Živimo zagrobni život

Foto Marina Blašković

Ceo život sanjam da pobegnem od kuće. Zato i pišem. To je jedan od najjednostavnijih načina.
U pismu upućenom naratoru Razbrajalice, sedmog romana Lasla Blaškovića, jedan od ključnih junaka daje opis dela kojim se u tom trenutku zabavlja, a koji neodoljivo podseća na upravo objavljeni roman: U centru priče jeste istorija obične porodične skupine, u isto vreme ordinarne i sumatraistički nedostižne, nedorečene. Kakva je, uostalom, bilo koja druga srećna ili nesrećna, uglavnom, podobna za roman, i kamenovanje u priči. Zamisao je ambiciozna: poput brojgelovske slike, prikazati istovremeno, simultano, narativno dejstvo tušte i tma priča, mnoštvo žanr-scena koje deluju, naizgled, nezavisno, a u isti mah tvore jedinstvenu, ma koliko razbijenu i nesagledivu - celinu. Ali, svet je, izgleda, pun pogrešnih, tajanstvenih tragova.

Da li ste Razbrajalicu zaista pisali dvadeset tri godine, kako stoji na koncu knjige, ili je to mistifikacija, još jedna zamršena igra reči kojima ste inače skloni?

Govorim istinu i to je dovoljno. Zašto kriti godine? Pa nismo žene, premda se bavimo pisanjem, dakle, čistim ženskim poslom. Godine 1991. po smrti Isusa Hrista ili nešto ranije, napisao sam nekoliko poema u kojima sam se zabavljao različitim ritmovima i rimama inspirisanim, uglavnom, čitanjima Vinavera i Crnjanskog, više-manje poškropljenim solima mnogih različitih mora. Ni tada nisam venuo za stalnim književnim formama i oblicima, mada sam već bio savladao zanat i očas mogao napisati sonet na nekoj lepezi. Zanimale su me nove formule. U mladalačkoj knjizi Zlatno doba, patentirao sam rimu koju sam posvetio Rembou svaki stih petočlane strofe, naime, završavao se drugim samoglasnikom, ali to naravno niko nije primetio, dok ne bih na to ukazao prstom. Ali i ezoterija je, kanda, legitimni oblik komunikacije. Elem, u knjižici koju sam naslovio Ritam-mašina bila je i pesma Razbrajalica, humorna, gorkoironična skaska o momku koji pomeša dve istoimene a sasvim različite devojke, pa ga od izbora zaboli glava. Pošto niko drugi nije hteo, knjigu mi je objavio Vojislav Despotov, to jest, njegova privatna izdavačka kuća. Voja je bio sjajan pesnik, ali smotan kao sajla, pa knjiga nije dolepršala ni do koga, ne računajući ono nešto autorskih primeraka koje sam ja podelio prijateljima. Kada je kuća posle izvesnog vremena propala, knjigu si mogao kupiti u lokalnoj antikvarnici za dinar. Posle dvadesetak godina, setio sam se one narativne, šizoidne pesme i ispisao ovaj roman, kao iz topa!

Čini mi se da Voje ima i u vašim romanima?

Jedan od junaka Madoninog nakita zove se Ladislav Despot, što bi trebalo da bude kombinacija naša dva imena. Naime, srpski pandan mađarskom imenu Laslo je Vladislav. Iz mog imena ispalo je jedno slovo, iz Vojinog prezimena, bogami, dva! Tako se rodio narečeni tekstualni Frankenštajn, koji s nama dvojicom jedva da ima blage veze. Inače, ono što maločas rekoh o daru za marketing moga tadašnjeg izdavača nije baš najpreciznije. Naime, taj je svojevremeno istraživao mogućnost da se pesnici pojavljuju na MTV-ju i tako ponovo povrate slavu poezije. Ne znam ko danas uopšte gleda MTV. Mi, preostali, izgleda, nismo dorasli ni Grand paradi. Osim ako se ne oženimo, na brzinu, zbog epitalama oročenog na 48 sati.

Govorite da upotreba pravih imena jeste jasan put kojim se, po Aristotelu, vraćamo tragediji

Pobornik sam jednog opšteg agnosticizma: sve oko nas su gotovi, dišanovski proizvodi, skrivena ogledala, iz kojih iščitavamo samo sopstvene likove, dobijamo samo ono što smo dali. Ne idemo nikud od kuće... S druge strane, danas su i tragedije, najčešće, kič i autoparodija. Nema granica, sve pripada svima. Onoj ideji da će svaki čovek na svetu dobiti petnaest minuta slave, treba dodati i ideju o kratkometražnoj tragediji 15 minuta slave, pa 15 minuta tragedije. I tako dok se ne onesvestimo.

Kako pišete romane? S jasnim planom ili odoka?

Naravno da uvek imam plan, razrađen do tančina, kao da pljačkam banku. Kao da, presvučen u hirurga rosnog čela, pokušavam da, skalpelom u drhtavoj ruci, pronađem srdašce mrtve čovečije ribice. Plan koji se, usput, uvek izjalovi, naime, slika se promeni kada oživi, postane gotovo svojeglava. Ali, u suprotnom, ne bi uopšte bilo zabavno. Uostalom, ja nikada nisam sebe ni ubrajao u književne mučenike. Nemam ja nerava za jadikovke pred praznim papirom ili ekranom. Ogovaranje sopstvenog zanata jadna je poštapalica. S prethodnim romanima išlo je svakako. Svadbeni marš sam ispisao posle jednog žestokog sna, Mrtvu prirodu sa satom radio sam tačno i neumoljivo, ne prestajući čak ni kad me je zakačila neka gadna prehlada, ali sam se s Madoninim nakitom mučio nekoliko godina, u mreži raznih iskušenja, kao da nosim veliki teret, kao da zazirem od same priče Turnir grbavaca slagao sam polako, dan po dan, red po red, mada sam odmah znao šta će biti na kraju: nesagledivu otupelost. Adamovu jabučicu napisao sam kao ništa. Recimo da sam uzeo dah punim plućima i kada sam izronio na površinu - sve je već bilo gotovo. U stvari, bilo je potrebno i jedno dugo leto puno milosti, leto koje sam proveo za računarom, sve računajući na prste

Svojevremeno ste ubeđivali ljude kako istorija mora da se piše kao poezija...

Nisam promenio mišljenje. Elem, ni istorija nije detektivska priča sa samo jednim rešenjem i imenom, ma koliko je onaj što je se laća iskrvario pri strasnom brijanju. I mada smo nikakvi detektivi nije loše kad naletimo pokatkad na otisak nečijeg prsta, bio on od veštačke krvi ili od kompjuterskog mastila, koji nam ukaže na zločinca. Kriminolozi, znam to iz filmova, tvrde da nema dva ista otiska prsta. Lica možete naći pljunuta, ali šare na jagodicama prstiju nikako. Zato bi svi, kao analfabete, morali da se potpisujemo palcem. Možda bi se, u tom slučaju, istorija teže falsifikovala, znači, ponavljala.

Kroz vaše prethodne romane šetale su stvarne, ponekad i istorijske ličnosti. Šta je, u tom pogledu, s novom knjigom?

U celoj stvari, mi tragamo za imenima, ne za istinitim ljudima. Kad Tolstoj opisuje Napoleona, onda on pravi nešto skoro od početka, jedno neviđeno lice, jedan model. Da li bi to bilo, pitam se, išta suštinski drugačije kada bi reč išla o nekoj anonimnoj osobi? Poznavao sam, izdaleka, čoveka o kojem sam nekoliko puta pokušavao nešto da napišem. Nikako mi nije išlo: žitije mu je bilo odviše filmsko, holivudoliko. Bio je putujući glumac i tamburaš, zatim član hora Narodnog pozorišta, e da bi se na koncu zapopio, pa iz Novog Sada otišao u Trst, misionario u Južnoj Africi, skončao u Kaliforniji. Sve mi se to nije činilo realnim, premda se moglo dokumentovati. Međutim, kada sam njegov životopis ukrstio s još najmanje osam drugih priča, dobio sam živog, narativnog oktopoda, s jednom glavom a istovremeno obezglavljenog, koji je mrdao pipcima na sve strane, kao lud! Naravno, pisati o tzv. stvarnim ljudima svakako je izazov, a život pisca i njegova ličnost - uvek su fantazije. Uostalom, dok neko piše, savršeno ga je baš briga za celokupnu svetsku književnost, šta su drugi rekli ili će tek kazati: ima pred sobom nečiji lik, lik čoveka koji je neponovljiv. I kome sad treba dati neko ime?

Izgleda da vam je baš stalo do tzv. istinitih priča?

Slažem se, zašto bismo gubili vreme na nešto što se zbilja nije dogodilo, zašto bismo izmišljali? Piscu koji ne zna da prepriča svoju knjigu u šest-sedam rečenica, holivudski producenti preporučuju da se okane filma. Mislim da bih u sličnom intervjuu i ja prilično loše prošao. Nažalost, ili na sreću, daleko je Amerika, a svaka moja priča vodi svoje neizbrojive, domaće živote. Tamo negde, na zalasku Jugoslavije, kada sam se spremao u pisce, zezali smo se u književnom društvu da je, sred opšteg rasapa, potrebno napisati veliki vojvođanski roman, pandan onom snu o gotovo isto takvom, ali prekookeanskom, koji su željkovali američki pisci. Naravno da je reč bila o igri, o parodiji, ali sam se tada (kao i sada) pitao zašto jedini ja ne mogu da imam zavičaj, zašto ja kada pomenem nešto o svom podneblju vazda budem sumnjiv i opasan. Bistro sam momče pa sam ubrzo shvatio da ja nikad ne mogu pisati u nečije ime, osim u svoje, nečitko, nikako ne mogu stati na čelo neke gomile. Jer, nijedna me nije htela. U redu, pomislio sam, tebi ostaju samo te lirske progresije koje ispisuješ malom šakom. Sasvim dovoljno. Ako ne i previše.

Znači, zato Razbrajalica počinje u Novom Sadu a završava u Americi, na ivici Tihog okeana?

Tačno, dalje se nije moglo od vode. Pripadam onima koji veruju da živimo zagrobni život, da je propast sveta obelodanjena, da je naša egzistencija tek trzanje žabljih mrtvih udova peckanih galvanskim strujama koje jesu parodija Božjeg dodira. Kada moj bezimeni junak na kraju romana Svadbeni marš ugleda Božje lice znači da je mrtav. U Razbrajalici mrtav je već na samom početku. Ono što posle dolazi samo su koske objašnjenja, refleksi, svetlaci. Pogledaj oko sebe koliko samo tragičnih i komičnih junaka čeka na svoju biografiju, na opis. S druge pak strane, jedan je pisac izračunao da svakom muškarcu savršeno odgovara barem deset hiljada žena, rasejanih po belom svetu, najčešće u Kini ili Patagoniji. Ali pored tebe je samo jedna, ona koju si prvo video. Jedna, pod uslovom da nisi mormon. Havaji su najdalja tačka zemaljske kugle na kojoj sam bio. Kao što je to, na neki način, i Novi Sad. Tako sam, ne znajući kako, uspeo da spojim dva kraja sveta. Hoću da kažem: dve blizanačke propasti. Da budem sasvim jasan.