19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Ako je verovati dvema anketama, sprovedenim početkom ovog meseca, Španija je na sigurnom putu da jedan mladi politički pokret, nastao u januaru ove godine, pretvori u ozbiljnog rivala vladajućoj Narodnoj partiji i opozicionim socijalistima iz PSOE, partijama koje se smenjuju na vlasti od 1982. Reč je o novoj političkoj partiji Podemos (u prevodu Možemo, prim. aut.) na čijem je čelu harizmatični Pablo Iglesijas, političar istog imena i prezimena kao osnivač PSOE (2. maja 1879). Novi Pablo Iglesijas ne krije svoje levičarske ideje, mada odavno ne deli politiku PSOE ali je rad da kopira njen izborni program iz 1982. jer kaže da su socijalisti tada bili zaista levica.
U januaru ove godine tridesetak političkih istomišljenika na čelu sa Pablom Iglesijasom, profesorom političkih nauka na Univerzitetu Komplutense u Madridu, predstavilo je u jednom madridskom teatru platformu za pretvaranje indignacije u političku promenu. Prvi cilj bio je kandidatura na evropskim izborima, zakazanim za 25. maj. Iglesijas je uslovio kandidaturu podrškom najmanje 50.000 ljudi u roku od 20 dana. Kažu da je toliko imao već sledećeg dana. Dva meseca kasnije, 11. marta, Podemos je registrovana kao nova politička partija. Aktivisti nove partije maestralno su koristili socijalne mreže za mobilizaciju simpatizera, nešto na čemu tradicionalni propagandistički aparati narodnjaka i socijalista i te kako mogu da im zavide.
Onda je došlo glasanje 25. maja i pravi politički zemljotres. Podemos je sakupio 1,2 miliona glasova, oko 8 odsto, i dobio 5 evroposlanika. Prognoze su im davale maksimum jedno poslaničko mesto, ali neće biti prvi put da je snaga nove partije potcenjena ili pogrešno procenjena.
Posle uspeha na evropskim izborima Iglesijas je samouvereno izjavio da bi u roku od 18 meseci njegova partija mogla da formira vladu. Polovinom oktobra nova politička snaga održala je Skupštinu građana na kojoj je došlo do nekih internih razmimoilaženja iz kojih je Iglesijasova struja izašla kao pobednik. U novembru je anketa agencije Metroskopija za El pais pokazala bi na izborima, kada bi bili u tom trenutku, Podemos sa 27,7 odsto glasova postala prva politička snaga u zemlji. Socijalisti bi bili drugi sa 26,2, a vladajući narodnjaci treći sa 20,7 procenata. Nekoliko dana kasnije anketa Centra za sociološka istraživanja dala je drugačiji rezultat, Narodna stranka je još uvek prva sa 27,5, PSOE druga sa 23,9 a Podemos treći sa 22,5 odsto. Međutim, na pitanje o intenciji glasanja nova partija je sa 17,6 odsto ostavila iza sebe i narodnjake i socijaliste.
Bez obzira na to koja je anketa tačnija, sasvim je izvesno da tradicionalni dvopartijski rivalitet dobija trećeg člana čije će trajanje zavisiti od konkretnih koraka jer je, dabome, poznato da vlast kvari ljude.
Dok su opozicija i dok mogu da obećavaju, aktivisti Podemosa deluju kao politički cunami kome posao olakšavaju i pozicija i opozicija. Narodnu partiju ozbiljno potresaju brojne korupcionaške afere od kojih premijer Marijano Rahoj i njegovi saradnici nevešto peru ruke tvrdeći da su korumpirani pojedinci a ne partija. Rahoj se javno izvinio građanima, ali njima je to slaba uteha. Socijalisti takođe nisu sasvim imuni od korupcije, ali oni posle smene na čelu partije i dolaska novog lidera Pedra Sančesa još traže sebe.
Veliki i pravi test biće lokalni izbori kroz sedam meseci na koje Podemos namerava da ide zajedno sa Ujedinjenom levicom jer još uvek nema oformljenu strukturu partije, niti organizacionu mrežu. Kontakt sa simpatizerima, a ima ih 230.000, drži, uglavnom, preko socijalnih mreža. Kritičari Iglesijasu zameraju to što još nije definisao politički program, postavio ciljeve i objasnio način na koji misli da ih ostvari. Neke od ideja deluju populistički, ali pale kod građana. Obećanje da funkcioneri Podemosa neće imati primanja viša tri puta od minimalne plate, odnosno da će zarađivati maksimum 1.935 evra mesečno, i te kako ima efekta u očima ljudi koji ovih dana čitaju o milionskim korupcijama. Poslanici Podemosa putuju u Strazbur i Brisel ekonomskom klasom, ručaju u tamošnjoj menzi i deluju kao skromni ljudi. Zanimljivo je da je petoro evroposlanika uglavnom glasalo protiv rezolucija koje su predlagale tri velike grupacije, narodnjaci, liberali i socijaldemokrate. Jedna od njih bila je i rezolucija o podršci Ukrajini u konfliktu sa proruskim snagama na istoku zemlje, takođe su bili protiv predloga rezolucije o nezaposlenosti mladih, nisu se pridružili osudi nasilja u izraelsko-palestinskom sukobu, usprotivili su se i tekstu o delovanju EU o sukobu Izraela i Palestine, glasali su i protiv izbora Junkera za predsednika Evropske komisije...
Mnogim odlukama i postupcima članovi Podemosa podsećaju na radikalne levičare, ali lider Iglesijas, iako svojevremeno savetnik Ujedinjene levice, traži mesto u centru španske političke scene. Mnogi analitičari, međutim, ne veruju da ova stranka može da ponudi rešenja. Ekonomist Huan Karlos Diez kaže da nova partija prodaje utopizam i obećava narodu ono što neće moći da ispuni. U jednom neuobičajeno oštrom redakcijskom komentaru El paisa kaže se da greške vladajućih struktura još uvek ne znače da društvo treba dati u ruke Pablu Iglesijasu i Podemosu, što će reći grupi katastrofičara sa diskvalifikujućim namerama, grupi koja tvrdi da nije ni levica ni desnica da bi prikrila realnost: prost, vulgarni populizam... Komentator uglednog madridskog dnevnika zaključuje da je jedna stvar kritikovati a druga nuditi rešenja, a sve što se do sada čulo iz usta lidera Podemosa su stari, propali recepti....
U međuvremenu Podemos nastavlja svojim putem. U toku su, preko interneta, izbori za rukovodstvo partije. Ove nedelje će se znati da li je, kao što se očekuje, Pablo Iglesijas generalni sekretar, posle sledi izbor teritorijalnih organa i rad na terenu. Rezultat će se znati za sedam meseci.
Bilo kako bilo, na špansku političku scenu zakucao je treći čovek, Pablo Iglesijas i Podemos. Videćemo šta mogu.
Referendum u Kataloniji
S obzirom na to da je ukupno biračko telo Katalonije 6.228.531 trijumf separatista i nije tako ubedljiv kako se čini, tim pre što su pravo glasa imali stariji od 16 godina i stranci koji na pravim izborima ne mogu da glasaju.
Za vladu u Madridu glasanje je nevažeće, bez pravnih posledica, ali nešto će morati da se desi. U Kataloniji raste pritisak za održavanje plebiscitarnih vanrednih izbora koje najviše zagovara Republikanska levica očekujući većinu koja bi u parlamentu Katalonije mogla da izglasa unilateralno proglašenje nezavisnosti.
U januaru ove godine tridesetak političkih istomišljenika na čelu sa Pablom Iglesijasom, profesorom političkih nauka na Univerzitetu Komplutense u Madridu, predstavilo je u jednom madridskom teatru platformu za pretvaranje indignacije u političku promenu. Prvi cilj bio je kandidatura na evropskim izborima, zakazanim za 25. maj. Iglesijas je uslovio kandidaturu podrškom najmanje 50.000 ljudi u roku od 20 dana. Kažu da je toliko imao već sledećeg dana. Dva meseca kasnije, 11. marta, Podemos je registrovana kao nova politička partija. Aktivisti nove partije maestralno su koristili socijalne mreže za mobilizaciju simpatizera, nešto na čemu tradicionalni propagandistički aparati narodnjaka i socijalista i te kako mogu da im zavide.
Onda je došlo glasanje 25. maja i pravi politički zemljotres. Podemos je sakupio 1,2 miliona glasova, oko 8 odsto, i dobio 5 evroposlanika. Prognoze su im davale maksimum jedno poslaničko mesto, ali neće biti prvi put da je snaga nove partije potcenjena ili pogrešno procenjena.
Posle uspeha na evropskim izborima Iglesijas je samouvereno izjavio da bi u roku od 18 meseci njegova partija mogla da formira vladu. Polovinom oktobra nova politička snaga održala je Skupštinu građana na kojoj je došlo do nekih internih razmimoilaženja iz kojih je Iglesijasova struja izašla kao pobednik. U novembru je anketa agencije Metroskopija za El pais pokazala bi na izborima, kada bi bili u tom trenutku, Podemos sa 27,7 odsto glasova postala prva politička snaga u zemlji. Socijalisti bi bili drugi sa 26,2, a vladajući narodnjaci treći sa 20,7 procenata. Nekoliko dana kasnije anketa Centra za sociološka istraživanja dala je drugačiji rezultat, Narodna stranka je još uvek prva sa 27,5, PSOE druga sa 23,9 a Podemos treći sa 22,5 odsto. Međutim, na pitanje o intenciji glasanja nova partija je sa 17,6 odsto ostavila iza sebe i narodnjake i socijaliste.
Bez obzira na to koja je anketa tačnija, sasvim je izvesno da tradicionalni dvopartijski rivalitet dobija trećeg člana čije će trajanje zavisiti od konkretnih koraka jer je, dabome, poznato da vlast kvari ljude.
Dok su opozicija i dok mogu da obećavaju, aktivisti Podemosa deluju kao politički cunami kome posao olakšavaju i pozicija i opozicija. Narodnu partiju ozbiljno potresaju brojne korupcionaške afere od kojih premijer Marijano Rahoj i njegovi saradnici nevešto peru ruke tvrdeći da su korumpirani pojedinci a ne partija. Rahoj se javno izvinio građanima, ali njima je to slaba uteha. Socijalisti takođe nisu sasvim imuni od korupcije, ali oni posle smene na čelu partije i dolaska novog lidera Pedra Sančesa još traže sebe.
Veliki i pravi test biće lokalni izbori kroz sedam meseci na koje Podemos namerava da ide zajedno sa Ujedinjenom levicom jer još uvek nema oformljenu strukturu partije, niti organizacionu mrežu. Kontakt sa simpatizerima, a ima ih 230.000, drži, uglavnom, preko socijalnih mreža. Kritičari Iglesijasu zameraju to što još nije definisao politički program, postavio ciljeve i objasnio način na koji misli da ih ostvari. Neke od ideja deluju populistički, ali pale kod građana. Obećanje da funkcioneri Podemosa neće imati primanja viša tri puta od minimalne plate, odnosno da će zarađivati maksimum 1.935 evra mesečno, i te kako ima efekta u očima ljudi koji ovih dana čitaju o milionskim korupcijama. Poslanici Podemosa putuju u Strazbur i Brisel ekonomskom klasom, ručaju u tamošnjoj menzi i deluju kao skromni ljudi. Zanimljivo je da je petoro evroposlanika uglavnom glasalo protiv rezolucija koje su predlagale tri velike grupacije, narodnjaci, liberali i socijaldemokrate. Jedna od njih bila je i rezolucija o podršci Ukrajini u konfliktu sa proruskim snagama na istoku zemlje, takođe su bili protiv predloga rezolucije o nezaposlenosti mladih, nisu se pridružili osudi nasilja u izraelsko-palestinskom sukobu, usprotivili su se i tekstu o delovanju EU o sukobu Izraela i Palestine, glasali su i protiv izbora Junkera za predsednika Evropske komisije...
Mnogim odlukama i postupcima članovi Podemosa podsećaju na radikalne levičare, ali lider Iglesijas, iako svojevremeno savetnik Ujedinjene levice, traži mesto u centru španske političke scene. Mnogi analitičari, međutim, ne veruju da ova stranka može da ponudi rešenja. Ekonomist Huan Karlos Diez kaže da nova partija prodaje utopizam i obećava narodu ono što neće moći da ispuni. U jednom neuobičajeno oštrom redakcijskom komentaru El paisa kaže se da greške vladajućih struktura još uvek ne znače da društvo treba dati u ruke Pablu Iglesijasu i Podemosu, što će reći grupi katastrofičara sa diskvalifikujućim namerama, grupi koja tvrdi da nije ni levica ni desnica da bi prikrila realnost: prost, vulgarni populizam... Komentator uglednog madridskog dnevnika zaključuje da je jedna stvar kritikovati a druga nuditi rešenja, a sve što se do sada čulo iz usta lidera Podemosa su stari, propali recepti....
U međuvremenu Podemos nastavlja svojim putem. U toku su, preko interneta, izbori za rukovodstvo partije. Ove nedelje će se znati da li je, kao što se očekuje, Pablo Iglesijas generalni sekretar, posle sledi izbor teritorijalnih organa i rad na terenu. Rezultat će se znati za sedam meseci.
Bilo kako bilo, na špansku političku scenu zakucao je treći čovek, Pablo Iglesijas i Podemos. Videćemo šta mogu.
Referendum u Kataloniji
Vežbanje separatizma
Prema još nepotpunim podacima, 2.236.806 građana Katalonije izašlo je u nedelju 9. novembra na glasanje koje nema nikakvu praktičnu pravnu vrednost, ali ima veliki politički značaj. Glasali su uprkos zabrani Ustavnog i Vrhovnog suda, a vlada u Madridu nije želela da na silu spreči izjašnjavanje građana iako postoji mogućnost da će odgovorni za otvaranje državnih institucija odgovarati za nepoštovanje sudskih odluka. Artur Mas, predsednik katalonske vlade, ocenio je masovno glasanje kao totalni uspeh. Od 2,23 miliona glasača 1.806.336 odgovorilo je na oba pitanja: Da li ste za to da Katalonija bude države, i: Ako jeste, da li treba da bude nezavisna - sa da. Onih koji su zaokružili da na prvo pitanje a ne na drugo bilo je više nego što se očekivalo, oko 10 procenata, a onih koji su oba puta glasali sa ne nešto više od četiri odsto.S obzirom na to da je ukupno biračko telo Katalonije 6.228.531 trijumf separatista i nije tako ubedljiv kako se čini, tim pre što su pravo glasa imali stariji od 16 godina i stranci koji na pravim izborima ne mogu da glasaju.
Za vladu u Madridu glasanje je nevažeće, bez pravnih posledica, ali nešto će morati da se desi. U Kataloniji raste pritisak za održavanje plebiscitarnih vanrednih izbora koje najviše zagovara Republikanska levica očekujući većinu koja bi u parlamentu Katalonije mogla da izglasa unilateralno proglašenje nezavisnosti.
