Hvatanje za slamku

Telefonski razgovor američkog predsednika Baraka Obame i kubanskog predsednika Raula Kastra najznačajniji je trenutak u odnosima ove dve zemlje decenijama unazad. Na prvi pogled, sporazum izgleda kao velika pobeda za Kubu, i odstupanje SAD od pokušaja držanja komunističkog ostrva u izolaciji. Realnost je mnogo komplikovanija. Za početak, ovo nije kraj američkog ekonomskog embarga, koji može da ukine samo Kongres SAD. Niti će odnosi u potpunosti biti normalizovani; biće otvorene ambasade, ali neće biti ambasadora. No, nema nikakve sumnje da sporazum u čijem postizanju su posredovali Vatikan i Kanada predstavlja važan korak napred. Amerikanci koji nisu kubanskog porekla moći će lakše da otputuju u Havanu. Postaće moguće obavljati novčane transakcije između dve zemlje. Biće rešena neka trgovinska pitanja. Američki Stejt department će Kubu skinuti sa spiska zemalja osumnjičenih za podršku terorizmu. Tačno je da izgleda kako se Kuba zauzvrat odrekla malo toga. Osim što je oslobodio Amerikanca Alana Grosa, Kastro se složio i da pusti na slobodu 53 politička zatvorenika, umanji restrikcije za korišćenje interneta, te omogući pristup zvaničnicima UN zaduženim za pitanja ljudskih prava i posmatračima Crvenog krsta. To jesu neki ustupci, sasvim sigurno, ali nisu veliki u svetlu onoga što bi Kuba mogla da dobije obnavljanjem diplomatskih odnosa nakon poluvekovne izolacije. Svejedno, Kuba jeste u problemima, zahvaljujući ključnoj varijabili koja je verovatno i motivisala ovakvu Kastrovu odluku: nedavnom kolapsu cene nafte. Serija faktora - od spektakularnog rasta proizvodnje nafte i gasa u SAD, recesije u Evropi i Japanu, odluke Saudijske Arabije da ne smanjuje proizvodnju, do usporavanja ekonomskog rasta Kine i Indije - dovela je do prezasićenja tržišta. A dve zemlje koje su time najviše pogođene upravo su one na koje se, istorijski posmatrano, Kuba najviše oslanjala kako bi svoju ekonomiju održala u životu: Rusija i Venecuela. Od ove dve zemlje, Venecuela i njeni problemi su veća pretnja po stabilnost Kube. Rusija još od sloma Sovjetskog Saveza ne obezbeđuje Kubi značajnu podršku. Ali Venecuela je - naročito tokom vladavine pokojnog predsednika Uga Čavesa - bila važan pokrovitelj Kube, šaljući joj oko 100.000 barela nafte dnevno, kao i između pet i 15 milijardi dolara pomoći godišnje. Malo je verovatno da će ovih subvencija biti i ubuduće. Štaviše, teško da je koincidencija to što su pregovori SAD i Kube počeli kratko nakon što je 2013. Čaves preminuo. Nema sumnje da će, bez venecuelanskih subvencija, Kuba ponovo zapasti u depresiju - kao što se dogodilo nakon što je početkom devedesetih presušila ruska pomoć. To Kubu čini ekstremno ranjivom. Ekonomske reforme očigledno nisu dale željene rezultate. Prihodi su opali. Široko rasprostranjene nestašice dovele su do visoke inflacije i sve većeg rizika od hiperinflacije. Kubanska valuta se na crnom tržištu razmenjuje za nešto više od tri odsto svog zvaničnog kursa. Masovni politički potres se sve više čini mogućim. U knjizi Stražnji prolaz do Kube: Tajna istorija pregovora Vašingtona i Havane, Vilijam Lio Grande i Piter Kornbluh opisuju kako je Kuba konzistentno odbijala da načini političke ustupke u zamenu za okončanje embarga ili normalizaciju diplomatskih odnosa. Ni u upravo objavljenom dogovoru Kastro nije ponudio ništa takvo. Pa ipak, ekonomska računica je takva da je vrlo verovatno kako će promene uslediti uskoro. Bez bogatog i velikodušnog pokrovitelja, oporavak kubanske privrede zavisiće od pune normalizacije odnosa sa SAD, a to svakako neće biti moguće bez krupnih promena na planu demokratije i ljudskih prava. Kad bude pisana istorija aktuelnih dešavanja, moglo bi da se ispostavi kako Kastrovu Kubu nisu otključali ni sila oružja ni diplomatski napori, već potezi za tu zemlju nezainteresovanih naftnih barona u Severnoj Dakoti i na Arapskom poluostrvu. Horhe Kastanjeda, bivši ministar spoljnih poslova Meksika, profesor je latinoameričkih i karipskih studija na NJujorškom univerzitetu Copyright: Project Syndicate, 2014.