Nije teška robija...

Vikendom deca spavaju malo duže, pa je tišina, izvinjava se stražar na ulazu. Evo, samo što su doručkovali. Ostalih dana, satnica (“Pa kaži da nije robija”): šest ujutro ustajanje, pola sedam postrojavanje, sedam doručak, osam - jedni u školu, drugi u radionicu, u jedan - ručak, u dva - smena, iz škole u radionicu, iz radionice u školu, u sedam večera, u osam raspremanje, do pola deset kafić u paviljonima (to je poluotvoreno odeljenje). I spavanje.

Subota, nema škole, pa gluvare. Sede u parkićima, igraju basket. I čekaju da prođe neko od vaspitača pa da priupitaju za telefon, može li da pozajmi malo para... Devojčice se sunčaju ispred svoje zgrade i pričaju preko oniže ograde sa dečacima iz otvorenog. Oni su im prve komšije.

I dok ne čuješ priču, još uvek ne znaš gde si, prevare te zategnute mirišljave sobe, mede i zeke, i plavi jastuci i zidovi, Cecin poster kod devojčica, i uramljeni posteri golih žena i brzih automobila, kod dečaka, pa i Legija na zidu prestupničke sobe u “zatvorenom”. I muzika preko razglasa, i kučići u hladu, i dečaci na basketu.

A priča T.G. (19) ide ovako. Iz Novog Sada je. Rasla uz babu i dedu, bez majke. Otac alkoholičar. Sa 12 i po počela da radi u kafiću jednog novosadskog narko-dilera. Zaljubila se u drugog narko-dilera koji je tu svraćao. Posle mesec dana počela s njim da živi. Sa 15 rodila devojčicu. “Nisam znala da je bio narko-diler, da je bio već tad u Mitrovici, četiri godine. Što se kaže bila sam dete, glava-zid. Tad niko nije mogao da me odvoji od njega. Heroin sam prvi put probala u kafiću u kom sam radila. Prvo sam ušmrkivala, posle, kako već ide. Navukla sam se. Naša ćerka je tad imala dva meseca. Kad je to saznao, ubio me je od batina. Rekla sam mu da može samo da me ubije. Umotala sam dete u ćebe i pobegla od njega. Otišla sam kod mog oca. On se propio. Meni je trebalo 300 maraka dnevno za heroin. Počela sam da kradem. Jer sam imala užasne bolove ako ne uzmem drogu.

Bila sam na lečenju i u Drajzerovoj u Beogradu. Bila sam i na neuropsihijatriji u Novom Sadu, ali samo dva dana, iščupala sam infuzije, pokrala ceo prvi i drugi sprat i ponovo kupila heroin. Obijala sam kuće, prodavnice, krala mobilne telefone, sve što je moglo na brzinu da se uradi.

Poslednje što sam ukrala, bilo je 35 000 maraka iz jedne tipovane kuće. Bila sam na poternici šest meseci.Taj novac mi je duže vreme trajao. Iznajmila sam stan, jer sam bila tražena, zbog mnogo krivičnih dela, a i registrovani narkoman. Zvala sam svog dilera da mi donese tu drogu. Tad su me uhvatili. Tri meseca sam bila u Istražnom zatvoru u Novom Sadu. Tamo sam se skinula sa heroina. Posle sam dobila Kruševac. Jednom sam bežala iz Doma i to je bilo prvo moje iskušenje na slobodi, pre dve godine. Bila sam u Crnoj Gori, u Nišu, u Subotici i ni pomislila nisam da uzmem nešto. I sama sam se vratila. Moja ćerka je sada u ’Kolevci’, Domu za nezbrinutu decu u Subotici. Oduzeli su mi je, jer sam bila maloletna i narkoman. Kada izađem odavde, prvo ću nju da uzmem jer više nisam maloletna a nisam ni narkoman. Hoću normalno da živim.”

S.S. (20) iz Beograda, sa Vračara, u Domu je zato što je prebila dve devojke i otela im zlato. “Tad sam bila pod dejstvom narkotika... Imala sam 14 kad sam to uradila, pa sam bila u zatvoru dva meseca. Onda su me uslovno pustili na tri godine. Opet sam napravila krađu, sada lakšu, pa su me jurili. Bila sam u bekstvu tri godine. U Crnoj Gori, uglavnom u Podgorici. Tamo su me uhvatili 2002. zbog tuče. Tukla sam se s jednim momkom. Zaradila sam tri kopče. Transportovali su me za Beograd, tamo sam bila u CZ-u dva meseca, a oni su me prebacili 13. avgusta 2002. u Kruševac. Bila sam već na četiri odsustva. Nadam se da ću uskoro kući. Završavam frizersku školu, treću godinu”, kaže S.S. Oca ne zna. Kaže da je Italijan. Majka ju je dala u Dom za nezbrinutu decu u Beloj Crkvi kao malu, 1986. Išla je u OŠ “Veljko Dugošević” sa J.S. (21) s kojom se ovde u Kruševcu ponovo srela. I njih dve, sestre po vandalizmu, obe su izbacili iz škole.

J.S. je kratka: “Iz Zemuna sam, otac finansijski direktor, majka diplomirani pravnik, teška krađa pod dejstvom kokaina, zapalila sam firmu ’Janko Lisjak’. Dve godine zatvora s lečenjem, pre ovoga, šest godina sam narkoman. Krala sam, dilovala, otimala...” Izbacili su je iz škole kad je imala 11: “Zapalila sam školske dnevnike. Porazbijala 76 prozora. Ne znam šta mi je bilo. Kad mi je otac poginuo... ma ne znam, uvek sam bila bezobrazna, takav mi karakter, stavili me na popravni, bila sam odličan đak, ali počela sam malo da divljam... Ovde nisam po kazni, ovo ovde je mera lečenja za mene. Ali, to zavisi samo od mene.”

Da li želi da se izleči?

“Pokušavam da želim. Imam dečka u Zabeli. Ubio mi dilera. NJemu je 24. A ima i dvadeset i nešto razbojničkih krađa. On je bio četiri i po godine ovde, u Kruševcu, i pobegao je. A ja sam se u međuvremenu navukla. Mi se znamo odmalena. Sad se dopisujemo i nekad se čujemo telefonom.”

Jedino je “zatvoreno odeljenje” kao pravi zatvor. Debeli visoki zidovi i bodljikava žica. I baš je sivo. A štićenici neraspoloženi za priču.

Teško je iskočiti iz “marice” na slobodu. Nije teška robija, teški su robijaši, kaže stara domska.