Za svakog ponešto

Natezanje je, kao što biva u takvim prilikama, prilično potrajalo, ali pošto rokovi moraju da se poštuju, prošlog vikenda odluka je konačno pala: novi predsednik Evropskog saveta biće aktuelni poljski premijer Donald Tusk, dok na mesto visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku dolazi italijanska ministarka spoljnih poslova Federika Mogerini. Time je, nakon nedavnog izbora bivšeg luksemburškog premijera Žan-Kloda Junkera za novog predsednika Evropske komisije, kompletirana prva faza redovnih kadrovskih promena u Evropskoj uniji. Posle teške bitke vođene oko mesta predsednika Komisije - neizbežno, budući da je reč o glavnoj izvršnoj funkciji u EU - preganjanja oko manje bitnih pozicija predsednika Saveta i šefa evropske diplomatije nisu bila toliko (melo)dramatična, ali je udaranja po cevanicama i saplitanja svejedno bilo; posebno je na udaru bila Mogerinijeva, te zbog mladosti (41) i navodnog neiskustva (ministarka je tek nešto više od pola godine), te zbog takođe navodne popustljivosti prema Moskvi, što se u trenutnim okolnostima najgore krize u odnosima Rusije i Zapada od kraja Hladnog rata pokazuje kao, eto, novo važno merilo. Na kraju je ipak postignuto da se, barem prema nominalnim kriterijumima ravnopravne zastupljenosti, uspostavi idealan balans, pa je tako Tusk izabran kao reprezent, redom, desnog centra, istočnog (i severnog) dela Evrope, novih članica EU, i najzad, muško; a Federika Mogerini kao predstavnica, istim redosledom, levog centra, zapadne (i južne) Evrope, starih članica Unije, te konačno, žensko. A pod pretpostavkom da je Mogerini zaista bolećiva prema Rusiji, kako joj se spočitava, moglo bi se reći da je i tu uspostavljena ravnoteža: Tusk je jedan od onih evropskih lidera koji po pitanju ukrajinske krize u odnosima sa Moskvom zagovara tvrdu liniju, mada se ranije kod kuće i sam suočavao s kritikama kako je suviše predusretljiv prema Rusiji - ali i Nemačkoj. No, kome je još u političkoj karijeri škodilo što je dobar s Angelom Merkel?