Vekovi među nanosima peska

Foto Vesna Lalić

Postoji priča, dobro plasirana na internetu, da je početkom sedamdesetih godina prošlog veka grupa arheologa i entuzijasta, sponzorisanih od vlade SAD, ponudila opštinskim vlastima Sremske Mitrovice da o svom trošku napravi novi grad na novoj lokaciji. Zauzvrat, oni su, navodno, tražili dozvolu za iskopavanja antičke metropole Sirmijum, koja se prostire ispod današnjih kuća i ulica. Kažu da, pod snažnim pritiskom organa jugoslovenske federacije, zahtev nije ni razmatran.

To nisu provereni podaci, već više urbana legenda, naglašava LJubiša Šulaja, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Sremske Mitrovice, ne odobravajući poigravanje sa činjenicama. Ali je Sirmijum bajka koja živi svojim životom, dodaje uz ponosan smešak, lakonski objašnjavajući jedinstveni urbanistički fenomen, u kome na nevelikom tlu kohabitiraju dve kulture, ona drevnog Rimskog carstva, na vrhuncu i zalasku moći, i ova naša, daleko skromnija. U podzemnoj slojevitoj strukturi, pronalaze se i tragovi Avara i Turaka. O prisustvu Ugara i Austrijanaca svedoče ostaci nadzemne arhitekture u centru Mitrovice.

Kakav je to bio grad u rimsko doba može se samo naslutiti po restauriranim podnim mozaicima u zastakljenom objektu zvanom Carska palata, gde se trenutno sprovode mere zaštite nad ostatkom sačuvanih podnih slika, ukupne površine od 350 kvadrata. Kako se menjala moda, tako su i rimske carice menjale mozaike na podovima, smeje se arheolog Zavoda Biljana Lučić. Stariji mozaici nisu u potpunosti uklanjani, već su ostajali ispod novopodignutih, pa arheolozi sada pronalaze sendviče od šnitova vrhunske umetnosti. Nisu sve kockice bile kamene, već ih je bilo i od staklene paste u raznim bojama, a pronađene su i one sa pozlatom. Nakon stručnog postupka, boje ožive i s njima osećaj elegancije i dostojanstva jedne od četiri najvažnije tačke nekad najmoćnijeg carstva.



Ponos Carske palate jeste deo poda prostorije broj 16, označene kao intimne, sa fontanom čija je voda prugušivala zvukove, na kome je bog Merkur. Portret je oštećen, ali ga ima u dovoljnoj meri da uvek (iznova) ushiti posmatrača. Sve je kod Rimljana moralo imati dubljeg smisla i simbolike, pa je, recimo, broj arhitektonskih elemenata odgovarao broju meseci, dana u nedelji, časova dana. Čak su i svetkovine na hipodromu, preko koga smo malo pre prešli, bile u znaku dešavanja u kosmosu, njene zažarene oči kazuju s koliko strasti doživljava privilegiju da živi i radi u nekadašnjem sedištu sve te nebesko-zemaljske vlasti. Gde čovek brzo stekne utisak da gde god zagrebe, nailazi na slavne sene, od Licinija do Konstantina Velikog (koji umalo da izabere Sirmijum za prestonicu), preko još šestorice imperatora rođenih u gradu i okolini, i Marka Aurelija koji je ovde, prema nekim podacima, preminuo od kuge.

Građevinarski, zadiranje u istoriju se bukvalno dešava(lo), pa bi malo dublji temelji često nailazili na antičke zidove, čvršće nego da su od betona, koje je teško bilo rušiti, već najisplativije zaobići ili na njih dograditi nešto, kako objašnjava Šulaja. Ta drevna osobina je i spasila Sirmijum od dalje devastacije.



Kakav je to bio grad u doba kad se imperator smatrao božanstvom, predočavaju i ostaci sistema za podno grejanje koje je zagrevalo i spratove antičkih zdanja. Voda je akvaduktom dolazila sa izvora Vranjaš na Fruškoj gori, iz Mađelosa, putem od 14 kilometara. Početkom 20. veka, akvadukt je srušen, a materijal iskorišćen za izgradnju prilaznih puteva.

Grad je imao i terme, tada najviši objekat u gradu, koje je, pretpostavlja se, sagradio imperator Licinije. U njima su se banjali građani, usput vodeći opuštene, ali i poslovne razgovore, za šta danas služe kafane. Današnji Žitni trg, a nekadašnje zanatsko-trgovačko jezgro, imalo je natkrivene ulice, sa kućama u kojima se na spratu živelo, a u prizemlju su bile radionice i dućani. Postojala je nekolicina foruma, malih trgova okruženih službenim objektima koji su, takođe, bili omiljena mesta za sastanke. Ceo grad je imao vodovod i kanalizaciju, a većina kuća grejanje! Palata je bila velelepna, sa mnogo prostranih hodnika optočenih mermerom i zidnim slikama. Sve je bilo podređeno božanskom liku rimskog cara i sve je nestalo u 6. veku najezdom Avara.


Ipak mi se ponekad čini da smo mi veći varvari od varvara, kako se ophodimo prema tom bogatstvu, prema ne samo našoj, već svetskoj kulturnoj baštini, kaže Šulaja. Misleći i na vreme bivše, kad nalazište nije bilo pokriveno, pa su neodgovorni meštani tamo bacali smeće, ali i na ovo današnje, koje takođe ne prepoznaje pravu vrednost podzemnog blaga. Stakla koja čuvaju baziliku Svetog Dimitrija su, tako, bezbroj puta žvrljana grafitima, a onda je i jedno zrakasto prslo, probijeno nečim tvrdim ili oštrim. Vitrina ovog jedinstvenog muzeja već dugo čeka rekonstrukciju, kao i ostatak zamisli vezanih za prezentaciju nasleđa.

Prema planovima i trenutno pomalo zbunjujuća slika koju pruža Carska palata bila bi jasnija. Jer se sad u dubini, ispod sjajnih gelendera, isprepliću II, III, IV i V vek, među zaštitnim nanosima peska. To je zato što su arheolozi koji su 1960-ih ustanovili postavku, nastojali da prezerviraju i predstave najočuvanije segmente, a druge pokriju slojem peska, čega se drže i njihove današnje kolege. S tim što današnji stručnjaci veruju da će doživeti da se u Palati primene najmoderniji principi muzeologije, pa da se određeni punktovi povežu stazama, a periodi vizuelno istaknu nivoima providnih podova. Brojni artefakti koji se sad nalaze u muzejima, poput, recimo, skulpture boginje Minerve, bili bi postavljeni na lokalitetu, ili bi bile napravljene replike, kaže Lučićeva. Na svakom punktu bi se mogla ispričati priča koja bi dočarala život u palati i gradu. Koji je, u svoje vreme, bio pandan današnjim metropolama, sa svojih 15.000 stanovnika (i ovde Vikipedija preteruje, navodeći cifru od 100.000, prim. D. N.)

Na zidovima će biti postavljeni restaurisani delovi podnih mozaika, ali će biti doslikan ceo pretpostavljeni prizor ili geometrijski koncept, kako bi posmatrač stekao pravi utisak, dodaje arhitekta Zavoda Ivan Filipović. To je, od svega zamišljenog, najlakše izvesti zahvaljujući specijalnoj, lakoj, a jakoj podlozi na koju se uveliko prenose mozaici. Finese manipulacije modernim materijalima prenele su im kolege iz Ravene, s kojima razmenjuju iskustva. I za kojima ne zaostaju u znanju i veštini, ali se razlikuju po uslovima rada. Tek kad se sve navedeno složi, u potpunosti će se vršiti misija zaštite i prezentacije Sirmijuma.

Do tad bi slavu carske rezidencije sa svim istorijskim posledicama mogao da prenosi, recimo, avarski pojas, jedna od najtežih ovde pronađenih antičkih umetnina. Ovaj dragoceni komad, zapravo zlatna pojasna garnitura iz više delova, ukrašena poludragim kamenjem i staklenom pastom, bez premca u zanatskoj izradi, teška oko kilogram, umesto da se šeta po svetskim izložbama, dugo se razvlačila po sudovima, i to posle afera sa preprodavcima. Naime, nakon što su na nekoj njivi 1992. pronađeni delovi, i nakon pokušaja višestruke trgovine na crno zaustavljene akcijom MUP-a, spor se vodio između Narodnog muzeja u Beogradu, koji je avarski pojas restaurirao i gde je potom predugo stajao, i Muzeja Srema, kome je, odlukom Vrhovnog suda, vraćen. U nekom drugom pravcu mogao bi ići put zlatnih rimskih novčića, ali i njih radije drže u trezoru.

Sve su ovo neprocenjivi resursi kulturnog turizma, smatra LJubiša Šulaja, koji u širu sliku ponude uključuje i spomen-park Legetskoj bici, ne tako slavnoj, jer je u Prvom svetskom ratu bila označena porazom, iako je otvorila prostor za kasnije pobede. Pa, zašto ne, i obližnji Specijalni rezervat prirode Zasavica, koji čuva uspomenu na predrimske močvare ovog poteza, sa svim što je tu bitisalo. Gde bi se, eventualno, dale replicirati i vile rustike, luksuzna imanja izvan rimskog grada, na kojima je počivala ekonomija. Toj, zaokruženoj slici napretka teži se, i polako ide.

Pozdrav klicanjem

Uži gradski centar Sremske Mitrovice u svojoj utrobi krije hipodrom ili cirkus, koji je uvek bio deo kompleksa carskih rezidencija. Prema procenama, odnosno sondama, ovaj sirmijumski je bio dugačak do 500 metara a širok oko 100, što ga svrstava u veće. Bio je dovoljno prostran da primi i običan narod, i dovoljno otmen za ukus najvišeg plemstva. Građen na pragu prelaska u hrišćanstvo, početkom 4. veka, hipodrom nije bio samo mesto razonode. Trke dvokolica sa četiri konja, ali i akrobatske jahačke veštine, borba gladijatora i slični sadržaji, nekad su služili objavljivanju važnih vesti, poput ratnih pobeda.

Prema rezultatima proučavanja istorijskih izvora, četvoroprežne trke su bazično izražavale tradicionalni kult sunca, sa četiri podređena elementa zemljom, vatrom, vodom i vazduhom. Iz tog ugla, kako objašnjava arhitekta dr Jeremić u svom radu o Sirmijumskom hipodromu, i određene delove arhitekture cirkusa treba razumeti kao simbole kosmičkih elemenata i cikličnih promena u prirodi. Imperator je, naravno, imao specijalnu ložu, spojenu hodnicima sa privatnim odajama. Po izlasku na balkon, narod mu je klicao.