Antibiotici nisu bombone, koristite ih pametno

Foto shutterstock

Antibiotici spadaju u najvažnije lekove u istoriji medicine koji su omogućili kontrolu bakterijama uzrokovanih bolesti, a koje bi bez antibiotika mogle imati nesagledive posledice. Međutim, masovnost primene ovih lekova dovela je do rezistencije koja predstavlja značajnu pretnju javnom zdravlju.

Podaci o lečenju infekcija datiraju od najstarijih civilizacija. U Ebersovom papirusu iz starog Egipta postoji opis preparata za lečenje infekcija kože, a Dioskorid, rimski vojni lekar (I vek n.e.) nabrojao je oko 750 lekova biljnog, životinjskog i mineralnog porekla koji zaceljuju čireve. Tu su i zapisi s početka 19. veka o upotrebi melema od buđi za lečenje rana. Antimikrobna aktivnost biljaka koje su u kineskoj tradicionalnoj medicini korišćene hiljadama godina, poslužila je kao osnov za kasniju proizvodnju sintetskih antibiotika.

Penicilin donosi preokret

Nemački lekar Paul Ehrlik je nakon niza eksperimenata utvrdio da određena hemijska jedinjenja mogu da ubiju patogen, a da pritom ne budu smrtonosna za domaćina. Nakon niza eksperimenata 1910. godine on je sintetisao lek salvasarsan iz derivata arsena, koji je korišćen za lečenje sifilisa. Pronalazak ovog leka, a potom i neosalvarsana, otvorili su put savremenoj farmaceutskoj industriji.
Početak moderne antibiotske ere u lečenju septičkih i infektivnih oboljenja vezuje se za Aleksandra Fleminga, škotskog mikrobiologa koji je 1928. godine otkrio penicilin. On je radeći sa kulturama stafilokoka primetio da je jedna Petrijeva šolja, u kojoj su gajene bakterije, bila kontaminirana gljivicama i da su kolonije stafilokoka u tom delu posude uništene. Primetio je da ova gljivica takođe deluje tri puta jače od karbolne kiseline na patogene organizme i utvrdio da se radi o gljivici Penicillium rubrum, po čemu je penicilin i nazvan. Sa upotrebom penicilina počelo se tek u vreme Drugog svetskog rata.

Efikasno leče infekcije
Antibiotici se klasifikuju u nekoliko grupa na osnovu porekla, mehanizma dejstva i antibakterijskog spektra. Koriste se za lečenje infekcija izazvanih svim vrstama bakterija. Upotreba antibiotika može biti preventivna i terapijska. Preventivna primena ima za cilj da predupredi pojavu bakterijskih komplikacija nakon neke terapijske procedure, dok je terapijska upotreba usmerena na lečenje postojeće infekcije.
Antibiotici su među najčešće propisivanim i najviše korišćenim lekovima. Velika dostupnost i relativno dobra podnošljivost i efikasnost dovele su do njihove nekritične upotrebe. Neadekvatna upotreba antibiotika nastaje zbog:
samoinicijativne upotrebe - pacijenti u želji za brzim ozdravljenjem koriste antibiotike bez tačne dijagnoze i nedovoljnog znanja o farmakološkim svojstvima leka.
pogrešnog preventivnog davanja antibiotika u slučaju virusnih infekcija, tj, bez prethodne potvrde infektivnog agensa i bez pravilne indikacije.
korišćenja antibiotika na neodgovarajući način u odnosu na propisanu dozu, vreme uzimanja leka i vremenski interval između doza.
upotreba antibiotika širokog spektra umesto antibiotika specifičnih za datu infekciju
Posledice nepravilne upotrebe antibiotika su smanjena efikasnost zbog razvoja rezistencije, učestala pojava alergijskih i neželjenih efekata, poremećaj prirodne mikrobne ravnoteže u organizmu i uvećanje troškova lečenja.

Bakterije postaju otpornije

Jedna od najvažnijih posledica nepravilne upotrebe antibiotika je razvoj rezistentnih sojeva bakterija. Rezistencija je gubitak sposobnosti antibiotika da ubije ili spreči rast i razmnožavanje bakterija. Ona može biti urođena ili stečena. Uzrok stečene rezistencije u najvećoj meri počiva u neracionalnoj upotrebi antibiotika. Infekcije izazvane rezistentnim bakterijskim vrstama nose povećan rizik od smrti, produžavaju hospitalizaciju i komplikuju lečenje i povećavaju troškove.
Bakterije koje često stvaraju multirezistenciju na antibiotike su Meticilin-rezistentni Staphylococcus aureus (MRSA), Vankomicin-rezistentni Enterococcus (VRE), multirezistentni Pseudomonas aeruginosa, Clostridium difficile i mnoge druge.
Clostridium difficile (CDI) je opisana kao uzrok antibioticima izazvanog kolitisa još 1978. godine, ali joj nije pridavan veći značaj jer nije dovedena u vezu sa histotoksičnim klostridijalnim sindromom. Nekritična upotreba antibiotika, povećana učestalost CDI i udvostručena smrtnost kod osoba starijih od 65-70 godina ukazuju na njen značaj.
Učestalost CDI je u stalnom porastu u zemljama Severne Amerike i Evrope i predstavlja uzrok 30 odsto svih akutnih dijarealnih sindroma, sa više od 300.000 novih slučajeva godišnje. Čak 40 odsto pacijenata zahteva hospitalizaciju zbog teške forme infekcije, a svaki deseti slučaj nastao je nakon upotrebe klindamicina.

Klostridije se teško leče

Clostridium difficile je anaerobna bakterija, široko rasprostranjena u prirodi. Ona, kao i druge klostridije, stvara metabolički inertne spore koje preživljavaju godinama i otporne su na većinu fizičkih i hemijskih agenasa. Proizvodi dva toksina (enterotoksin A i citotoksin B), koji se oslobađaju nakon vezivanja na zid ćelija crevne sluznice, izazivajući promene karakteristične za pseudomembranozni kolitis (PK). Faktori rizika su starost pacijenata, upotreba antibiotika u poslednja tri meseca i hospitalizacija.
Dijareja obično nastaje nekoliko dana do nekoliko meseci posle antibiotske terapije. Pored dijareje, mogu se javiti i drugi nespecifični simptomi infekcije - mučnina, povraćanje, povišena temperatura, malaksalost, dehidracija, tahikardija, ali i šok i ileus kod progresije bolesti.
Bolest se javlja u tri forme: srednje teška, teška i fulminantna, a rano postavljanje dijagnoze je važno zbog pravovremene terapije. Ako se sumnja da pacijent ima CDI, posebno ako je koristio antibiotik ili je boravio u bolnici, potrebno je testirati stolicu na prisustvo Clostridium difficile. Test je neophodan i imunokompromitovanim bolesnicima.
Lečenje se bazira na prekidu aktuelne antibiotske terapije, uvođenju adekvatne antibiotske terapije (vankomicin i/ili metronidazol) i adekvatnoj simptomatskoj i suportivnoj terapiji. U najtežim slučajevima indikovano je i hirurško lečenje.

Troškovi lečenja stalno rastu

U zemljama Evrope u kojima se sistematski sprovode nacionalna kampanja za borbu protiv rezistencije i mere racionalne primene antibiotika, smanjen je procenat rezistentnih bakterija.
Farmakoekonomske analize troškova primene antibiotika u savremenim sistemima zdravstvene zaštite nameću potrebu za strogom kontrolom i racionalizacijom upotrebe ovih lekova budući da oko 30 odsto ukupne budžetske potrošnje odlazi na antibiotike (u SAD 20 milijardi dolara godišnje, a od toga 4-7 milijardi za infekcije izazvane rezistentnim sojevima bakterija). Osim toga, zbog rezistencije je neophodno korišćenje i kombinovanje skupih novih lekova i produžavanje lečenja. Razvoj novih antibiotika je usporen poslednjih decenija, te je i mogućnost lečenja infekcija izazvanih rezistentnim uzročnicima sve ograničenija.
Antibiotike treba propisivati tek kad je verovatna klinička korist od toga; izbegavati antibiotike širokog spektra; upotrebljavati jedan lek, osim ako je dokazana neophodnost kombinovanja nekoliko medikamenata. Izbor leka treba da bude zasnovan ili na kulturi bakterijskog uzročnika ili na poznavanju čestih patogena.