Sirotan božiji

Prođe neopaženo, bez slavlja, i zimski solsticij, najduža noć u godišnjem ciklusu, što ne znači da će u srpskom cirkusu uskoro da svane. Ko još slavi Detinjce, a od njih dan biva za minut duži na račun noći? Umesto toga Srbi masovno slave Nikolu, priprostu ribarčinu koji se proslavio na Nikejskom saboru jer je opalio šamarčinu episkopu Jovanu iz Kalkute, pošto ovaj, zaboga, nije verovao da je Isus bezgrešno začet!?

Ali, šamarčinu je, ovih dana, dobila i Crkva. U Podgorici se pojavila knjiga Bizarni sveci srpske crkve od Miroslava Ćosovića, crnogorskog istoričara. I, gle, ispade da je Nemanja bio genocidan, krvoločan i svirep, a njegov sin Sava organizovao politička ubistva. Kralj Milutin je, pak, bio pedofil jer je osmogodišnjoj Simonidi pokvario matericu, Stefan Dečanski bio je kasapin, a sveti Uroš jednostavno lud...

Pod tim bizarnim utiskom o srpskim svecima, čitam Sirotana Božijeg od Nikosa Kazancakisa. Roman je o Franji Asiškom, ali meni u knjizi privlači pažnju jedan čudan lik koji se zove VUK!? On je harambaša koji dolazi Franji na noge i, ubrzo se zamonaši. Otkud, bre, Vuk u Asiziju?

Sa tom mišlju, uoči Svetog Nikole, odem sa Ničeom iz Guče u Zrenjanin. U Gradskoj biblioteci pričam Zrenjanincima o velekrađama Nikole Pašića još u vreme Velikog rata, a iz prvih redova čujem šapat: Sve isto kao danas! Krađe i prekrađe! Od opštine do vrha države. Nije bolje ni u Crkvi, kažem. Ako je Vatikan jedna multinacionalna kompanija, onda je srpska crkva njena sestrinska filijala! I ne bih se iznenadio da se i njena firma SPC piše - latinicom! Jer, ko se još služi arhaičnom ćirilicom? Posle promocije Ničea iz Guče sedimo kod Zanatlije. Nikola iz Kleka doneo ovogodišnjeg i belog i crnog vina, pa se društvance uz tamburaše, baš, razveselilo. Bilja, jedina trezna, jer treba se, bajo, vratiti fijestom u prestonicu...

K. G. Jung, moj guru iz Švice, zapliće jezikom: Znam... hik... da te još muči onaj Vuk iz Kazancakisovog romana. A, evo, preko puta tebe sedi... hik... Nikolin brat koji se... hik... jelda zove SAVA! A on tu sedi... hik... da te podseti da je onaj harambaša Vuk, u stvari, Sava Nemanjić... hik! Nisi li video... hik... da, na poznatoj fresci u Mileševi, Sveti Sava na temenu ima franjevačku tonzuru... hik!?

Tu se prisetim i da su bogumili Savu Nemanjića nazivali predvodnikom vučjeg čopora koji je harao Srbijom onog vremena, baš, kao danas ovi novi vučići. A gospođa Irena Bogdanović, koja je sa grčkog prevela Sirotana Božijeg, podseća me da je Kazancakis bio na Svetoj gori, pa i u Hilandaru. Tamo je i mogao da čuje priču o Savi kao o predvodniku vučjeg čopora koji je u romanu Sirotan Božiji niko drugi negoli harambaša Vuk.

Oko našeg kafanskog stola mota se i moja Crna: Mene... hik... brinu ovi naši današnji božji sirotani. Eeej, da naviknu kineskog premijera na lozu... hik... a ne na Tominu šljivovicu! Posle će da nam... hik... bude kriv đavo kada nam popiju onu Tarabićevu Moravu... hik...