Rođenje i smrt filma na Balkanu

Početkom juna obeleženo je tačno 118 godina od prve filmske projekcije u Beogradu, u Srbiji. Samo šest meseci posle premijere snimaka braće Limijer u Parizu Srbi su (sve sa kraljevskom porodicom na čelu) u kafani Zlatni krst na Terazijama, pre NJujorka, Moskve, Madrida..., videli to novo svetsko čudo. Tad smo u tome bili ravnopravni sa najvećim zemljama i narodima razvijenog sveta.

Nepune dve decenije kasnije, vreme balkanskih ratova, 1912-13. godinu objektivni istraživači vode kao pravi početak srpske kinematografije: otvaraju se namenski bioskopi (ne kao do tada, većinom sa projekcijama po kafanama, hotelima ili vašarištima) a manji broj bioskopdžija, bogatijih ljudi, postaju i prvi producenti dokumentarnih materijala, filmova, posebno Đoka Bogdanović. I tada i naredne dve i po decenije smo i dalje u evropskom kinematografskom vrhu: tokom treće decenije 20. veka snimaju se i prvi igrani filmovi u našoj zemlji, postoji skoro 200 pravih bioskopa, godišnje bude i po pet miliona bioskopskih gledalaca, izvozimo filmske zvezde u Evropu (Ita Rina, Svetislav Ivan Petrović). Ta delatnost, kinematografija, opstaje i za vreme nemačke okupacije, naravno sa znatno promenjenom uredničkom politikom uvoza filmova i sa skromnom domaćom proizvodnjom, ali skoro svi bioskopi rade, a od njih vrlo mali broj u vlasništvu okupacione vojske (u Beogradu samo dva, danas - čudno - zatvorena, kao i skoro svi drugi: Beograd pod imenom Viktorija i 20. oktobar inače prvi dupleks u Evropi pod starim imenom Luksor ). Samo nekoliko dana posle oslobođenja Beograda, posebnom naredbom odmah se otvaraju privremeno zatvoreni bioskopi sa, naravno, novim partizanskim imenima: Kasina postaje Kozara, predratni bioskop Uranija, tokom rata Zlatibor Jadran, pa pomenuti 20. oktobar, te Kosmaj, umesto Koloseuma Zvezda... i tako redom. Umesto nemačkih filmova koji su činili 80 odsto repertoara u prethodne četiri godine, sad su tu ruski filmovi. I, kroz nepune dve-tri godine počinju da se snimaju i prvi jugoslovenski (srpski) igrani filmovi, tako da ih krajem već te decenije ima desetak.

Komunistička industrijalizacija, elektrifikacija, petogodišnji planovi, ne zaboravljaju film i bioskop - kinofikaciju! Obrnuto, već krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka jugoslovenska, posebno srpska kinematografija ulaze u red pet najjačih u Evropi, i to po bilo kom kriterijumu: od broja bioskopa, broja gledalaca (i sa pojavom domaće televizije, Srbija tada ima čak po 2530 miliona bioskopskih gledalaca godišnje); uvozi se sve brojniji i kvalitetniji program filmova sa Zapada, samo srpska produkcija godišnje proizvodi i do dvadesetak igranih filmova i mnogo više kratkometražnih, vrhunskog kvaliteta, koji pobeđuju u Oberhauzenu i na sličnim velikim festivalima dokumentarnog filma. Domaća igrana produkcija ima veoma široku lepezu žanrova: od vodećeg partizanskog, ratnog filma, preko brojnih komedija rađenih po delima velikih domaćih pisaca (Sremac, Nušić ), drama iz savremenog života, muzičkih, pa dečijih filmova.... Krajem šezdesetih, na scenu stupaju veliki autori velikih filmova, od Partije nazvanih crnim talasom, na čelu sa Žikom Pavlovićem i Dušanom Makavejevim. Oni dobijaju velike nagrade u Kanu (Saša Petrović ), Berlinu (Želimir Žilnik), Veneciji. Desetak godina kasnije slično se dešava i sa praškom školom (od zluradih prozvanom ružičasti talas). Osvajaju se značajne nagrade, redovno učestvuje na najvećim festivalima (Paskaljević, Marković, Karanović). Istovremeno uvoz stranih filmova vrlo je kvalitetan, broj bioskopa i dalje raste, gledanost filmova je izvanredna.

Sredinom osamdesetih godina, najpre zahvaljujući talasu piraterizacije (kojoj su neki državni organi bili mnogo više od zaštićenih svedoka), dolazi do popuštanja, prvih napuklina na tom srpskom filmskom brodu, ali on plovi i dalje. I tako se završava period tri četvrtine ukupnog trajanja srpske kinematografije dugog pun jedan vek, a i oko trećine godina i decenija same srpske filmske, posebno igrane produkcije. Najobjektivnije i najskromnije čak, obeleženih kao jedno odlično doba srpskog filma, bioskopa, programiranog uvoza stranih filmova, vreme kinematografije koja je, zbog svojih brojnih kvaliteta, poštovana u celom svetu! I - došli smo do poslednjih 25 godina.


Foto Dušan Milenković

Najpre jedna, za ovu zemlju, fantastična brojka: u tih 25 godina u Srbiji (usred duge sveopšte bede svake vrste) snimljena su čak 293 igrana filma i to sa preko 80 odsto budžetskog novca te male, izmučene, osiromašene države. Kakvog kvaliteta? Najblaže rečeno: raznolikog Pet-šest odličnih, izvanrednih filmova: tri Dragojevićeva (Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore i Rane ), Kusturičinog Podzemlja, Paskaljevićevog Bureta baruta i ekranizacije Selenićevog Ubistva s predumišljajem u režiji Gorčina Stojanovića. Uz njih i petnaestak dobrih i kvalitetnih filmova, tu je skoro kraj. Najpre nekoliko filmova kojima je malo nedostajalo da uđu u red najboljih: Tito i ja i Turneja Gorana Markovića kao i Klopka Srdana Golubovića. A, ostali: Paskaljevićev Tango argentino, dva filma Darka Bajića Crni bombarder i Balkanska pravila, Kusturičin Život je čudo, Profesionalac Duška Kovačevića, Lekićev Nož, Dragojevićeva Parada i jedan broj veoma interesantnih, dobrih, tada debitantskih, filmova: najpre Raše Andrića Tri palme... i Munje, Apsolutnih sto Golubovića, Mrtav ladan Debelog Milinkovića ili Sedam i po Miroslava Momčilovića filmovi su koji su iz mnogo razloga u toj ukupno veoma maloj grupi dobrih dela među čak skoro 300 naslova! To je tek oko sedam odsto.

Umetnost, pa i filmsku, a i film kao bolju zabavu je teško ovim načinom meriti, ali nekad se i to mora. Istovremeno, broj bioskopa je sveden na manje od 10 odsto od nekadašnjeg. Broj gledalaca i na još lošiji odnos od toga. U inostranstvu, na bioskopskim tržištima (i to u nekoliko zemalja) pojavilo se samo desetak filmova (opet, s izuzetkom Kusturice, čiji filmovi pokriju znatno veća tržišta); na brojnim ino-festivalima (ali kojim, kakvim ili na kojim njihovim programima!?) naših filmova ima dosta. Već više od 15 godina srpski dokumentarni film se u 80, 90 odsto filmova, svodi samo na studentske radove (katkad i odlične, naravno)! Sve to pravolinijski vodi ka zaključku: u Srbiji, faktički, nema kinematografije...prave, a ako nekakve imitacije ozbiljne kinematografske delatnosti i ima ona je ostala skoro bez glasa nema! A filma, posebno ozbiljnih kvalitetnih umetničkih ostvarenja, takoreći da i ne može biti u sredinama gde ne postoji jasno organizovana kinematografija.

Da ne zaboravimo, od 293 igrana filma, 21 je koprodukcijski, mahom manjinski i skoro svi koprodukcije sa kinematografijama zemalja iz regiona, mahom novih država bivše Jugoslavije. I tu je jedan od dokaza nemuštosti, nepostojanja organizovane srpske kinematografije jer samo jedan od tih filmova zaslužuje ozbiljnu pažnju - film Karaula Rajka Grlića. Ostalih 20 teško da se možete setiti, uopšte! Gore smo pomenuli nekoliko stvarno sjajnih debitantskih filmova, a šta je s još čitavim desetinama, skoro stotinu ostalih? Zaboravljeni su, mnogi s razlogom. Samo jedan mali primer: decenijama je srpski film imao i odličnih debitantskih omnibusa, kao pravolinijsku mogućnost debitovanja po tri ili više mladih autora. I, u većini perioda to su bili veoma zanimljivi filmovi, dobri. Sa istom praksom jeste nastavljeno i u ovom periodu, ali nekako neorganizovano (to je, faktički, samo interesovalo FDU), te od više omnibusa samo dva su ostala u dobrom sećanju Prokleta je Amerika Marinkovića, Skerlića i Kurta i Paket aranžman Golubovića, Zečevića i Stefanovića.

Početkom ovog perioda i kasnije, neki tada mladi reditelji, etablirali su se kao neophodni, nezaobilazni u državnom (komisijskom) izboru scenarija i finansiranju filmova: Oleg Novković, Srdan Golubović, Dejan Zečević... Iako je uradio samo tri filma, Golubović takav epitet svakako zaslužuje. Svakako i talentovan i školovan, Dejan Zečević je, ispravno poštujući žanrovski film, ipak imao podosta i nedostataka i lutanja u svom ne baš malom opusu. No, za verovati je da će i Oleg Novković, svojim kvalitetnim filmskim jezikom i sam Zečević, uraditi i još neke bolje filmove.

Oni kojima su svojevrsne i kvalitetne komedije bile i odlika i odluka jednostavno, iako od publike i javnosti veoma prihvaćeni, nisu dobili kasnije prave šanse. Raša Andrić mahom radi kao asistent režije, Milorad Debeli Milinković komentariše (savršeno, iako o tome vrlo malo zna) neke sportove na specijalizovanim tv-kanalima.
Fenomen koji u ozbiljnim kinematografijama postoji takoreći još od rađanja filma da se jedan broj glumaca odlučuje da postanu režiseri, a i neki i glumci i reditelji producenti, pojavio se značajnije i u srpskom filmu ovog perioda. Naravno, opet na svoj način, najpre u najgora vremena upravo zbog nedostatka organizovane kinematografije devedesetih, ali i većinom u mnogo mlađim godinama pojedinaca a vrlo masovnije nego što je to slučaj u svetu. Od tada već starijih, velikih zvezda na to se odlučio LJubiša Smoki Samardžić i do sada uradio desetak filmova. Od mlađih brojni između ostalih i Bjelogrlić, Cvijanović, Svetozar Cvetković, Ivana Mihić, Bane Trifunović, Stanić, Šušljik, Dragojević, Laza Ristovski, Skerlić i Bojana Maljević... i mnogi drugi. Produkcija Kobra (Bjelogrlić, Kojo, Cvijanović...) dala je nekoliko, već pominjanih, sjajnih rezultata, najveći deo ostalih osrednje ili i slabije od toga. Toliko u smislu producentskog rada, a od glumačkih želja i potreba za režijom i nema mnogo primera, a svakako je kao ukupan projekat vredan pažnje Bjelogrlićev Montevideo kao dva filma i, posebno, tv-serija izborom teme i jednog zaboravljenog vremena.

Posebno su se i bitni scenaristi našeg filma okušali i kao reditelji: najveći, Duško Kovačević radeći svog Profesionalca gde je stvarno bilo teško (rediteljski) pogrešiti; Mića Momčilović posle pomenute prve režije napravio je dve skromnije (Čekaj me, ja sigurno neću doći i Smrt čovek na Balkanu) i, posebno jedan, kao što rekosmo za grupu reditelja te generacije etablirani scenarista Srđan Koljević. Možda, priznajem, odlučuje moja konzervativnost ali dobri pisci i dramaturzi, scenaristi treba da pišu dobra i još bolja scenarija, a režiju da ostave talentovanim, školovanim za to, autorima raznih generacija.
(nastaviće se)