Baština pod kišobran-vizijom

Foto Robert Getel

Zavodi za zaštitu spomenika kulture, kao krovne ustanove u misiji čuvanja baštine, obično su mesta konzervirana u vremenu, atmosferom prilagođena osnovnoj funkciji. Sve je tiho i mirno, gotovo učmalo, rad se odvija u sakralnoj tišini. Namernik instinktivno počinje da hoda na prstima.

Ali ne i u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Petrovaradinu. Oslonjena na severoistične bedeme slavne tvrđave, sva zarasla u bršljan i rustiku, okružena zaostavštinom raznih država i veroispovesti, ova institucija kreira sasvim drugačiju priču, modernu i strastvenu. Opsesivno smo posvećeni temama nasleđa, objasniće kratko dr Slavica Vujović, arhitektkinja, konzervatorka, savetnica Zavoda, zašto je raspoloženje uzavrelo. Dodajući naoko parolu da se ovde upornošću dolazi do rezultata. Međutim, to je više od slogana, to je iskrena ideja vodilja u drugačijem pristupu tekovinama kulture. Nasleđe je ljudsko pravo, a ne ekskluziva profesionalaca, čvrsto je uverenje zaposlenih, koje se svakodnevno i praktično primenjuje.

Novi pristup Zavoda u Petrovaradinu je inovativan i istovremeno jednostavan, pa je pravo čudo što ga se ranije ovde niko nije setio (i ako jeste, nije sproveo u delo). NJihovi projekti konzervacije pored institucija zaštite, uvek uključuju lokalnu zajednicu, paralelno sa stalnom edukacijom u saradnji sa univerzitetom. Cilj je podizanje svesti o načinu vrednovanja onog što su nam ostavili preci. Nasleđe nisu kuće i zidine, već duhovna potka i čitav niz vrednosti, obrazložiće Vujovićeva zašto se ovaj korpus smatra nenadoknadivim, i zašto predstavlja bazu identiteta. U obzir se uzimaju i prirodna blaga, što pristup čini integrativnim i holističkim. Proces predstavlja neprestano učenje i, stoga, radost, Vujovićeva započinje prvu lekciju iz sveobuhvatnog i ekonomski održivog pristupa zaštiti baštine.

Jedini način da se nasleđe sačuva jeste da se ožive sadržaji, pravilo je koga se drže u svojim projektima zaštite kompleksa tvrđave Bača, Vrdničke kule, Vršačkog zamka i mnogih drugih, većih i manjih, zadataka. Dobri zakoni i zaštićen status nisu dovoljni, sa baštinom treba raditi na sve raspoložive načine, smatraju u Zavodu, počinjući od prepoznavanja njenog značaja. Potrebno je mnogo energije da se stvari pokrenu i nasleđe bude u fokusu interesovanja, priznaje Vujevićeva, prvi doktorand na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu sa temom čija je građa unapređenje doktrine očuvanja.

Uložena energija se, očito, vraća, pa arhitektkinja prosto sija od zadovoljstva, posebno ponosna na projekat Vekovi Bača, čija je studija slučaja bila deo njene disertacije. Ova ugarska tvrđava na šezdesetak kilometara od Novog Sada, sa tragovima kulture neolita, bronzanog i starijeg gvozdenog doba, a moguće i Kelta i antičke civilizacije, i, sasvim sigurno, Turaka, bila je urušena nemilosrđem vremena i miniranjem u Rakocijevom ustanku početkom 18. veka.

Nakon istraživanja, izrade dokumentacije, sistematskih arheoloških iskopavanja, dokumentovanja postojećeg stanja, ispitivanja materijala, istraživanja i izrade projektne dokumentacije i tehničke zaštite, stekli su se uslovi za formiranje multifunkcionalnog edukativnog i posetilačkog centra sa muzejskom postavkom arheološkog materijala sa iskopavanja (autor Nebojša Stanojev). Tako mnogo suvoparnih reči za proces ispunjen radošću stvaranja nečeg novog i važnog. Sazdanog u komunikaciji sa senima Evlije Čelebija, Karla Roberta Anžujskog, Petera Varadija, despota Stefana Lazarevića i drugih slavnih i manje poznatih predaka, čija će se delatnost tek prekvalifikovati u zanatske radionice i ugostiteljske objekte. Za sad postoji samo suvenirnica, par klupa za odmor, dok je pomenuti centar u podgrađu još u osnivanju.



Danas Bač deluje tako potentno da je izmamio oduševljenje ministra Ivana Tasovca, kao izuzetan kulturni model koji se mora razvijati. Dalekosežnost projekta su prepoznali i Pokrajinski sekretarijat za kulturu, evropski i drugi fondovi i donatori, za čiju se pažnju Zavod bori preko konkursa. Ali, ni ovaj model nije, uslovno rečeno, perpetuum mobile, ma koliko izdašni pokrovitelji bivali, već mu stalno treba dodavati ugalj na žeravicu. Stoga Zavod neprekidno organizuje okrugle stolove, simpozijume, debate, radionice, koncerte... i druge platforme komunikacije. Umreženost je bitna stavka savremenog pristupa nasleđu (takozvana kišobran-vizija, kako kaže Vujovićeva), pa su Vekovi Bača deo internacionalnog projekta HEROMAT - integrativne zaštite objekata kulturne baštine novim multifunkcionalnim materijalima. Tu se opet pominju teške reči poput nanonauke, nanotehnologije, novih proizvodnih tehnologija, čiji je rezultat očigledan na primeru Bača.

Zavod prepoznaje i privatne inicijative bazirane na negovanju baštine. Takav je Muzej pčelarstva porodice Živanović u Sremskim Karlovcima, gde ćete, osim u medu, pitoresknom ambijentu tipičnih gospodskih fruškogorskih imanja, zanimljivoj muzejskoj postavci, uživati i u vinu, i čuvenom slatkom bermetu. Spremljenim po recepturi brižno prenošenoj s kolena na koleno. Tu ćete saznati i nešto što možda niste znali, a to je da se med tek od kraja 19. veka vadi na human način, uz pomoć ramova, dok su do tada košnice rušene, a rojevi uništavani. Novi princip je u Srbiju doneo profesor Jovan Živanović, začetnik racionalnog pčelarstva 1875, pesnik, a pradeda sadašnjeg vlasnika i našeg domaćina Žarka. Koji će, s puno gušta, prepričati istoriju porodice, ali i enologije i pčelarstva. Pčelu moramo poštovati, ona je starija od nas, završiće Žarko Živanović, uz još jednu zdravicu.

Ali, i u Zavodu vri kao u košnici, pogotovo u konzervatorskim radionicama, gde se restauriraju ikonostasi, repariraju ikone, sa puno žara, ali i mere. Savremen pristup nalaže da se uspostavi jasna razlika između originalnog i nadomešćenog, objašnjava Vujovićeva. Deo slikarske ekipe se tek vratio sa terena, iz manastira Bođani kod Bača, gde su oslobađali od čađi i prašine fresku Uspenja Bogorodičinog. Ili, tehničkim rečnikom, fiksirali, injektirali, gitovali i retuširali delo Hristifora Žefarovića. Žefarović do sada nije bio priznat kao kolorista, toliko su njegove freske potamnele, i vrlo smo nestrpljivi da ih prezentujemo, pun entuzijazma je Siniša Zeković, slikar-konzervator. On otkriva i da je ovaj monah, slikar, bakrorezac, kaliograf s početka 18. veka, zapravo bio prvi moderan umetnik, objedinivši barok i Vizantiju, zapad i istok. Ali i prvi strip-crtač (ako ovo nije bogohulno), toliko je ubedljiv i fenomenalan , kako opisuje Zeković, bio njegov kroki.



Pokrajinski zavod je formiran 1951. zbog zaštite fruškogorskih manastira, ali se briga proširila na celu teritoriju Vojvodine i sve značajne objekte. Međutim, nikakva akta nisu mogla propisati elan koji ovde sada vlada. Zanos radom se prenosi i na privatne misije i projekte, što znači da glavni posao ne crpi snagu, kako zna da bude u državnoj službi, već je obnavlja.
U kompleksu Zavoda, na parkingu, stoji i jedan ganc-novi kombi. Običan, reklo bi se, a, u stvari, radi se o mobilnoj laboratoriji. Tako će se većina analiza raditi na terenu, zahvaljujući opremi i znanju stručnjaka Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, bez stresnih pomeranja i oštećenja baštine. Što će reći da se ovde doktrina zaštite nasleđa širi u trku, uvek bar korak ispred očekivanog.

Moramo polako naći otklon od tačkastog razmišljanja, lekciju završava Vujovićeva. Obnova pojedinačnih objekata i slični ad-hok potezi, neuporedivo sporije vode rekonstrukciji identiteta. Rešenje je, kao što reče, u kišobran-viziji procesa što vodi napretku kulture.

I miris, i ukus

Duborezačka konzervatorska radionica, jedina u Srbiji, nešto je dalje od upravne zgrade, u drugom kraku Petrovaradina, u Beogradskoj kapiji. Miris tek ispržene ribe skreće pažnju sa zanatskih vratolomija u najfinijoj lipi. To su ribari napecali i doneli da naprave doručak, Vujovićeva tumači običaj koji će uskoro oko trpeze združiti lokalno stanovništvo i konzervatorske stručnjake. I faktički, na opušten način, sprovesti u delo jedan od zaštitarskih postulata, baš kao što se u bašti prvog objekta kolektivno kuvaju riblji paprikaši.
Većina zaposlenih u belim mantilima sa tragovima piljevine, ne mari za miris, već je zaokupljena čišćenjem i pozlaćivanjem rezbarija. Nedostajuće fragmente ikonostasa teše Tanja Šajin, nežnim ručicama. Mi ne radimo CNC mašinom, već sličnost postižemo pažljivim proučavanjem i kopiranjem, obrazlaže starovremsko nastajanje šupljina i spirala latica i grozdova na carskim dverima. Često nema dokumentarnog predloška, pa novu formu pravi znanje i mnogo iskustva.
Arhitektonski studio posluje posve savremeno, kompjuterski se grade frizovi, kupole i drugi elementi sakralnog, memorijalnog i drugog građevinarstva. Međutim, ni kompjuter ništa ne može dok sto puta ne proveri i utvrdi ljudsko oko, presudno bar koliko fotografija, što združuje radost i upornost.