Upotreba jada iz Mostara grada

Foto AP

Simbolički čin potpisivanja Deklaracije o rešavanju pitanja nestalih lica predsednika četiri nekada zaraćene države, upravo bi mogao samo to i da ostane. Puka simbolika. Jer mostarska Deklaracija kojom su se Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora obavezale da će rešiti problem 11.175 nestalih (podaci su neusklađeni, pa po nekim procenama broje i 13.000 osoba) ne precizira razliku u odnosu na dosadašnje napore. Odnosno, porodice nestalih se s pravom pitaju zašto tela njihovih članova nisu otkrivena i sahranjena do danas, ako deklarisana politička volja postoji.

Miodrag Linta, predsednik Koalicije udruženja izbeglica u Srbiji, smatra da bi prvo trebalo da se ekshumira 238 tela koja se nalaze na poznatim grobnim mestima u Hrvatskoj. Zatim, trebalo bi povesti ozbiljan dijalog o usklađivanju podataka, jer ni Međunarodni komitet Crvenog krsta ni Međunarodna komisija za nestale ne uvažavaju raspoložive podatke. To bi bio ozbiljan znak da će se problem rešiti u razumnom roku. Na pitanje šta bi, nakon više od 20 godina otkako su ratovi počeli, bio razuman rok, Linta odgovara da ne vidi nijedan razlog zbog koga se ne dešava identifikacija velikog broja ekshumiranih u Sarajevu, Zagrebu i Prištini. Trebalo bi usvojiti zakonska rešenja za obeštećenje porodica, a ne da se dozvoljava da gube sudske sporove i još plaćaju troškove suda, što se dešava porodicama nestalih u Hrvatskoj. Ali polazište bi do kraja godine moralo da bude da se otpočne usaglašavanje spiskova, a u tom dijalogu bi trebalo da se reši i veoma važno pitanje memorijalizacije. Države zajednički treba da odrede kriterijume za identifikaciju mesta i način njihovog obeležavanja.

Na regionalnom nivou, dakle, ne postoji ni jedinstveni spisak nestalih, što bi trebalo da bude osnova za potpisivanje ove Deklaracije. Prema podacima Komisije za nestale Vlade Srbije, u Hrvatskoj se traga za još 1.496 osoba (udruženja tom broju dodaju još 729), u BiH za 1.600 Srba (od ukupno osam ili devet hiljada), a na KiM 532 lica. Oko trećine ukupnog preostalog broja nestalih (4.022) čine srpske žrtve, kažu u udruženjima nestalih.

U izveštaju povodom Međunarodnog dana nestalih, Amnesti internešnal podseća da su Srbija, Crna Gora i BiH ratifikovale međunarodnu Konvenciju o zašiti svih lica od nasilnih nestanaka, ali da tek treba da ispune obaveze iz te Konvencije i kažu porodicama rezultate istrage, okolnosti nestanka. Hrvatska i Makedonija Konvenciju, međutim, još nisu ni ratifikovale. I zbog razlika u državnim pristupima problemu, tumačenja da je potpisivanje ove Deklaracije imalo ciljeve šire od pukog obavezivanja na posvećenost pronalaženju nestalih, dobijaju argumentaciju više.

Nataša Kandić, regionalna koordinatorka projekta REKOM, koalicije nevladinih organizacija koja se zalaže za osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova, strahuje da je Deklaracija iz Mostara potpisana sa ciljem da proširi mandat Međunarodne komisije za nestale (ICMP). Ta komisija, sa sedištem u Sarajevu, osnovana je, podsećamo, na inicijativu Bila Klintona na samitu G-7 u Lionu 1996. godine To je pitanje ICMP, a ne nas na Balkanu, jer ta komisija traži način da više ne bude usmerena samo na nestale u ratnim sukobima. Lično mislim da su dobro osmislili širenje svog mandata tako što će im ove naše zemlje sa problemom nestalih biti prve potpisnice Deklaracije. Trebalo je usvojiti Deklaraciju, koja će rešavanju problema nestalih dati značaj prioriteta u regionalnoj saradnji, a da ideja potekne od domaćih autoriteta vlasti. Ovako je rad nacionalnih komisija za pitanje nestalih bačen u zapećak i umesto da je učinjen napredak u njihovom povezivanju, mandat je dobila jedna međunarodna organizacija. Nama je ovde potrebno da se blokirana politika odblokira i da se počne sa izgradnjom javnog sećanja na mrtve. U suprotnom, ono će ostati u krugu porodice.

Istina, u punom nazivu Deklaracija o ulozi države u rešavanju pitanja nestalih usled oružanog sukoba i kršenja ljudskih prava, završava pozivom drugim državama da slede primer prve četiri potpisnice. U tekstu se zemlje obavezuju na razne oblike posvećenosti u traganju za nestalim tokom oružanog sukoba i kršenja ljudskih prava. Istovremeno, tela više od 70 odsto nestalih (po završetku ratova bilo je 40.000) ekshumirana su i sahranjena, ali se tempo u tom poslu ne ubrzava.

Ako o nečemu postoje podaci, onda su to podaci o nestalima. Ali, u slučaju Hrvatske, na primer, reč je o političkom problemu, jer je ta zemlja do pre dve godine u spiskove ubrajala samo hrvatske žrtve, kaže Kandićeva. Poslednjih godina nije učinjeno ništa na izgradnji kulture sećanja i svaka strana nastavlja da ističe samo svoje žrtve. Problem 1.711 nestalih sa Kosova stoji godinama. A to što Kosovo nije bilo prisutno na tom skupu pokazuje da Srbija nije dovoljno ozbiljno shvatila čin. Prema podacima REKOM-a, inače, u BiH se ukupno traga za 9.643, a u Hrvatskoj za najmanje 1.600 osoba.



Tradicionalno okupljanje porodica nestalih na Međunarodni dan nestalih ispratili su Ivan Mrkić, savetnik predsednika, i jedan predstavnik iz kancelarije za KiM, ali izostanak predstavnika Vlade i ministarstava obeshrabrio je porodice nestalih da će im mostarska četvorka doneti tretman koji veruju da zaslužuju. Dragan Pjevač, predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih na prostoru bivše Jugoslavije, gleda pozitivno na potpisivanje Deklaracije, jer bi, kako kaže, bio zadovoljan ako bi se ispunila makar i njena trećina. Ali ako imamo na umu 238 poznata grobna mesta, imamo rezervu, jer ne vidimo da politička volja postoji. Tim pre jer se radi o civilnim žrtvama, uglavnom iz Oluje. Hrvatska je Deklaraciju potpisala, jer ne može da kaže ne. Osuđujemo sve zločine i od svih država očekujemo istu posvećenost. Verujemo da Srbija nema šta da izgubi ako se do kraja suoči sa tim problemom, jer u tim ratovima nije bila ni bolja ni gora od drugih. I verujemo da insistiranje na tome da drugi, takođe, rade na rešavanju ovog problema ne može da uspori put Srbije ka EU, nego samo da joj na tom putu da određeni dignitet. Nema te Merkelove koju bi bilo briga za naše nestale. To je stvar naših zemalja. Ali, plašim se da se ona želi rešavati bez porodica žrtava, kaže Pjevač.

Krajem prošle godine u Rudnici kod Raške otkopano je oko 50 tela Albanaca, a Komisija za nestale najavila je da će tek za desetak dana biti rešena njihova sudbina. U istom periodu u BiH su ekshumirani posmrtni ostaci 435 osoba u masovnoj grobnici u selu Tomašica kod Prijedora. Iz te grobnice identifikovano je 283 muslimana i jedan Hrvat, koji su sahranjeni u julu. Iz BiH, međutim, nijedno identifikovano telo nisu preuzele porodice nestalih srpske nacionalnosti. Komisija za nestale saopštila je da ni iz Hrvatske nije stiglo nijedno identifikovano telo, dok su porodice nestalih iz Hrvatske od Srbije preuzele 39 tela od početka godine.

Amor Mašović, predsedavajući Kolegija direktora Instituta za nestale osobe BiH, kaže da je Bosna uspela pronaći i ekshumirati 24.000 osoba, a više od 22.500 i identifikovati. Ali je pred velikim izazovom, jer se traga za još oko 8.000 osoba. Ponekad se godinama ne dogodi ništa, jer nema pristiglih informacija. Sa smanjenjem broja nestalih, smanjuju se i informacije, ali onda se otkrije masovna grobnica poput posljednje u selu Tomašica. Kod jednog broja nestalih ne postoje ni posmrtni ostaci, jer su uništavani.

Prema njegovom mišljenju, potpisana Deklaracija mogla bi dati podsticaj za unapređivanje brige na nacionalnom planu, ali u operativnom smislu neće doneti rezultate brzo. Bilo bi bolje da je od nas samih potekla ideja, ali unutar država nije bilo političke volje. U svim državama postoje snage koje se protive rješavanju ovog problema, neki od njih i danas baštine tradiciju onih koji su naređivali tokom rata i takvi opstruišu proces. Osim toga, to pitanje je bolno, jer podrazumijeva i suočavanje sa karakterom i uzrocima rata.

U BiH, objašnjava Mašović, rešena su pitanja prava na sahranu i povlastica prilikom zapošljavanja, stipendiranje studija za članove porodica nestalih i druga. Od 2004. umrlim licima se smatraju svi koji se tri godine vode kao nestali. Porodice ne moraju dokazivati ništa. Mnoge majke nisu ni imale hrabrosti voditi sporove, jer su imale osjećaj da po drugi put ubijaju svoju djecu.

Ali nepomirljive razlike među entitetima u Bosni usložnjavaju i proces sprovođenja propisa, koji se odnose na nestale i njihove porodice. Na tom konkretnom primeru, posledica se najilustrativnije vraća kao uzrok. Ukrug, nestali se postavljaju kao uslov regionalne saradnje i izvlače kao argument za prepreku kad saradnja nije poželjna nekom trenutnom rasporedu snaga. Zapravo, ni elementarni podaci o broju nestalih ne bi mogli da služe u svrhu dnevne manipulacije da su usaglašeni. U Hrvatskoj u ovom trenutku je ekshumirana, a neidentifikovana 421 osoba, a 238 grobnih mesta poznato je i neotkopano godinama. Pa, ipak, informacije o nestalim (884 osobe) je ta država postavila Srbiji kao uslov za povlačenje tužbe za genocid. Nažalost, uz obavezu da međusobno sarađuju, da razmenjuju informacije, da jačaju kapacitete za rešavanje problema nestalih, i da poštuju ljudska prava, vladavinu prava, demokratska načela i druga opšta mesta, potpisnici mostarske Deklaracije se nisu obavezali i da ne koriste podatke o nestalim i emocije preživelih u političko-propagandne svrhe.