Sami prizivamo katastrofe

Foto AP

Običan se čovek retko oseća kao glavni glumac čak i u svom životu, ali postoji mnogo veća scena na kojoj igra glavnu rolu. To je scena klimatskih promena, i prvoligaški svetski klimatolozi, koje je u Beograd, na konferenciju u SANU dovela 135. godišnjica rođenja Milutina Milankovića, ne ostavljaju ni trun nade da je drugačije. Ako nam smetaju potopi, to je zato što smo preterali sa dodolama; no, za razliku od igre dodola, koju je morala plesati nevina devojka, u našem poigravanju sa klimom nema nevinih. Jer Belgijanac Andre Berže, pionir paleoklimatologije, naučne discipline koja proučava klimatske promene od rođenja Zemlje do danas, kaže da već nekih trideset ili četrdeset godina priča isto.

Svako će vam reći ,u pravu ste na predavanjima, ali niko neće uraditi ništa. Naši proračuni kažu da je Zemlja zbog rasporeda astronomskih elemenata sada između ledenih doba, i da će to trajati dugo, 30 ili 40 hiljada godina. Hvala na tome. Ali mi povrh toga pravimo bombu. Kada neko kaže da slanjem ugljen-dioksida u atmosferu zapravo sprečavamo novo ledeno doba, priča besmislice. Ako bismo sada postepeno počeli da smanjujemo emisije ugljen-dioksida, u narednih dvesta ili trista godina klima će se oporaviti, ali ćemo u međuvremenu otopiti Grenland i zapadni Antarktik.

Otapati led u međuljudskim odnosima uvek je dobra ideja, ali otapanje Grenlanda nikako nije, osim ako ne želimo da plivanje zameni hod u svojstvu prirodnog ljudskog pokreta. Ričard Somervil, istaknuti profesor emeritus Skripsovog instituta za okeanografiju Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu, jednog od najboljih mesta na planeti za ljubitelje okeana, nikad neće reći da je globalno zagrevanje izazvalo nedavno srpsku kataklizmu, ali podvući će da svojim ponašanjem takve katastrofe prizivamo.

Mnogi ljudi pitaju da li su klimatske promene ili globalno zagrevanje izazvali određenu vremensku pojavu, ovu poplavu ili onaj pljusak. Postoji bolji način da se postavi to pitanje. Veoma je teško pripisati pojedini događaj određenom uzroku jer je priroda veoma promenljiva. Ali volimo da koristimo alegoriju o profesionalnom biciklisti koji koristi doping. Zamislite da je on bio veoma dobar vozač i kada je bio čist, čak je i pobeđivao na trkama, a od kada koristi doping, još je jači i izdržljiviji, i maksimalna brzina mu je veća, Pošto je pobeđivao i kada je bio čist, ne možete da kažete da je doping uzrok neke njegove pobede. Na kraju sezone, međutim, kada gledate statistiku, a ne pojedine trke, vidite da je imao više pobeda, da je doping povećao verovatnoću da će pobediti. Analogno, klima je statistika vremena. Globalno zagrevanje je moglo i nije moralo izazvati određen vremenski događaj, ali ,na kraju sezone možete reći ,da, bilo je više poplava ili ,da, temperatura jeste viša. Klima je na dopingu, a doping je ugljen-dioksid koji vi i ja šaljemo u atmosferu.

Alegorija je odlična, ali ona samo služi tome da pripremi teren za klimatološke dokaze i posledice globalnog zagrevanja. A one su čak i za odrasle tako strašne da je zbilja potrebno uviti ih u oblandu zanimljive skaske o biciklisti. Prvo činjenice.

Temperatura rapidno raste poslednjih decenija, skoro je jedan stepen viša u svetskom proseku. Nivoi mora rastu, i tempo kojim rastu ubrzava se. Satelitska merenja pokazuju nam da ledeni pokrivač Grenlanda i Antarktika gubi masu, što takođe doprinosi rastu; vidimo kako se glečeri povlače širom sveta, arktički led u moru dramatično se smanjio.
A nema ničega u prirodnim varijacijama klime što bi smisleno objasnilo ovakve promene, kaže Somervil.

Kada saberemo sve klimatske činioce, sunce, vulkane, i tako dalje, ne vidimo zagrevanje. Moramo da uključimo ljudsku aktivnost kao faktor, i stručnjaci koji to ne prihvataju malecna su manjina. Nauka uvek ima periferiju. Ima biologa koji ne veruju u evoluciju, ima virusologa koji ne misle da HIV izaziva sidu, ali ne možete se osloniti na tih nekoliko procenata. Kada vam se ne svidi dijagnoza doktora, ne idete kod jednog, pa kod drugog, pa kod trećeg, pa kod devedeset sedmog, da biste prihvatili devedeset osmo mišljenje. Mnogo toga treba tek da naučimo o detaljima, ne mogu vam reći kako će Srbija izgledati za pedeset godina, ali globalno gledano možemo reći mnogo uverljivog.

Uverljivo je blaga reč. Možda bi prikladnija bila užasno. Evo kako Ričard Somervil opisuje narednih dvesta, sto ili pedeset godina planete blisku budućnost, dakle, a ne nekakav daleki Armagedon.

Prvo ćete videti obalske gradove u velikoj opasnosti od rastućih nivoa mora. Delovi sveta poput malih ostrvskih država ili Bangladeša, Venecije, Holandije, već se brinu. Drugo, videćete velike promene u poljoprivredi. Malo zagrevanja pomaže nekim usevima, ali i korovima i štetočinama. Kao i uvek, bogati će bolje proći od siromašnih. Visokotehnološka poljoprivreda moći će da upotrebi đubriva, pesticide i tako dalje, ali siromašni zemljoradnik neće. Generalno, prinos useva najvažnijih za ishranu čoveka brzo pada sa porastom temperature. Istovremeno, štetnim gasovima ,zakiseljujemo okeane, što utiče na sposobnost sitnog morskog života da stvara ljušture. Ne govorimo samo o našoj morskoj hrani, poput ostriga, već i o samom dnu morskog lanca ishrane, što preti celom lancu. U mnogim delovima sveta biće manje hladnih i više toplih dana, a sa njima i više smrti od toplotnih talasa. Svet koji se greje pogodan je i za tropske bolesti. Ako detaljno skicirate narednih sto ili dvesta godina, dobijate svet u kom ne biste voleli da živite. Ne govorimo, dakle, o spasavanju sveta, već nas, i mnogih vrsta koje će izumreti.

A čime se ubijamo jasno je. Zapravo je toliko belodano da je očito i da je problem barem danas nerešiv. Jer energetika je jedna od najprofitabilnijih čovekovih delatnosti. Ako neko može zamisliti naftne kompanije kako žrtvuju profit zarad budućnosti čovečanstva, može mu se samo čestitati na maštovitosti. Kako kaže Andre Berže, bilo je relativno lako ukloniti freone koji su jeli ozonski omotač jer ih je koristila svega šačica industrija. Ugljen-dioksid niko neće da ukloni jer niko neće da ukloni sve automobile.

Najveći deo zagađanja atmosfere potiče iz energetskog sistema. Više od osamdeset odsto svetske energije stvorimo ložeći fosilna goriva ugalj, naftu i zemni gas. Za samo nekoliko godina, za treptaj oka geološki govoreći, vraćamo u atmosferu ono što je fosilizirano hiljadama godina. Nema sumnje da količina ugljen-dioksida u atmosferi raste, ima ga četrdeset odsto više nego u devetnaestom veku, kada je sve ovo počelo. Kada pričate sa ljudima koje ništa iz klimatologije ne može ubediti, kažu vam da to potiče iz vulkana. Jednostavno nisu u pravu. Čovečanstvo je preuzelo ,hemijsko komponovanje atmosfere. Nauka vam nikada ne daje sigurnost, po izvesnost morate u crkvu, ali možemo vam pričati veoma samouvereno da smo izmenili hemijski sastav atmosfere, da time grejemo svet, i da već gledamo sve predviđene posledice. Nekada su i brže ili ozbiljnije no što smo predviđali. Klimatologe proglašavaju paničarima, ali zapravo smo konzervativni. Na primer, Međuvladin panel o klimatskim promenama 2007. je podneo izveštaj o morskom ledu na Arktiku. Stvarno povlačenje je bilo gore i od najgoreg scenarija predviđenog tim izveštajem, turobno zaključuje Somervil.

A Somervil potvrđuje Beržea ako bismo ovog trenutka sasvim prestali da se igramo ugljen-dioksidom, planeti bi bilo potrebno nekoliko stotina godina da se oporavi. Neki se fragmenti klimatskog sistema menjaju veoma sporo, pa bi nivoi mora, recimo, i u tom slučaju nastavili da rastu.