Pometnja od nacionalnog značaja

Ako bude pameti, spisak od 60 nacionalnih ustanova kulture bi posle javne rasprave o Zakonu o kulturi (traje do 15. decembra) mogao, i trebalo, da nestane iz buduće upotrebe. S apsolutnim smislom da se kompromituje ideja svega što ima predznak nacionalno, pokazali smo da nismo u stanju da formulišemo taj pojam tako da njegova suštinska ideja može da funkcioniše.

Kako se uopšte došlo do pojma ustanova kulture od nacionalnog značaja?
Viši savetnik u Ministarstvu kulture i informisanja dr Predrag Blagojević jedan je od najkompetentnijih stručnjaka kad je reč o Zakonu o kulturi i učestvovao je u njegovom donošenju 2009. godine i u njegovim sadašnjim izmenama. On nam objašnjava predistoriju ove teme. Informiše nas da je ta oblast uređena Zakonom o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture koji važi od 1992. godine i koji se bavio utvrđivanjem opšteg interesa u oblasti kulture:

To je bilo veoma važno u tom trenutku jer je predstavljalo osnov za budžetsko finansiranje, a ono što predstavlja opšti interes predstavljalo je i neku vrstu uputstva za pokrajine i opštine, da one, u skladu sa tim, izdvajaju sredstva iz svojih budžeta. Taj zakon nije direktno proglasio ustanove kulture od nacionalnog značaja, već je rekao da se kao opšti interes u kulturi smatra rad dvadesetak pobrojanih ustanova kulture.

Ko se našao na tom spisku? Redom iz Zakona, nabrajamo: Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Narodni muzej u Beogradu, Istorijski muzej Srbije, Etnografski muzej, Muzej savremene umetnosti, Muzej primenjene umetnosti, Prirodnjački muzej, Muzej Kosova i Metohije u Prištini, Vojvođanski muzej u Novom Sadu, Muzej genocida, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Jugoslovenska kinoteka, Matica srpska i Galerija Matice srpske u Novom Sadu, Narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Prištini, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Narodna i Univerzitetska biblioteka u Prištini, Arhiv Vojvodine, Arhiv Kosova, Beogradska filharmonija i ansambl narodnih igara Kolo.

Kako se od ovog broja došlo do današnjih 60 ustanova sa referencom nacionalna?
Kada je počela priča o Zakonu o kulturi, kaže dr Vlagojević, pokrenuta je inicijativa da se ta oblast precizno uredi. Tako je Nacrtom zakona dat osnov za utvrđivanje tih ustanova. Rečeno je da su ustanove kulture od nacionalnog značaja one koje imaju nacionalnu i reprezentativnu ulogu, ali nisu bile najpreciznije definisane. Precizno je rečeno da se taj status stiče odlukom Vlade Srbije, na inicijalni predlog Komisije koja se formira isključivo za tu funkciju.

I tako je 29. novembra 2012. formirana Komisija za sticanje i oduzimanje statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja. Na predlog tadašnjeg ministra kulture Bratislava Petkovića, sa mandatom od tri godine, izabrano je njih osmoro: predsednik Ivan Jevtić, kompozitor, član SANU, prof. dr Milka Čanak Medić, konzervator, dr Vesna Marjanović, etnolog-antropolog, Vladimir Kopicl, profesor književnosti, Momčilo Antonović, slikar, Živorad Ajdačić, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Branko Bojović, arhitekta, Radoslav Petković, književnik i Šandor Laslo, dramski umetnik. NJihov učinak je napravio veliku pometnju u javnosti jer su postojeći spisak gotovo duplirali i predložili da 41 ustanova ima značaj nacionalnih. Učinili su to nakon što je Ministarstvo raspisalo konkurs na koji su mogle da se jave sve zainteresovane ustanove kulture. Na to je reagovao Nacionalni savet koji je spisak proširio za još 12 ustanova, a na kraju je i Ministarstvo zabiberilo sa svojih sedam, te se došlo do brojke od 60 ustanova kulture od nacionalnog značaja!

Neminovno je podsetiti na neke pridošlice u društvo odabranih koje su predložili Komisija, Nacionalni savet i Ministarstvo kulture. Pre svega zbog nerazumevanja njihovih odluka i potvrde kako je moguće obesmisliti svaku smislenu nameru. Na primer, Komisija je stavila na spisak Zadužbinu Ilija M. Kolarac, koja ovde ne može da se nađe iz formalno-pravnih razloga budući da ona spada u zadužbine, a ne u institucije kulture! Tu se našla i privatna institucija Centar lepih umetnosti Gvarnerijus, koju je 1996. osnovao violinista Jovan Kolundžija, a počeo je da radi 2001. Posebno je bila neshvatljiva odluka da jedna društvena organizacija, kao što je Kulturno prosvetna zajednica Srbije, dobije ovo zvanje, budući da ona nema nikakvu umetničku produkciju. A uz sve to, član Komisije koja je dala taj predlog bio je Živorad Ajdačić, inače sekretar KPZ. U ove, u najmanju ruku neobične poteze Komisije, spada i stavljanje na ovaj spisak Filmskog centra Srbije i Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka...

Nacionalni savet je odlučio da odgovori na ovaj izbor i predložio je da se tu nađu još neka pozorišta, kao što su Jugoslovensko dramsko, Atelje 212, Zvezdara teatar, pozorište Boško Buha, zatim Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture Subotica, kao i Jugokoncert. Teško bi bilo i njima da brane kriterije za mnoge sa spiska, ali, uspelo se u ideji da se među nacionalnim institucijama mora naći i Jugoslovensko dramsko pozorište, uprkos protivljenju nacionalnih čistunaca (Jevtić i Ajdačić) koji su svim moćima dokazivali da ne može biti nacionalno nešto što ima predznak jugoslovensko. Sami sebe su demantovali stavljanjem na spisak Jugoslovensku kinoteku, i time se jasno pokazalo da je problem u rukovodstvu JDP koje tadašnjoj vlasti u kulturi nije bilo po volji.

Na kraju je sve završeno valjevskom ofanzivom, jer je na spisku Ministarstva od sedam institucija, njih četiri iz Valjeva Narodni muzej, Moderna galerija, Zavod za zaštitu spomenika kulture i Matična biblioteka LJubomir Nenadović. Logično je zapitati se postoji li još neka kuća kulture u Valjevu a da nije na spisku nacionalnih?
Šta je privilegija ovog statusa na osnovu onoga što piše u Zakonu o kulturi? To je jedino logično pitanje posle činjenice da ih se u tolikom broju našlo među najzaslužnijim. Pre svega, ovih 60 ustanova je time steklo pravo da uz naziv ustanove napišu od nacionalnog značaja. Naš sagovornik dr Blagojević tim povodom objašnjava:

Zakon kaže da se ustanove kulture čiji je osnivač Republika prioritetno finansiraju iz budžeta. To je pravni nonsens, jer se te ustanove kulture ionako finansiraju iz budžeta. Rečju, ovo prioritetno ne znači ništa i verovatno će biti brisano iz Zakona. Međutim, šta ćemo sa ustanovama kulture čiji osnivač nije Republika, jer Zakon kaže da one imaju pravo na prioritetno finansiranje na osnovu javnog konkursa? To nije moglo da funkcioniše u praksi iz sledećih razloga: kada se ustanova kulture od nacionalnog značaja prijavi na konkurs sa svojim programom, ona ravnopravno učestvuje sa ostalima koji su se prijavili. I šta se događa ako je njihov program nekvalitetan, a oni imaju prioritet? Rečju, cela norma o ustanovama kulture od nacionalnog značaja je bila neprimenjiva, osim činjenice da ustanove mogu da koriste naziv. Zbog toga se, praktično, traži da se ona briše iz Zakona. To je jedna opcija. Druga opcija je da se razmotri opravdanost same ideje da neko uopšte ima taj status.

Logika druge ideje ima smisla, jer ustanove kulture od nacionalnog značaja, bez obzira na to da li formalno imaju taj predznak ili ne, svakako se finansiraju iz budžeta. One druge konkurišu sa svojim programima, i ako su oni dobri, dobiće novac. Zanimljivo je i ilustrativno mišljenje Bojane Berić Brešković, direktorke Narodnog muzeja u Beogradu. Na pitanje da li bi za ustanovu kojom ona rukovodi bio problem ako bi iz Zakona nestala formulacija da je to ustanova kulture od nacionalnog značaja, ona za NIN kaže:
Postoje institucije kao što su Narodni muzej, Narodna biblioteka, Arhiv Srbije, Narodno pozorište i još nekoliko njih, koje su nacionalne sui generis. To je jasno i to se podrazumeva, bez obzira na to da je li negde zapisano ili ne. Ostale institucije mogu da se takmiče svojim programima.

Kad je reč o ovoj oblasti, pravni propisi koji regulišu oblast kulture u većini zemalja u okruženju uglavnom ne poznaju instituciju ustanova od nacionalnog značaja. U Makedoniji od nekadašnjih 115 ima 51 institucija sa statusom državnih. U Sloveniji država finansira 40 ustanova, u Zakonu o kulturi Crne Gore nigde se ne pominju ustanove kulture od nacionalnog značaja...

Podsetimo na kraju da tokom javne rasprave povodom Predloga izmena i dopuna Zakona o kulturi, učesnici tribine su posebno bili zainteresovani za ovaj deo Zakona kojim se uređuje položaj ustanova kulture od nacionalnog značaja. I oni su ukazali na nelogičnosti u primeni i praksi ovog dela zakona i predložili da se ovaj član ili briše ili da se modifikuje. I na samom kraju, da ne zaboravimo - konačna rešenja Zakona o kulturi biće utvrđena nakon procedure dobijanja mišljenja od nadležnih ministarstava, od Evropske komisije i od poslanika u Narodnoj skupštini. Hoće li sve to biti gotovo do kraja ove godine?