19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Foto Dimitrije Goll
Istoga dana kada su mediji prvi put propustili da izveste o zdravstvenom stanju profesora i studenata kojima teško pada blokada na Filozofskom fakultetu i umesto toga pustili fotografiju modre učesnice u protestu, koja je za svoje povrede optužila dr Čedomira Antića, oglasio se dekanski kolegijum najoštrije osuđujući žrtvu i sve koji je doživljavaju kao žrtvu. Nije im bila potrebna istraga, ni nalaz sudske medicine, ni ishod krivične prijave koju je studentkinja najavila, da bi utvrdili istinu i imperativno poručili: Mi stoga zahtevamo od novinara da se drže pravila profesije i ne učestvuju u kampanji klevetanja časnih ljudi i oglašavanja navodnih žrtava bez identiteta. Da nonses bude veći, to je upućeno onim istim medijima koji su samo tri dana ranije, na reč dekana Miloša Arsenijevića, preneli da su studenti u protestu izuzetno nasilni, da su protiv njih podnete tri krivične i 17 disciplinskih prijava zbog napada na profesore, a da je juče ponovljen nasrtaj na jednog od profesora. Dekanski kolegijum se, međutim, tim povodom nije oglasio i nije zahtevao da se novinari suzdrže od hajke na njihove studente zbog navodnih napada na lice čiji identitet ne znaju.
Zašto bi? Kada su pre skoro dva meseca počeli protesti odmah su ustanovili da im se zahtevi baš ne dopadaju, posle izvesnog vremena da im ni studenti koji protestuju baš nisu po volji, da bi tokom prošle nedelje svi oni postali neka N. N. lica koja nemaju veze sa fakultetom i koja terorišu njihove dobre studente. Dekan Arsenijević se zbog toga više puta glasno upitao gde su ti dobri studenti, zašto ne dođu i svojom brojnošću (nikako silom) odblokiraju fakultet. A oni su odgovorili da ne znaju kako: Budući da smo mi, studenti koji se protivimo daljoj blokadi nastave, za razliku od naših kolega iz samoorganizovanog studentskog pokreta, neorganizovani na svaki način nemamo ni radne grupe, ni sastanke, ni ciljeve ni zahteve.... Ako zanemarimo to što je uprava Filozofskog sa ponosom na sajtu istakla odgovor u kom dobri studenti priznaju da nemaju ni ciljeve ni zahteve, ostaje pitanje zašto bi deblokada i omogućavanje nesmetane nastave bila njihova a ne bitka uprave. Ti studenti su upisali Filozofski fakultet, platili šta je bilo potrebno i sklopili ugovor sa fakultetom o onome što će dobiti zauzvrat. A u tom ugovoru sigurno nije pisalo imaćete redovnu nastavu i vežbe, ali samo ukoliko uspete da očistite fakultet od štrajkača i da fizički odblokirate zgradu.
Za taj posao nisu plaćeni studenti, baš kao što nisu plaćeni ni policajci čije prisustvo sve češće traže pojedini profesori, pa čak ni ministar Srđan Verbić, koji je kada je sve otišlo dođavola ponudio svoje dobre usluge i pored autonomije fakulteta, već dekan, uprava, a u širem smislu i profesori. Oni profesori koji su, kako prof. Vladimir Ilić objašnjava na Peščaniku, šest nedelja ignorisali blokadu, računajući i njega, dok se nisu pokazale posledice. Posledice koje bi očito trebalo da sanira neko drugi, a ne nadležni koji su ignorisali zahteve o kojima je trebalo da razgovaraju i ljude sa kojima je trebalo da razgovaraju. Jer kakvi god da su današnji štrajkači, uporni su, i taktika isključivanja grejanja i struje ih nije naterala da pobegnu u svoje tople domove ni kada se temperatura spustila ispod nule. I nisu N. N. lica, jer nijedno N. N. lice ne bi sedelo u ledenoj zgradi i čekalo policiju, privatno obezbeđenje ili nekog spontano upalog batinaša da bi se studentima Filozofskog fakulteta omogućilo da besplatno prijave više od 60 bodova, da se za četvrtinu smanji cena boda i da se povuku disciplinske prijave.
Međutim, dijalog nije bio na dnevnom redu, a javnost je u više navrata obaveštena da je sa takvim studentima on prilično nemoguć, da su se tu upetljali i antifašisti i fašisti, i levica i desnica, da je na snazi sila i isključivost njihovog Zbora, da niko ne može da dođe do reči ako ima drugačije viđenje... Paralelno sa tim, studenti u protestu su putem imejla vodili dijalog sa nekim od profesora, a prepiska sa vanrednom profesorkom na Katedri za sociologiju Marijom Babović je osvanula na Fejsbuku i to na molbu studenata iako ih je ona u svojim dopisima upozorila na neke nedoslednosti i mane protesta (uključivanje desničarskih grupa i menjanje ciljeva u toku protesta...).
Na pitanje NIN-a zašto je izostao dijalog između uprave i studenata kada je ona dokazala da je moguć, i gde je pravi problem, kaže: Ovo nije problem jednog fakulteta, već nekonzistentnog sistema visokog obrazovanja. Sadržaj studijskih programa nije uvek usklađen sa formalnim sistemima bodovanja, prolaznosti i sl. pa je studentima teško da realizuju obaveze i ostvare sve planirane bodove. U uslovima kada se plate i penzije smanjuju i opada životni standard, plaćanje prenetih bodova za mnoge je nedostižno. Drugi važan faktor je nefunkcionalnost demokratskih institucija i mehanizama, kao i nerazvijenost demokratske kulture. Protest je pokazao da demokratske institucije participacije studenata u radu fakulteta nisu funkcionalne, za šta krivicu ne snose samo studenti. Postavljanje ultimatuma, odbijanje da se pregovara, diskreditovanje druge strane, ignorisanje i etiketiranje, kao i incidenti verbalne pa i fizičke agresije, okvir su u kome je gotovo nemoguće pronaći rešenje. Napokon, iako ovaj protest deluje kao mikro događaj, on je posledica ukupnog stanja u Srbiji. Politika štednje u kojoj se troškovi neuspešnih reformi i krize prelivaju sa jedne na drugu grupu, podrivaju demokratsku kulturu i solidarnost. Država je napravila strategije za mlade, neke strategije razvoja, zapošljavanja i sl. Međutim, ovaj primer pokazuje, da zapravo nema suštinskog investiranja u mlade, u znanje, u ono što treba da bude oslonac razvoja. Oni su u ovakvom sistemu samo još jedna grupa koja treba da podnese teret politike štednje.
Da tim mladim ljudima koji štrajkuju ili tim teroristima koji okupiraju fakultet ipak nije lako i pored činjenice da se bore za prozaične stvari poput osnovne egzistencije (mnogi su prinuđeni da rade dok studiraju i samim tim su sporiji u trci za bodove), nije doprlo do uprave fakulteta, ali jeste do njegovog Saveta. Iako nezvanično saznajemo da je Savet imao zabranu da razgovara sa studentima dok ne odblokiraju fakultet, samoinicijativno su otpočeli neformalne pregovore. Poštujući činjenicu da studenti neće prekinuti blokadu jer su to njihovi prethodnici učinili 2011, a onda su prosvetne vlasti ne samo zaboravile da im reše probleme već su ih udvostručile i ponovo isporučile 2014, odlučili su se za kompromis oni će studentima dati nešto, a studenti će zauzvrat oslobađati deo po deo fakulteta. I možda će se na kraju do nečega i stići iako to nije uzvišena borba, kao 68. za kozaračko kolo sa Titom ili ona iz 97. za demokratske izbore i demokratiju, koje se danas sa setom sećaju upravo oni koji bi novim studentima da uskrate pravo na borbu.
