Istorijski kontekst epohe

Foto Robert Getel

Sasvim je logično da se novosadski trg na kojem se nalazi Spomen-zbirka Pavla Beljanskog zove Trg galerija! Jer, u neposrednoj blizini su još i Galerija Matice srpske i Poklon-zbirka Rajka Mamuzića. Naziv trga, međutim, zbunjuje, jer ne odražava njegovo današnje stanje reč je o najobičnijem parkingu, ni lepšem ni ružnijem od većine, a ovaj muzej se nalazi na samom njegovom kraju. Ranije je tu bio izlaz za bulevar. Danas Beljanski ne bi dozvolio da mu se galerija gradi u ćorsokaku, priča za NIN Jasna Jovanov, upravnica ove ustanove.

Izvesno je da ne bi, jer je preduslov ovog pravnika, diplomate i mecene da svoju bogatu kolekciju ostavi domovini bio, između ostalog, i da se sazida prvi namenski građen muzejski prostor u Srbiji, koji je od 1961. godine otvoren za javnost. Zdanje impresivnog spoja funkcionalnog i estetskog, zbog čega je 1992. proglašeno za spomenik kulture, nalazi se, pomalo paradoksalno, u samom centru srpske Atine, ali je ipak izvan vidokruga većine prolaznika.

Šteta, jer samo u svojoj stalnoj postavci krije čak 144 slike, skulpture, crteža i tapiserije 40 umetnika s jugoslovenskih prostora koji predstavljaju same vrhunce ovdašnjeg likovnog modernizma, kada je naše stvaralaštvo bilo konkurentno i savremeno evropskim tokovima.

Kada je Spomen-zbirka osnovana, sam Beljanski je osmislio izgled i tok postavke, a sastojala se od njegove kolekcije koju je u poslednje četiri godine života menjao i prilagođavao. Primera radi, iz prvobitne postavke je bio povukao dve slike za koje se ispostavilo da su falsifikati dela Nadežde Petrović. Kao kolekcionar i esteta nije poštovao muzeološke principe, nije dela kategorisao hronološki ili po umetnicima, već ih je objedinjavao po svom, unutrašnjem ritmu, koji je veoma specifičan, predočava Jasna Jovanov.

Koliko je bio pronicljivog duha i istančanog ukusa ponajbolje govori to što je kolekcija intuitivno anticipirala intimizam, pravac koji je tek kasnije dobio ime i koji se zasnivao na ličnom viđenju intimnog, svakodnevnog života. Jednako valjan dokaz predstavlja i činjenica da se u kolekciji nalaze dela priznatih stvaralaca koja je Beljanski kupovao dok se još nisu bili pročuli. Odličan primer je slika Mladi diplomata Marina Tartalje, koju je Beljanski kupio 1923. godine, čak šest leta pre no što će ovo delo u Barseloni zavredeti prestižnu zlatnu medalju i diplomu. S ovom slikom je Beljanski i definitivno svoju pažnju usmerio ka nacionalnom likovnom stvaralaštvu, ali u evropskom kontekstu.

Dalekovidost Pavla Beljanskog ogleda se i u kupovini izvanredno vrednog i dalje aktuelnog dela Velika Iza Vlaha Bukovca, od čijeg je izlaganja želeo da finansira nagradu Spomen-zbirke koja se od 1967. godine dodeljuje za najbolji diplomski rad iz nacionalne istorije umetnosti. Od 2000. godine, muzej omogućuje dobitnicima ove nagrade da naprave izložbu na osnovu nagrađenog rada, a do sada je otišla u ruke brojnim diplomcima istorije umetnosti koji su ostvarili univerzitetsku karijeru u zemlji i inostranstvu, ili su kustosi, istraživači, direktori muzeja...

Uz stalnu postavku, muzej sadrži i Memorijal umetnika koji publici kroz portrete, autoportrete, fotografije i propratni materijal približava ličnosti 35 najznačajnijih domaćih stvaralaca međuratnog perioda koji su se ostvarili i u evropskim okvirima. Naročito je, međutim, značajan Memorijal Pavla Beljanskog, gde se uz porodične fotografije i ordenje može naći i njegova impozantna diplomatska uniforma.

Od 1999. godine smo osavremenili pristup, od plasmana, preko marketinga, do samog odabira dela za tematske izložbe. Više ne izlažemo samo slike i skulpture, već postavke obogaćujemo i ličnim prepiskama, predmetima umetnika, komentarima njihovih savremenika... sve to daje specifičan ambijent, istorijski kontekst epohe, umetnosti, pa i ličnosti koju predstavljamo. Primera radi, trenutno imamo multidisciplinarnu izložbu o Danici Jovanović, pomalo zaboravljenoj slikarki, beogradskom i minhenskom đaku, koju su u 27. godini Nemci streljali ispred Petrovaradinske tvrđave, na početku Prvog svetskog rata, objašnjava naša sagovornica.

I, zaista, ova zbirka nije samo kolekcija vrednih dela, već predstavlja i širi narativ o prvoj polovini 20. veka u Srbiji, kada su bile zapažene i likovna i književna umetnost, kada se inteligencija preplitala s diplomatijom, i kada su se u širim kružocima nalazili pojedinci poput Nadežde Petrović, Save Šumanovića, Petra Lubarde, Petra Dobrovića, Zore Petrović, ali i Jovana Dučića, Milana Rakića...

Po mišljenju Jasne Jovanov, ovakvi, sveobuhvatni muzejski resursi mogu imati veliki obrazovni potencijal.
Bili smo jedna od prvih galerija koja je organizovala edukativne radionice, još pre 30 godina. Isprva su deca kopirala izložena dela, a kasnije su radionice bile tematske - primera radi, motivi o Pavlu Beljanskom ili Nadeždi Petrović, koju je pred decom u kostimu glumila jedna mlada glumica. Program oblikujemo kako klinci reaguju. Ako vole da crtaju - crtamo, a pred Novu godinu pravimo izložbu svih njihovih radova. Sada se taj program zove Kustos u vrtiću i ređe radimo s osnovnim školama - ne zato što ne želimo da radimo s njima, već zato što kod njih ne postoji interesovanje. Ovako obrazujemo buduću publiku, a neretko ih srećemo i među momcima i devojkama s akademije ili istorije umetnosti, zaključuje Jasna Jovanov.



Iskorak ka skrajnutoj publici muzej vrši i preko programa Dodirni i oseti koji se odvija već nekoliko godina. NJegov cilj je da slepima i slabovidima kroz audio-vodiče približi izložene slike i skulpture. Prema rečima naše sagovornice, program već daje rezultate, a najpotresniji dokaz je snimak jednog slepog, nevelikog dečaka koji je pažljivo, nadahnuto i s velikim zadovoljstvom ispipavao i istraživao skulpture pred sobom.

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, međutim, neće ispipavati bližu budućnost, već ima jasne planove koje želi da ostvari. Pre svega, na vidiku su za iduću godinu predviđene izložba slikarke i prijateljice Pavla Beljanskog Olge Bogdanović, prva od njene smrti 1993. godine, potom obeležavanje stogodišnjice smrti Nadežde Petrović u saradnji s Memorijalom Nadežde Petrović iz Čačka, a naročit fokus biće stavljen na njena pisma iz kojih provejava toplo viđenje svakodnevice i porodičnih odnosa. Izložba o Danici Jovanović bi trebalo da bude postavljena u Banjaluci, a prvi put će se desiti i da poveći deo kolekcije otputuje u inostranstvo ovaj put u Umjetnički paviljon u Zagrebu.

I, taj vražji parking bi trebalo da dođe na red. Prema rečima Jasne Jovanov, novi izložbeni prostor, s dodatnim kancelarijama i bibliotekom, već je dobio idejno rešenje, a birokratska borba s dozvolama i prikupljanjem sredstava će uskoro otpočeti.

Znate, Trg galerija je zaštićena zona. Valjda je i parking zato zaštićen, verovatno ga zato ne uklanjaju. To vam je slika društva koje ne zna da ceni svoje vrednosti. Kad bismo preuredili okoliš, možda ne bi bio isplativ kao parking, ali bi svakako bio isplativ, reprezentativan izložbeni prostor, zaključuje naša sagovornica.
Do tada će vrhunske izložbe, po svoj prilici, biti izlagane, ali u ćorsokaku.