Duhovi ružne prošlosti

Foto AP

Autor ovih redova je poslednjih meseci imao priliku da bude na više simboličnih mesta nemačke podele, rušenja Berlinskog zida i nestanka Istočne Nemačke (DDR). Nemačka je, logično, u 2014. radije izabrala da slavi 25 godina pada Berlinskog zida - a ne takođe okruglih 75 godina otkako je, sa Adolfom Hitlerom na čelu, započela Drugi svetski rat. Poraz u njemu platila je, među ostalim, i Berlinskim zidom.

Scena 1 - Beč, Kafana Landman
Manfred Vilke, rođen 1941, berlinski je visokoškolski profesor u penziji, sociolog i istoričar, jedan od najpoznatijih naučnih istraživača DDR. U Beču je, sa ruskim i austrijskim kolegama, ovog oktobra prezentovao obimnu knjigu dokumenata Kremlj i preokret 1989, kojoj je jedan od urednika. Pitam ga kad je shvatio da nestaje DDR.
Tek 9. novembra 1989, kad je pao Berlinski zid, kaže. U čudu, postavljam dodatno pitanje: Zar nisu bile brojne prethodne, jasne naznake raspada jednopartijskog socijalizma, kao što je uklanjanje granične žice između Mađarske i Austrije? Tačno, uzvraća, ali u podsvesti nam je bio strah od ponavljanja 17. juna 1953. Tada je, uz odlučujuće učešće Crvene armije, krvavo ugušen prvi antistaljinistički ustanak u DDR.

Scena 2 - Lajpcig, gradska i parohijska crkva Sv. Nikolaja
U najvećoj crkvi drevnog sajamskog, knjižarskog i muzičkog grada, gledam jedan star plakat sa crtežom muškarca kako čekićem lupa po maču. Oko crteža je natpis: Mačeve u plugove - Miroljubiva molitva, ponedeljkom u 17 časova.
U Crkvi Sv. Nikolaja su od novembra 1982. redovno bile ovakve molitve. Na njima su ljudi mogli sve slobodnije iznositi svoje tegobe, sumnje i želje. Gorbačovljeva glasnost i perestrojka dale su elan ovim debatama. Rastao je broj ljudi na Miroljubivim molitvama. Postepeno su se ovi skupovi širili i ispred crkve. Naravno, vladajuća Jedinstvena socijalistička partija Nemačke (SED) je, pomoću Štazija, notorne tajne policije DDR, razbijala ova okupljanja, hapsila i kažnjavala učesnike.
Preokret se dogodio 9. oktobra 1989, kada je na ulice Lajpciga izašlo više od 70.000 ljudi. Državni aparat tada, po prvi put, nije ništa poduzeo protiv mirnih demonstranata. Moć SED je slomljena, pa se Lajpcig danas ponosi što je kolevka miroljubive revolucije 1989.

Scena 3 - Lajpcig, Muzej tajne policije
Moć i sveprisutnost državnog aparata DDR nisu bili za potcenjivanje. O tome svedoči Kružni ćošak, građevina koja je dobila ime po svojem zaobljenom uglu. Tu je bila lajpciška centrala Štazija. Danas je u njoj permanentna izložba Štazi - Moć i banalnost.
U nekadašnjem policijskom inventaru posebnu pažnju privlače koferi s opremom za prerušavanje profesionalnih agenata. Pritom, daleko više je bilo neformalnih saradnika Štazija. Retko ko je mogao biti siguran da mu neko iz najbližeg kruga nije doušnik. U muzeju posebnu vrstu žalosti izaziva gledanje sanduka punog pisama koja nikada nisu stigla na odredište.

Scena 4 - Berlin, Bernauerška ulica
Početkom šezdesetih Istočna Nemačka nije više mogla da nadzire emigraciju svog stanovništva. Od 1945. do 1961. je u Zapadnu Nemačku pobeglo 3,5 miliona ljudi. Nemajući bolje rešenje, DDR je, uz odobrenje tadašnjeg sovjetskog vođe Nikite Hruščova, 13. avgusta 1961. počela da diže Berlinski zid.
Berlinski zid je bio bizarna fortifikacija. Sprečavao je ljude da iz Istočne Nemačke beže u Zapadni Berlin, malu enklavu usred DDR. Zid je bio poprište velikog broja tragedija. Istovremeno, bio je velik izazov. Na njemu se iskazala ljudska kreativnost, sposobnost malobrojnih da genijalno savladaju ovu barijeru.
Ko želi da otprilike ima osećaj kako je izgledao Berlinski zid, danas treba ići u Bernaueršku ulicu. Tu je očuvano više od 200 metara originalnog zida i neki prateći objekti. Na fasadama zgrada su veliki foto-murali, koji pokazuju kako je ovaj deo Berlina izgledao pre 1989. godine.
U Bernauerškoj ulici je i Centar za posetioce i Dokumentacioni centar Berlinskog zida, kao i spomenički kompleks. Zastajem pred tzv. Prozorom sećanja. U mnogobrojnim okvirima ove čelične konstrukcije su foto-portreti ljudi poginulih prilikom pokušaja bega u Zapadni Berlin. Ogromna većina su bili mlađi muškarci; međutim, ovaj niz slika počinje fotografijom jedne žene. Ida Zikman, medicinska sestra, izgubila je život upravo u Bernauerškoj ulici, kod broja 48. Zgrada u kojoj je stanovala je bila u istočnom delu grada. NJena sestra je stanovala nedaleko, u Zapadnom Berlinu. Do dizanja zida su međusobne posete bile moguće. Iz zgrade broj 48 se moglo izaći kroz jedna vrata direktno na trotoar Zapadnog Berlina.
Beg kroz zgradu je bio moguć i prvih dana posle 13. avgusta 1961. Mnogi su iskoristili ovu šansu. Stroge kontrole su u zgradama postavljene 18. avgusta. Tri dana kasnije su zazidana vrata zgrade broj 48 koja su vodila u Zapadni Berlin.
Dan potom - jedan dan pre svog 59. rođendana - Ida je odlučila da beži: 22. avgusta ujutru je bacila dušeke, posteljinu i neke druge svoje stvari kroz prozor, te skočila sa trećeg sprata. Učinila je to pre nego što su vatrogasci Zapadnog Berlina došli da je uhvate posebnim platnom. Poginula je na licu mesta, Ida Zikman je upamćena kao prva smrtna žrtva Berlinskog zida.



Scena 5: Berlin, Kontrolni prelaz C (Checkpoint Charlie)
U blizini nekad najpoznatijeg graničnog prelaza između Istočnog i Zapadnog Berlina još stoji tabla sa natpisima: Napuštate američki sektor odnosno Ulazite u američki sektor. Sada je tu zbog turista.
O bekstvima iz sovjetskog sektora ovde svedoči Muzej na zidu. U najsmelija bekstva svakako spada akcija jednog Austrijanca iz maja 1963. On se prvo, u niskom kabrioletu, unajmljenom u Zapadnom Berlinu, odvezao po verenicu i njenu majku u Istočni Berlin. Buduću taštu je stavio u prtljažnik, ženu polegao pokraj sebe - pa projurio kabrioletom ispod rampe, sagnuvši se u poslednji čas. Posle tog bekstva su na istočnoj strani stavili vertikalne pregrade na rampe.
Još neverovatniju ideju su realizovala tri mlada muškarca i jedna devojka u proleće 1962. Oni su prvo sašili verne kopije crvenoarmejskih uniformi, te besprekorno uvežbali tipično ponašanje sovjetskog majora i njegove pratnje. Jednog dana su se ovi glumci, izbegavši legitimisanje, automobilom lepo odvezli u zapadni deo grada. Na istočnoj strani su posle tog bekstva počeli pažljivije proveravati identitet uniformisanih lica koja su išla u Zapadni Berlin.

Scena 6: Glinički most, između Berlina i Potsdama
Nasred ovog mosta na reci Havel, u asfalt je položena metalna ploča sa natpisom: Nemačka podela do 1989. Upravo tu su obavljene tri razmene zapadnih špijuna za zatvorenike iz Istočnog bloka.
Prva razmena je bila u februaru 1962, kada je sovjetski vrhunski špijun Rudof Abel bio razmenjen za pilota oružanih snaga SAD Gerija Pauersa, koga je, u špijunskom avionu U2, godine 1960. iznad Sverdlovska srušila sovjetska protivvazdušna odbrana. Prethodno su Amerikanci bili uvereni da Crvena armija ne može da pogodi letelicu velike brzine na visini iznad 20.000 metara.
Poslednja razmena na Gliničkom mostu je bila 1986, kada su četiri dotadašnja zatvorenika iz komunističkih država razmenjena za pet komunističkih špijuna uhapšenih na Zapadu. Tada je na Zapad prešao i sovjetsko-jevrejski disident Natan Šaranski, kasnije ministar u izraelskoj vladi.

Scena7: Berlin, Groblje invalida
Silazim s iznajmljenog električnog tricikla kojim se po Berlinu možete grupno voziti od jednog do drugog ostatka Berlinskog zida. Uz Groblje invalida gledam veliku tablu sa shemom zida.
Ovo staro groblje je bilo žrtva podizanja i širenja perimetra Berlinskog zida. Mnogim pokojnim oficirima su sravnjeni grobovi i uništeni nadgrobni spomenici. Posle 1989. su neki ponovno postavljeni, ali je Groblje invalida i danas krezavo.
Na polupraznoj grobljanskoj livadi zamalo sam nagazio na malu kamenu ploču. Na njoj pišu imena Helmuta fon Moltkea (1848-1916) i njegove supruge. Ove godine je i 100. godišnjica početka Prvog svetskog rata, na čijem početku je Moltke Mlađi bio šef nemačkog generalštaba. Međutim, nije bio sposoban da upravlja istovremenim dejstvima protiv tri velika protivnika: Rusije, Francuske i Velike Britanije. Dao je ostavku u septembru 1914, posle neuspeha u Bici na Marni.

Scena 8: Berlin, Muzej u Kulturnoj pivovari
U istočnim nemačkim pokrajinama je do danas očuvana Ostalgija (igra reči: Ost je na nemačkom istok), specifična nostalgija za Istočnom Nemačkom. I ja sam je osetio na neki način, kad sam ugledao foto-aparat praktika među eksponatima Muzeja u Kulturnoj pivovari. U muzeju koji pokazuje svakodnevni život u DDR, zastajem i pred oglasom za crno-bele filmove Orvo. Ova robna marka je takođe poznata onima koji se sećaju foto-asortimana u SFRJ. Naravno, u ovom muzeju je i legendarni automobil trabant, koji je takođe imao kupce u tadašnjoj Jugoslaviji...