Placebo efekat

U galeriji beogradskog Doma omladine grupa autora, predvođena Draganom Ilićem, izvela je akciju sa nazivom, Linija nova, performans u kome i sama publika učestvuje u kreiranju umetničkih dela. Na podu galerije je gomila zašiljenih olovaka kojima posetioci mogu da gađaju kineske papirne tanjire (na kojima se inače služi pirinač sa salatom) za ovu svrhu okačene na zid kao mete. Dobri strelci će na njima načiniti tragove, crte i crtice, što će, po rečima kustoskinje Svetlane Mladenov, pokazati primarnu ulogu linije u nastajanju dela likovno vizuelne umetnosti... Pripadnici starije generacije koji su već oguglali na slične podvige aktivista neoavangardnih pokreta neće se naći u velikom iskušenju pred Ilićevim eksponatima. Pitanje je kako na njih reaguje mlađa publika - ako se tako mogu nazvati retki posetioci galerije. NJeno bespogovorno prihvatanje ovakvih kreacija kao umetničkih ostvarenja aktuelizuje problem koji se, koliko znam, nije postavljao u kritičkim analizama recepcije tvorevina aktivista neoavangardnih radnih praksi.

U tu svrhu, moguće je pomenuti placebo efekat kao naziv za pojavu kojom se bavi savremena psihologija. O čemu je reč? Ako verujete da će neka stvar ili radnja u vama proizvesti pozitivan somatski efekat, tada će se on i desiti. Kada ste ubeđeni, ili vas je neko ubedio da je obična voda sa malo sode bikarbone lek za vašu bolest, bolovi će zaista prestati! Isto se događa s običnim predmetima ili prostim radnjama ako ste uvereni, ili vas je neko uverio, da te stvari imaju umetničku vrednost. Teško bi bilo nabrojati proste predmete i banalne radnje što se danas u svetu tretiraju kao umetnička remek-dela. Na prvi pogled, izgleda kao da se radi o naivnoj, efemernoj pojavi. Uistinu, ta pojava ozbiljno utiče na opštu atmosferu u ambijentu savremene umetničke scene.

Placebo efektu su podložni ljudi u većini, dakle i umetnička publika. Moglo bi se bez mnogo rizika reći da se slava brojnih zvezda na aktuelnoj umetničkoj estradi zasniva na modifikovanom dejstvu placebo efekta. Reč je o fenomenu koji se više tiče psihologije kao nauke i opšte antropologije, i to je razlog što se u umetničkoj teoriji i kritici ne uzima dovoljno ozbiljno... Izložba Dragana Ilića i njegove grupe može da posluži kao povod za razmišljanje na ovu temu. U skromnom obimu svog dejstva, ona podstiče osećaj po kome je placebo efekat u umetnosti misteriozan, ne samo za laičku svest koja se na osnovu zdravog razuma pita po čemu je gađanje kineskih tanjira šiljatim olovkama umetničko delo. Psihologija kao nauka i sama priznaje da joj je uzrok takve pojave nepoznat. Zvuči neverovatno da se snaga placebo efekta ne gubi ni kad se njegovo dejstvo izazove veštački. Poklonici metaumetničkih supstituta neće se pokolebati ni onda kada se pokaže da su tvorevine kojima se dive plod simulacije umetnosti... Ali, placebo efektu ne može se osporiti izvestan značaj za umetnost - pa u tome ni akciji Dragana Ilića u Domu omladine. Placebo obelodanjuje da estetsku vrednost umetničkog dela koja se smatra vrednom, pozitivnom, nasuprot onoj trivijalnoj, negativnoj, čini ista pojava, sa čije jedne strane stavlja lepo kao vredno, a sa druge rugobno, kao bezvredno. To znači jednako da su rečeni vrednosni sudovi o delima umetnosti, bilo da je reč o Lubardinom Kosovskom boju ili o Ilićevoj Liniji novoj, sagledljivi kao jednako relativni efekti jednog zajedničkog, celovitog kompleksa empatije čije diferentne motivacije su u svojim uzrocima skrivene u neprozirnoj senci somatske strukture ljudskog bića.