Digitalno narcisovo lice

Foto Dušan Milenković

Poljski bračni par nedavno je posetio rt Roka u Portugaliji, najzapadniju tačku Evrope. Svako bi hteo fotografiju sa takvog mesta, a Poljaci su se nažalost opredelili za selfi sa litice visoke sto četrdeset metara. Neka počivaju u miru kojeg nema u svetu selfija.

Jezik interneta postaje ne samo sredstvo, već način da se čovek izrazi. Generacije koje dolaze ne shvataju internet kao sredstvo deljenja informacija, već kao način života. Oni su ,digitalni urođenici, za razliku od starijih, priučenih, koji se sa njima ne mogu poistovetiti to što je starijima strašno, poput želje da se ceo život podeli na internetu, za digitalne je urođenike uobičajena aktivnost, prve su misli mladog psihologa Nenada Ružića o fenomenu selfija.

Pa ipak, prvi je sebić simpatična reč koju Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje proglasio najboljom zamenom za englesko selfi i prvi snimak čoveka u istoriji američke fotografije. Snimio ga je oktobra 1839, pre ravno 185 godina, Robert Kornelijus. Pionir fotografije sa slike emituje hladnu mušku čvrstinu, popularnu i danas na navijačkim selfijima, recimo, a velika vojvotkinja Anastazija Nikolajevna, najmlađa ćerka poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog, 1914. je poslala drugarici snimak sebe u ogledalu, što je preteča i tinejdžerskih selfija i sebića slavnih, dve danas planetarno voljene kategorije osobnjača (neusvojen predlog pomenutog instituta).

Selfijima se, dakle, hvalimo još od početaka fotografije, ali su za pomamu bili potrebni digitalni foto-aparati, telefoni sa kamerama i društvene mreže. Anonimni je Australijanac imao sve to na raspolaganju kada je 2002. skovao termin. Na internet-forumu je objavio ranjeničku sliku sa pratećim tekstom: Uhm, napio sam se na 21. rođendanu drugara, sapleo se i opalio ustima o stepenice. Imam centimetar dugu rupu duž donje usne. I izvinite zbog fokusa, ovo je selfi. To što je prvi imenovani sebić bio alkoholisan sasvim je prikladno jer i danas takve obožavamo, a jedva deceniju kasnije, 2013, tokom sedmice istraživanja, reč selfi pomenuta je u 368.000 statusa na Fejsbuku. Previše je to popularnosti da se stručnjaci raznih fela ne bi zainteresovali za fenomen sebića, pa sada čovek koji hoće da pijanstvo podeli sa prijateljima koji nisu prisutni ne zna da li to čini zato što je narcis ili zato što mu manjka samopoštovanja; zato što se potčinjava društvenim konvencijama ili zato što ih ruši. Dovoljno je pogledati rat koji oko selfija vode feminističke autorke. Gejl Dajns, bostonska profesorka sociologije i ženskih studija, smatra da žene objavljuju selfije kao ponudu na tržištu zabavljanja i razmnožavanja.



Muškarci mogu postati vidljivima na brojne načine, ali za nas postoji samo jedan put naša jebivost. Veliki deo muškog onlajn iskustva jeste masturbiranje na pornografiju. To je ključno internet iskustvo njihove utrobe i tela. Žene jednostavno pokušavaju da se uklope u tu kulturu. Čak i kada objavljuju svoje fotografije koje ne prikazuju otvoreno seksualne činove, slike će često biti imitirati pornografske. Zbog kulture pornografije, žene same sebe čine objektima, rade sebi ono što im radi muški pogled.
Blogerka i feministkinja Elin Glorija Rajan tvrdi da su ženski selfiji krik za pomoć.

U stvarnom životu, kada biste prišle strancu, spustile glavu za četrdeset pet stepeni, napućile usne, stegle grudi i vrisnule ,Misliš li da sam lepa?, neko bi pozvao policiju. Na internetu se to smatra normalnim. Mlade žene snimaju selfije zato što ne izvlače vrednost iz sebe, već se oslanjaju na priznanje drugih baš kao što su učene.
Sa druge strane feminizma, Rejčel Simons, autorka knjige Prokletstvo dobre devojčice: Gajenje autentičnih, hrabrih i samouverenih devojaka, smatra da selfiji mogu biti dobri za samopoštovanje.

Selfiji dopuštaju devojci da u slici kaže nešto što nikada ne bi mogla rečima: ,Mislim da izgledam lepo/ srećno/ zabavno/ seksi. Psihijatar DŽozi Hauard nedavno je rekla da selfiji mogu podesiti industrijske standarde lepote na realističniji nivo. Selfi prkosi granicama kulture ,dobrih devojčica poput tinejdžerke koja sedi u zadnjoj klupi i odbija da se izvini za svoje reči.

Kao i uvek kada je reč o interpretaciji ljudskih dela, svaka je autorka delom u pravu, i osvetljava deo slagalice fenomena sebića. Psiholog Nenad Ružić dodaje i da je tužno to što su selfiji postali zamena za pisanu reč, i da su time u sklopu globalnog uprošćavanja jezika. Ali reći u apsolutu da su selfiji loši ili dobri bilo bi isto što i kazati da je internet dobar ili loš, dakle besmisleno koliko i neke maligne izrasline sveta sebića. Sebići na sahranama postali su toliko česti da su zavredeli pažnju američkih medija, no DŽejson Fajfer, čovek koji je pokrenuo veoma popularne blogove posvećene upravo neprikladnim selfijima, kaže da mu sahranići jesu bizarni, ali da pronalazi paralele između njih i čuvenih viktorijanskih postmortem fotografija.

Viktorijanci su istraživali šta može nova tehnologija, i upravo to rade i današnja deca.
Uostalom, ako se prisustvo fotografa odavno više ne smatra neobičnim na sahrani, nema razloga čuditi se ni sahraniću. Trendovi poput belfija, to jest selfija zadnjice imaju i humorističku vrednost.



Globalni trendovi se u Srbiji površno prihvataju, pa tako imamo i slikanje zadnjica, što biva satirično samo po sebi. Tako je bilo i sa izazovom polivanja ledenom vodom ljudi su se polivali da bi se pridružili globalnom trendu, a da ni dinara nisu uplatili u humanitarne svrhe, zbog kojih je izazov i smišljen, kaže Nenad Ružić.

Što se drugih malignosti tiče, jeste teško ne opljunuti pojavu poput bivše Fejsbuk grupe Sa mojim ortacima u Aušvicu, u kojoj su izraelski tinejdžeri kačili iritantne osmehe snimljene na šinama i među krematorijumima Birkenaua, ali baš kao što u pozorištu zvonjava mobilnog telefona napravi manju buku od posetilaca koji zbog zvonjave cokću i napadno se okreću u potrazi za zločincem reakcije društvenih mreža i medija na nečiju glupost često su van svake proporcije sa nedelom. Američku tinejdžerku Brijanu Mičel, koja je letos na Tviteru objavila nasmejani selfi među barakama Aušvica, razapinjali su novinari širom planete, zaboravljajući da su i sami stvarali društvo u kome polovina nemačkih učenika Brijaninih godina ne zna da je Treći rajh bio totalitarni režim.

Popularnost selfija ne jenjava, a gde je popularnost tu su i političari. Već su slavni selfiji Baraka Obame, pogotovo onaj gaferski, sa komemoracije Nelsonu Mandeli, na kome nasmejan pozira sa danskom premijerkom Helom Torning Šmit, i britanskim premijerom Dejvidom Kameronom. Švajcarska vlada je ovog leta postala prva koja je napravila selfi celokupnog kabineta, a ubrzo je usledio i sebić Nebojše Stefanovića i Nikole Selakovića sa čuvenog puta srpske vlade autobusom za Niš.

I papa je objavio prvi tvit. Svi oni moraju da privuku mase; i selfije moraju da prihvate jer tako komuniciraju sa ljudima koji su im ciljna grupa. NJima pokazuju da su moderni, iako su priučeni digitalci koji pokušavaju da se sporazumeju sa urođenicima, kao što bi svaki antropolog uradio, zaključuje psiholog Nenad Ružić.
Švajcarsku je vladu slikao ministar unutrašnjih poslova Alen Berse i nije mu bilo previše teško, uzimajući u obzir da je morao zahvatiti samo sedmoro ljudi. Sa srpskom bi vladom išlo mnogo teže, no neko bi rekao da ionako možemo samo da se slikamo jer smo na litici, poput nesrećnog poljskog para sa početka teksta.