Lepe priče o starenju

Foto Zoran Lončarević

Neverovatno je koliko se ljudi našlo u ovoj priči na zajedničkom poslu. Najpre je reditelj i komediograf Radivoje Lola Đukić (1923-1995) poklonio svesku od 1.000 stranica svom prijatelju, piscu i scenaristi Slobodanu Stojanoviću (1937-2000). Na njoj je pisalo Nešto lepo. Stojanović je potom pisao u toj svesci nešto lepo za glumca LJubu Tadića (1929-2005) i ovaj je to govorio na radiju. Stojanovićev sin Miloš je našao svesku u očevoj zaostavštini i poželeo da se od toga napravi mali televizijski opus. Reditelj Dragomir Zupanc mu je rekao da to može da govori samo Dragan Nikolić, i Miloš je sa popularnim glumcem to i odradio. Tako je nastala tv serija od 20 glumačkih bravura koja počinje ove subote na Prvom programu RTS pod istim nazivom - Nešto lepo.

Pisac serije Više od igre, koja tvori istoriju najboljih televizijskih ostvarenja, ostavio je iza sebe bogatu zaostavštinu o kojoj za NIN govori njegov sin, montažer Miloš Stojanović:
Moja sestra Katarina i ja svuda smo nalazili razne tatine priče, među papirima naših roditelja, po kompjuterima, u neobjavljenim tekstovima našeg oca, svuda. Iza našeg oca ostalo je nezavršenih i neobjavljenih romana, tekstova, ideja, sinopsisa... U mnoštvu tih spisa isplivao je i tekst pod naslovom Nešto lepo.

Kao u nekoj ispovesti, moj otac tu priča o Loli Đukiću. NJih dvojica su bili dobri i dugogodišnji prijatelji i Lola mu je poklonio praznu ukoričenu svesku od 1.000 stranica, koja je samo na koricama imala naslov Nešto lepo. Poklanjajući mu, Lola je rekao da je sam popuni. Tokom devedesetih godina ideja nešto lepo provlačila se kroz tatine tekstove u drami Osmejak Svetog Spiridona, u pričama o starenju, zapravo u svemu što je moj otac pisao, o čemu je mislio i kako je živeo. Tada je moj otac i napisao priče za LJubu Tadića koji ih je govorio na radiju. Sećam se kako su tata i LJuba sedeli i smišljali kako nešto lepo da se kaže u tim teškim godinama, kako se približiti običnom čoveku i kako nam svima olakšati. Kako kroz obične priče ispričati ono što tišti ljude kao što su njih dvojica.

Ceo opus Slobodana Stojanovića odiše time da on traži nešto lepo. Miloš i Katarina kažu da će pokušati da guraju tu ideju bez obzira na tekstove, jer smatraju da je ona veća od njih: To je ozbiljna poruka nasuprot svemu u životu na šta svakodnevno nailazimo, postoji i nešto lepo, kaže Miloš Stojanović.
Dragocenost ovog serijala je svakako i u činjenici da je njegov protagonista glumac Dragan Nikolić koji je sa Stojanovićem imao višedecenijsko poznanstvo ali i veoma uspešnu profesionalnu saradnju:

Poznavao sa ga i pre nego što smo radili seriju Učitelj i film Idemo dalje. NJegovi tekstovi su zaista bili nešto lepo, malo je scenarista koji umeju tako suptilno da oslikavaju karaktere i životne situacije. Zbog tog njegovog dara sam sa zadovoljstvom prihvatio da snimim ove lucidne, duhovite i tanane ispovesti o starosti.
Postoji još jedan razlog koji je Nikolića opredelio da govori ove tekstove:

Raditi nešto što je Sloba pisao za LJubu Tadića je poseban motiv. LJubu sam voleo i cenio kao velikog glumca i osobenu ličnost. Desilo se nešto što je možda zanimljivo da kažem. Kada sam snimao film Turneja Gorana Markovića, u sceni gde igram glumca, bio sam u LJubinom kostimu iz predstave Kralj Lir, Ateljea 212, u kojoj je igrao naslovnu ulogu. To je bila poslednja uloga koju je odigrao.