zato ističe da treba pažljivo vagati procenat smanjenja, kako se ne bi postigao kontraefekat.
To nije jednostavno odmeriti, pa bi trebalo na tome raditi u saradnji sa MMF-om. Bolje mere ipak su smanjenje gubitaka u javnim preduzećima, ukidanje svih podsticaja i subvencija osim za poljoprivredu i podsticanje javnih investicija, kako bi se ublažila recesija. Ali to bi značilo promenu dve stvari koje Vlada najviše voli - subvencije za određene preduzetnike, koji bez njih ne mogu da funkcionišu i odustajanje od profitiranja na javnim nabavkama. A to su najteža rešenja, tvrdi Gligorov.

Zato nikako ne bi valjalo da Vlada samo kazni građane, a da javna preduzeća, sumnjive subvencije i druge crne rupe budžeta ostanu netaknute. Jer ishod će biti isti.
Mora da zaboli, ne samo građane već i partijske interese i štetočine, inače nas već na proleće 2015. čeka novi rebalans sa istom dilemom - koliko još građani mogu da izdrže. I sa sve manje nade da ćemo imati gde da se zadužimo, odnosno da ćemo moći da izbegnemo bankrot. Još jedno odlaganje ozbiljnog sređivanja budžetskih neprilika ili nova polurešenja, a bilo ih je puno, mogla bi nas skupo koštati. Kao kod zubobolje, kad nam nekako baš pred odlazak kod zubara, bol umine, pa nam se učini da popravka i nije potrebna. Pa je odložimo sve dok ne ode ceo zub. Ili vrlo brzo ceo budžet.