Potencijali i ograničenja

. Uostalom, kada se pogledaju podaci iz svetske baze podataka MMF-a, do 2019. sve zemlje Evrope nalaze se pri dnu, ili na dnu liste, prema očekivanom rastu BDP-a u narednim godinama. Samim tim bi Srbija u Rusiji, Ukrajini, Turskoj, Egiptu, Izraelu ili SAD trebalo da traži alternativna tržišta za svoje proizvode. Od 2008. do 2013. Srbija je povećala robni izvoz za 47,5 odsto, sa 7,5 na 11 milijardi evra. Tom rastu najviše je doprinelo povećanje izvoza u Italiju (za 1.026 miliona evra), Nemačku (532), Rusiju (425), SAD (326), Rumuniju (321), Češku (140) i Tursku (135 miliona). Četiri od ovih sedam zemalja su članice EU. Rast izvoza, međutim, nije uticao na oporavak proizvodnje, jer je unutrašnji pad tražnje bio daleko veći. Ako se pretpostavi da će se pad domaće tražnje nastaviti, plasman u inostranstvo još više dobija na značaju. Udeo Rusije u ukupnom izvozu Srbije od 2008. do 2013. povećan je sa 5 na 7,3 odsto, uz tendenciju da se dalje povećava i da dostigne izvoz u Italiju i Nemačku. Tim pre što su međusobnim sankcijama EU i Rusija stvorile mogućnost da se iz Srbije na rusko tržište plasiraju proizvodi koji bi mnogo značili za oporavak domaće proizvodnje, a što do ovog konflikta nije bio slučaj. Srbija ima sporazum sa RF o preferencijalnom pristupu ovom velikom tržištu, ali zašto bi neko proizvodio u Srbiji zarad plasmana robe u Rusiju, ukoliko može direktno da proizvodi u ovoj zemlji? Manje carinske stope za izvoz iz Srbije treba staviti u odnos sa troškovima transporta do Rusije i videti da su mogućnosti sporazuma male. Ali, zato su ogromne mogućnosti za oporavak domaće poljoprivrede izvozom u Rusiju. U Srbiji dve petine stanovništva živi u selima, a urbano stanovništvo je sve siromašnije, pa je i proizvodnja stočarstva i voćarstva za domaće tržište sve manje isplativa, a mogućnosti za plasman sve manje. S obzirom na to da proizvođači iz EU imaju slobodan pristup našem tržištu, to za par godina može potpuno uništiti domaći stočni fond, dok će voćarstvo ostati veoma atraktivno. Iz te, nimalo svetle perspektive, treba posmatrati mogućnost plasmana mesa i mesnih prerađevina iz Srbije u Rusiju: kao prekid višedecenijskog negativnog trenda i početak oporavka stočarstva. Rast izvoza mesa i mesnih prerađevina u Rusiju mogao bi doprineti obnovi stočnog fonda i povećati prihode seoskog stanovništva. U vreme smanjenja domaće tražnje, svaki devizni priliv postaje dragocen, ne samo od doznaka i od robnog izvoza, već i od izvoza usluga i iz drugih izvora. A za osam meseci ove godine, sa 109.807 noćenja, ruski turisti su za smeštajne kapacitete u Srbiji postali najbrojniji strani gosti. Broj noćenja turista iz Rusije je za 30,8 odsto veći nego u istom periodu 2013, a dolazak Putina će dodatno ubrzati ovaj trend i u 2015. U međusobnom propagandnom ratu između EU i Rusije ovo je još jedna dobra prilika da u Srbiji zarade ne samo hotelijeri, već i obični domaćini u seoskom turizmu. Od 2005. do 2013. ukupna vrednost neto priliva stranih direktnih investicija u Srbiju iznosila je 13,3 milijarde evra. Sa uloženih 599 miliona evra kompanije registrovane u Rusiji su na 8. mestu, s tim što su te investicije potcenjene, jer ne uključuje dobit koju je NIS reinvestirao u proteklim godinama. O potencijalnom značaju ulaganja iz Rusije za završetak privatizacije u Srbiji ne bih da spekulišem, jer to zavisi od toga koliko će naše regulatorne i kontrolne institucije uspeti da spreče nove pljačkaške privatizacije. Završiću uvodnim tekstom: odnose sa Rusijom treba posmatrati iz ugla dugotrajnosti ekonomske krize u EU i traženja alternativnih izvora za ekonomski rast. To čine i sve članice EU, od kojih su skoro sve od izbijanja krize povećale izvoz u Rusiju.