Arhiva

Katalonsko otvaranje u španskoj partiji

Vladimir Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Katalonsko otvaranje u španskoj partiji


Katalonija može da o(p)stane u okviru španske države. Bilo bi neodgovorno voditi zemlju putem koji bi značio kolektivnu frustraciju. Moja opcija je višenacionalna Španija, organizovana država koju čine četiri nacije: Kastilja, Galicija, Baskija i Katalonija.

Kada bi se danas među katalonskim nacionalistima u nekom kvizu postavilo pitanje ko je autor navedenog citata, teško da bi neko pogodio. Jer, to su reči aktuelnog predsednika regionalne vlade Katalonije Artura Masa, objavljene u knjizi Šta misli Artur Mas, čiji je autor novinar Rafael de Ribot.

Mali problem je datum: knjiga je objavljena 2002. Ali nije ovo ni prvi ni poslednji slučaj političke transformacije iako, u suštini, Mas nije radikalno menjao ideologiju. Samo je od umerenog nacionaliste postao radikalni indipendista. Mas je, kao napredni učenik Đordija Pužola, dugogodišnjeg vladara Katalonije (sada je u centru velike afere izazvane milionskim neprijavljenim računima u Andori i optužbama za korupciju, što jako kvari imidž koalicije Konvergencija i Unija) prvo bio borac za širu autonomiju Katalonije. Tokom diskusije o Statutu Katalonije Mas je 2005. predložio da u dokument uđe i pravo Katalonaca da slobodno i mirno, kao narod, odluče o svojoj budućnosti. Na kraju ta formulacija nije ušla u Statut - ali jeste u preambulu.

Problemi su počeli u decembru 2007. kada je hiljade Katalonaca izašlo na ulice tražeći pravo na odlučivanje. U to vreme je na snazi bio 2006. godine usvojeni Statut Katalonije, prihvaćen od Katalonaca na referendumu, ali je po žalbi (danas vladajuće) Narodne partije Ustavni sud već vodio raspravu o neustavnim odredbama Statuta.

U julu 2010. Ustavni sud je poništio niz članova Statuta ocenjujući da sadrže prerogative države, što je bila inicijalna kapisla za eksploziju katalonskog nacionalizma. Parola pravo na odlučivanje postala je deo političkog programa i bila jedan od glavnih aduta za lokalne izbore u decembru 2010. Mas je tada još pokušavao da nađe zajednički jezik sa Madridom, tražio je takozvani fiskalni pakt kojim bi se, po ugledu na rešenje u Baskiji, popravilo finansiranje Katalonije (zadržavanje najvećeg dela prihoda od poreza), ali pošto je bio odbijen, sasvim se okrenuo planu o nezavisnosti Katalonije.

Mas je dobio regionalne izbore 2010, ali nije mogao sam da formira vladu. Saveznika je našao u Narodnoj partiji, bez obzira na ogromne ideološke razlike. Prvu veću grešku Mas je napravio 2012. raspisivanjem prevremenih izbora u Kataloniji. Očekivao je učvršćenje vlasti, ali je izgubio 12 poslanika - sa 62 pao je na 50. Najviše je profitirala Republikanska levica, partija koja se oduvek zalagala za nezavisnu Kataloniju, jer su zagovornici ove opcije smatrali da Mas nije dovoljno čvrst u borbi za ostvarenje trovekovnog sna (novembarski, od Madrida nepriznati referendum nije slučajno zakazan baš za 2014. jer se tada navršava 300 godina od takozvanog Rata za sukcesiju u kome je Katalonija bila na strani Austrije a protiv dinastije Borbona, i izgubila nezavisnost. Mas je koliko 2012. govorio da Katalonija ne ide ka klasičnoj nezavisnosti, već ka uspostavljanju instrumenata nacije i države, jer nam ne odgovara da idemo ka totalnoj nezavisnosti pošto bismo nestali iz Evrope i evrozone.

Pošto se preračunao, Mas je morao u koaliciju sa radikalnom Republikanskom levicom koja od tada vrši pritisak na njega, po cenu građanske neposlušnosti ako Ustavni sud, kao što se očekuje, donese odluku o zabrani tzv. konsultacije naroda, tj. referenduma. Republikanci, i ne samo oni, traže ignorisanje odluke suda i održavanje referenduma po svaku cenu. I da je hteo - a nije - Mas više nije mogao da izađe iz kola u koje se uhvatio. Jedino što mu preostaje jeste da igra do kraja, pa šta bude. Mas ima problem i unutar sopstvene koalicije Konvergencija i Unija - jer Unija, na čijem je čelu Duran LJeida, nije za radikalne mere.

Od kad je 19. septembra katalonski parlament ogromnom većinom (106 prema 28) usvojio Zakon o konsultaciji kojim se daje pravni osnov za sazivanje referenduma, traje partija šaha sa Madridom. Na potezu je Mas; kao beli, ima prednost prvog poteza, ali je neizvesno kada će ga povući, odnosno kada će potpisati dekret o raspisivanju referenduma. Odluka prvo mora biti objavljena u katalonskom Službenom listu, a rok je 15 dana od dana usvajanja, znači najkasnije do 4. oktobra. Mas takođe ima pravo da zakaže glasanje najkasnije mesec dana pre održavanja, što će reći do 9. oktobra, jer je izjašnjavanje predviđeno za 9. novembar.

Mas je nestrpljivim pobornicima nezavisnosti poručio da će raspisati referendum narednih dana. Moguće je da u toj partiji šaha čeka da crni, španski premijer Marijano Rahoj, igra na slepo jer će narednih dana biti u zvaničnoj poseti Kini. Savet ministara je upozoren da sednica vlade može biti svakog momenta, a Ustavni sud je rekao da će sazvati vanrednu sednicu ako bude trebalo.

Sam čin prihvatanja žalbe vlade automatski znači suspenziju odluke katalonskog parlamenta do konačne odluke Ustavnog suda koji u samom Statutu Katalonije ima pravni osnov za zabranu referenduma. Naime, u članu 22 jasno se kaže da Đeneralitat (katalonska vlada) ima pravo na sazivanje konsultacije naroda ali uz dodatak osim predviđenog članom 1491.1.32 Ustava koji se odnosi na referendum i koji je u isključivoj kompetenciji države. U prevodu: o teritorijalnom pitanju vezanom za ma koji deo Španije moraju da se izjašnjavaju svi građani, a ne samo oni koji žive na konkretnoj teritoriji.

Ustavni sud je već bio u sličnoj situaciji sa referendumom koji je u Baskiji 2008. pokušao, bezuspešno, da sazove Huan Hose Ibareće, tadašnji predsednik Baskije. Katalonski parlament je u martu proglasio suverenitet Katalonije, ali je Ustavni sud poništio tu odluku sa istim argumentima kao 2008. u slučaju Baskije. Ocenjeno je da nijedan autonomni region ne može sazvati referendum o samoodređenju da bi odlučio o svom statusu u Španiji.

Ishod škotskog referenduma primljen je s oduševljenjem u Madridu i indiferencijom u Kataloniji, gde se hvataju za (nespornu) činjenicu da su Škoti glasali, i to uz saglasnost Londona, a mi ne možemo. I katalonske novine su, kao i mnoge svetske, objavile fotografiju jednog Katalonca koji je, odeven u katalonsku zastavu, s takvom porukom izašao na ulice Edinburga na dan škotskog referenduma.

Između centralista u Madridu i indipendista u Barseloni nalazi se novi lider Socijalističke partije (PSOE) Pedro Sančes koji se zalaže za federalnu Španiju i za reformu Ustava. Rekli smo Kataloncima da ih volimo, da želimo da živimo zajedno sa njima jer smo zajedno jači i zajedno treba da izglasamo jedan federalni ustav, rekao je generalni sekretar socijalista.

Evropska unija se i dalje, formalno, ne meša u unutrašnje stvari svojih članica, ali je jasno da je svima i u Briselu laknulo posle ishoda referenduma u Škotskoj. Neke pojedinačne izjave su takođe jasne: Da se Škotska otcepila, to bi bio politički zemljotres jednak raspadu SSSR, rekao je tako belgijski komesar u EU Karel de Guht.
Osim Španije i Velike Britanije, još nekoliko članica Evropske unije (Kipar, Belgija, Italija, Rumunija, Slovačka...) imaju problem sa separatizmom i zato je ishod škotskog glasanja primljen sa zadovoljstvom. EU je i dalje klub država-nacija i ta formula nije u opasnosti - s minimalnim izuzecima, rekao je Danijel Gros, direktor Centra za evropske političke studije (CEPS).

U međuvremenu, partija šaha između Barselone i Madrida traje. U šahovskoj terminologiji postoji takozvana španska partija - ali i katalonsko otvaranje koje počinje pomeranjem daminog pešaka. Kao u (gotovo) svakoj partiji, biće i u ovoj (političkih) žrtava u nastojanju da se matira protivnik.