Kulturna politika, kao u Alanu Fordu

Kada okrugli sto čiji je cilj preispitivanje promena u koncepciji Oktobarskog salona okupi najpozvanije umetnike, likovne kritičare i istoričare umetnosti, a završi se psovkama, demonstrativnim napuštanjima, uvredama i bezmalo tučom, prosto čovek ne zna šta da pomisli: ili je kulturnim poslenicima vrlo stalo do Oktobarca, možda i previše, ili je reč o nekim dubljim raskolima koji s likovno-vizuelnim stvaralaštvom nemaju mnogo veze. Upravo je tako bilo na panel-diskusiji Oktobarac: za i protiv koju je ULUS organizovao u paviljonu Cvijeta Zuzorić. Pomalo farsična zbivanja koja, prirodno, nisu urodila niti jednim zaključkom.

Vrlo mi je žalosno što se danas okupljamo ovim povodom, jer me čudi da se uopšte postavlja pitanje kako Oktobarski salon treba da izgleda. O tome ne treba da se diskutuje. Bio je najveća prestižna manifestacija ovog tipa u SFRJ, malo većoj i malo kulturnijoj zemlji nego što je ova sada. Delovao je kulturološki, jer je davao dijahronijski kontinuitet likovno-vizuelnog stvaralaštva. Treba ga, naravno, menjati s vremenom, ali samo u onoj meri u kojoj će da liči na sebe. Ako prestane da liči na sebe, ne treba da nosi naziv Oktobarski salon. Taj zaokret je krenuo s Deridom, rekao je likovni kritičar Đorđe Kadijević pre no što ga je multimedijalni umetnik Nikola Racković upozorio na to da počne da priča o konkretnim problemima. Doduše, uz sočnu uvredu, inače prvu u nizu te večeri, koja je tek dovoljno opustila atmosferu da se uskoro svako posvađa sa svakim.

Kadijević je nedugo potom napustio skup, a isto je učinio i kustos Narodnog muzeja Nikola Kusovac, nakon čestih primedbi da govornici zastupaju staromodne, konzervativne stavove. Mada, kad napuštanje rasprave deluje svrsishodnije od upuštanja u nju, jasno je da o tužnoj sudbini Oktobarca nije ni bilo moguće pričati, apstraktno ili konkretno.



Konkretno, kontroverzne odluke gradskog Sekretarijata za kulturu da bez javne rasprave Oktobarac pretvori iz godišnje u bijenalnu smotru i da selekciju radova prepusti stranom autorskom timu, uz, po nekima, potenciranje internacionalnog karaktera salona na štetu domaćeg stvaralaštva, izazvale su najviše polemika. Radovi su se u poslednjih nekoliko godina, isključujući tekuću, birali na osnovu poziva umetnicima, a ne na osnovu konkursa, što je, ima mišljenja, dovelo do favorizovanja pojedinih autora po političkim i ideološkim preferencijama. Međutim, još smo na polju kulturne politike, pa i argumenata. Na polje politike smo otvoreno prešli kada je smenjena Mia David, doskorašnji v.d. direktora Kulturnog centra Beograda, organizatora Oktobarskog salona, i kada je na njeno mesto dovedena profesorka srpskog jezika u Muzičkoj gimnaziji Ivona Jevtić, čija biografija za to zaista ne sadrži dovoljno snažne preporuke.

Ni ja ni vi nismo stvorili ovaj svet i on nije savršen, stoga hajde da se ne pretvaramo da političke instrukcije i uticaji nisu postojali i ranije. Možemo samo da se trudimo da ih bude što manje. I vrlo talentovana i pametna gospođa David, s kojom imam vrlo civilizovanu i konstruktivnu komunikaciju, došla je na čelo KCB kao članica LDP-a. Pritom, nju i njenu naslednicu ne imenuje gradski Sekretarijat za kulturu, već ih je birao upravni odbor te ustanove, i to nakon konkursa, prvog od 2003. godine, a razrešuje ih Skupština grada. O promeni koncepcije u bijenalnu raspravljali smo s mnogim umetnicima i stručnjacima, ali ne vidim razloga da kažem s kim, jer ne treba stvarati podele, kad smo odluku već doneli. Vreme će pokazati da li smo pogrešili ili ne, ali reakcije su pokazale da su likovna scena i javnost koja je prati vrlo vibrantne, kazao je Vladan Vukosavljević, gradski sekretar za kulturu.

Vibrantne ili ne, jedino je izvesno da ne rezultuju ničim konkretnim do hvatanjem za gušu, za šta su se pobrinuli profesor Visoke škole likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija Branislav Dimitrijević i Miroslav Živković, donedavni direktor Istorijskog muzeja.
Izvesno je, doduše, i da likovna scena progresivno osiromašuje, kako su na kraju diskusije primetili pojedinci iz publike, gotovo nasumično se uključujući u dijalog. Umetnici su neretko na istom nivou na kojem su se, nažalost, našli i manje-više sve marginalizovane i ugrožene grupe. Gradska vlast kidiše na trudnice, penzionere i siromašne, a takav odnos ima i prema stvaraocima. Sramota je strukovnih udruženja što se nisu izborile za minimalnu stalešku ravnopravnost, doviknuo je jedan mladić.

Međutim, pregovarački potencijal ma kojeg strukovnog udruženja u društvu gde je kultura tek jedan od zapostavljenih segmenata deluje zaista skromno. Kako za NIN govori Zoran Čalija, samostalni likovni umetnik i predsednik ULUS-a, ULUS je za održavanje 54 izložbe ove godine od gradske i republičke vlasti dobio po 900.000 dinara, ili 33.000 dinara po izložbi, što nije dovoljno ni da se isplati čistačica, a kamoli obezbeđivanje prostora i organizovanje same izložbe. S druge strane, pre tri godine ovo udruženje od grada nije dobilo ni jedan jedini dinar, pa izvesni pozitivni pomaci ipak postoje.



Paviljon Cvijeta Zuzorić zimi ne može da se greje, jer ima zastarele kotlove i neispravne kalorifere, a reč je o izuzetno važnom izložbenom prostoru. Sad razmatramo kako da ga obnovimo i prikupimo sredstva, kasnije povežemo i s Muzejom savremene umetnosti. Računi za struju za Galeriju ULUS-a takođe nisu dugo bili plaćani, pa smo deo dugovanja izmirili sredstvima koje smo skupili na donatorskom balu održanom u maju, tek da nas ne bi potpuno isključili. Sredstva za radnu zajednicu su takođe nepostojeća, pa se snalazimo od projekta do projekta. Utoliko nam je stravično što je Oktobarski salon, koji je ove godine ovakav kakav je, za mesec dana okupio tek 3.000 posetilaca s kupljenim kartama, dobio nešto više od 17 miliona dinara. Polovinu te sume da smo dobili, mnogo šta bismo uradili. Za početak, mogli bismo da dodelimo svoja tradicionalna priznanja Zlatnu paletu, Zlatnu iglu i Zlatno dleto, rekao je Čalija.

Država je ove godine prvi put posle duže vremena otkupila umetnine, ali su, tvrdi naš sagovornik, sazivi komisija za otkup ostali isti kao i prethodnih godina, zbog čega se novac ponovo slio ka istim umetnicima, inače članovima ranijih saziva. Vodi se Super Hik politika, kao u Alanu Fordu otmi siromašnima, daj bogatima. Otkupljuju se radovi već afirmisanih i bogatih umetnika, poput Marine Abramović, i dodeljuju im se sredstva koja bi trebalo da idu mladim stvaraocima kojima bi više značila, zaključuje Čalija i dodaje da je nedostatak transparentnosti rak-rana domaće likovne scene. Primera radi, tvrdi on, dva glavna esnafska udruženja likovno-vizuelnih umetnosti, ULUS i ULUPUDS, koji okupljaju oko 5.000 stvaralaca i koji služe za filtriranje stvaralaca i njihovo dalje profilisanje kroz članstvo, izložbe i nagrade, gotovo sistematski se izostavljaju iz saziva komisija za dodelu otkupnih nagrada i sredstava, kao i za uređenje manifestacija kakav je Oktobarski salon.

Likovni umetnik Nebojša Pilipović Pilo smatra da aktuelna koncepcija nekada prestižne smotre niti može da vrati publiku pred dela, niti može da pruži zamajac ovdašnjim stvaraocima. Bura koja se podigla ovih dana duva iz raznih struja, i to je s jedne strane dobro. Salon treba vratiti na nacionalni nivo, koji je imao na svojim počecima. Siguran sam da će tako biti bolji, ne treba da nestane ili da se ugasi posle pola veka postojanja. Mislim da u Srbiji treba da postoji manifestacija koja će se baviti proširenim medijima, ali da se to ne zove Oktobarski salon. Isto nisam saglasan da se agresijom postižu bilo kakvi ciljevi, komentariše Pilo zbivanja pre i posle nesvakidašnje panel-diskusije.

Prema njegovim rečima, domaća likovna scena, ako se o njoj još i može govoriti, doživela je sunovrat još devedesetih godina, a danas praktično i ne postoji, jer se svodi na produkciju pojedinaca, pritom nemoćnih da svoje radove plasiraju. Mnogi dobri slikari sa zavidnom reputacijom su se zbog toga povukli i sa scene i iz aktivnog učešća u ULUS-u, i ka svetu su se usmerili samostalno. Po njegovom mišljenju, izvesno je da na pomoć države ne treba računati.

Dovoljno je pogledati Muzej savremene umetnosti koji ne radi više od decenije ili Narodni muzej, ili galerije ULUPUDS-a i ULUS-a koje jedva sastavljaju kraj s krajem da bi se razumeo odnos države prema umetnosti. Ponekad mi nije jasno ni kako uopšte funkcionišu. Galerija ULUS-a, najreprezentativnija kod nas, takoreći ne radi. Svetlo je konstantno ugašeno. Nemam utisak da je bilo kojoj vlasti bitna kultura, a pogotovo ne umetnici, rekao je Pilo i dodao da je kultura s promenom sistema vrednosti postala instant tvorevina i da je njeno ranije mesto u društvu i medijima zauzela estrada.

Prva žrtva je, naravno, bila likovna umetnost, gde za stvaranje dela treba vremena, gde za izlaganje treba adekvatnog prostora i sredstava i gde je već za preživljavanje umetnika neophodna inače nepostojeća publika koja bi iz novčanika najradije izdvojila za delo. Svi ovi elementi izostaju, pa opet, neko negde u Srbiji sada slika i nada se boljem vremenu. Izgleda da će se načekati.