Nizak rast i visoka neizvesnost

Foto Oliver Bunić

Novembarski teroristički napadi u Parizu i priliv izbeglica u Evropu samo su poslednji u nizu simptoma dubokih političkih i ekonomskih tenzija u severnoj Africi i na Bliskom istoku. Pritom, ti događaji ni u kom slučaju nisu usamljeni slučajevi. Konflikti divljaju i drugde, a širom sveta ima skoro 60 miliona raseljenih.

Povrh toga, 2015. će ostati zabeležena kao najtoplija godina otkako se o tome vodi evidencija, a ekstremno snažni El Ninjo izazvao je niz prirodnih nepogoda duž Pacifika. Povećanje kamatnih stopa u SAD i usporavanje kineske ekonomije doprineće neizvesnosti i uvećati nepredvidljivost ekonomskih prilika širom sveta. Obim svetske trgovine je u silaznoj putanji, dok pad cena sirovina stvara probleme privredama oslonjenim na njihovu eksploataciju.

Jedan razlog zbog koga je svetska privreda tako troma jeste što, ni sedam godina nakon kolapsa Liman bradersa, finansijska stabilnost još nije osigurana. Slabosti finansijskog sektora vidljive su u mnogim zemljama, dok u ekonomijama u usponu rastu finansijski rizici. Kad se sve to uzme u obzir, jasno je da će globalni rast u 2016. biti razočaravajuće nizak i neujednačen. I srednjoročna prognoza rasta svetske ekonomije takođe je snižena, jer je potencijalni rast sputan niskom produktivnošću, sve starijom populacijom, te nasleđem finansijske krize. Visoki dugovi, nizak stepen investicija i slabe banke nastavljaju da opterećuju i neke razvijene ekonomije, posebno u Evropi, a mnoge ekonomije u usponu i dalje se suočavaju s prilagođavanjima nakon postkriznog kreditnog i investicionog buma kroz koji su prošle.

Ovakvo stanje u velikoj meri je posledica nekih velikih ekonomskih promena koje izazivaju potrese na globalnom nivou, posebno kineske tranzicije ka novom modelu rasta i normalizacije američke monetarne politike. Obe promene su neophodne, zdrave i dobre, kako za Kinu i SAD, tako i za svet, a izazov je kako te procese sprovesti što efikasnije i bezbolnije. Kina je pokrenula strukturne reforme kako bi podigla prihode i životni standard, u potrazi za novom normalnošću - sporijim, bezbednijim i održivim rastom, više oslonjenim na servisni sektor i potrošnju a manje na investicije bazirane na eksploataciji resursa i proizvodnju. Ali se kineski kreatori politike suočavaju s potrebom da uspostave delikatnu ravnotežu: da sprovedu te teške reforme a da u isto vreme očuvaju nivo tražnje i finansijske stabilnosti.

Jedan vid prelivanja efekata ove tranzicije na druge zemlje viđen je prošlog leta, kada je zabrinutost investitora zbog usporavanja kineske privrede stvorila dodatni pritisak na robne berze i podstakla značajan pad vrednosti valuta zemalja izvoznika sirovina zavisnih od kineske tražnje. A što manje bude investirala, Kina će imati i manji apetit za uvoz sirovina. Pošto ona konzumira 60 odsto svetske eksploatacije rude gvožđa, period niskih cena sirovina će potrajati, pa kreatori politike u drugim državama, posebno velikim izvoznicima sirovina, poput Australije i Brazila, moraju da budu oprezni.

Druga ključna tranzicija tiče se odlučnosti američkih Federalnih rezervi (Fed) da povećaju kamatne stope (prvi put posle 2006. referentna kamatna stopa je 16. decembra povećana sa 0,25 na 0,50 odsto, prim.). Iako je Fed jasno nagovestio da očekuje da kamatne stope i nadalje ostanu niske, taj potez reflektuje poboljšanje ekonomskih uslova u SAD, što je dobro i za svetsku ekonomiju. Niske kamatne stope navele su investitore da aktivnije tragaju za prinosima, što je onda vodilo preduzimanju finansijskih rizika i rastu procene vrednosti imovine, državnih obveznica i korporativnih kredita. Tako da i Fed mora da vodi računa o uspostavljanju delikatne ravnoteže: treba normalizovati kamatne stope i istovremeno minimizovati rizik od poremećaja na finansijskom tržištu.

Već i najava povećanja američkih kamatnih stopa doprinela je povećanju finansijskih troškova država dužnika, uključujući i ekonomije u usponu i zemlje u razvoju. Ovo jeste deo neophodnog prilagođavanja globalnim finansijskim uslovima. Ali ovaj proces mogao bi da bude zakomplikovan strukturnim promenama na tržištima s fiksnim prihodom, koja su postala manje fluidna i krhkija nego što su bila - što je recept za preterane reakcije i poremećaje na tržištu.

Izvan kruga razvijenih ekonomija, zemlje su danas generalno bolje pripremljene za više kamatne stope nego pre. Pa ipak, zabrinuta sam za njihovu sposobnost da apsorbuju šokove. Mnoge ekonomije u usponu i zemlje u razvoju na globalnu finansijsku krizu odgovorile su hrabrim kontracikličnim fiskalnim i monetarnim merama. Koristeći ove amortizere, one su bile u stanju da predvode globalnu ekonomiju kad joj je to bilo potrebno. Rezultat toga je da su u poslednjih pet godina ove zemlje sa skoro 80 odsto doprinele globalnom rastu. Ali su ove političke inicijative uglavnom bile praćene rastom finansijskih intervencija u privatnom sektoru, a mnoge zemlje su nagomilale nove dugove čiji je značajan deo u američkim dolarima. Stoga bi povećanje američkih kamatnih stopa i jačanje dolara mogli da dovedu do disproporcije u odnosu valuta i korporativnih bankrotstava - što bi onda kao zaraza moglo da se proširi i na banke i na državne subjekte.

Evrozona bi svoje izglede mogla da popravi ako se u punoj meri pozabavi sa oko 900 milijardi evra nenaplativih kredita, jednim od najvećih, još nerešenih problema izazvanih finansijskom krizom. Rešavanje tog pitanja bankama bi omogućilo da povećaju obim kredita kompanijama i domaćinstvima, čime bi porasli i izgledi za monetarno prilagođavanje, bili poboljšani izgledi za privredni rast, te ojačalo poverenje na tržištu.

Na fiskalnoj strani, države bi trebalo da primenjuju politike koje su što je moguće više fleksibilne i podsticajne za rast. Naprednim ekonomijama koje imaju prostor za fiskalne stimulanse MMF i dalje preporučuje da ohrabruju investicije u javnom sektoru, posebno ulaganja u kvalitetnu infrastrukturu. Kredibilni srednjoročni fiskalni planovi takođe ostaju prioritet, posebno u SAD i Japanu.

Zemlje orijentisane na izvoz sirovina, koje takođe imaju prostora za manevrisanje na planu fiskalne politike, trebalo bi da ga iskoriste da olakšaju prilagođavanje svojih ekonomija nižim cenama sirovina. Drugi treba da se oslone na fiskalno rebalansiranje koje će podstaći rast - na primer sprovođenjem reformi poreskog sistema i načina određivanja cena energenata, te ponovnim stavljanjem prioriteta na potrošnju, uključujući i zaštitu najranjivijih slojeva stanovništva. Izvoznici sirovina poput Čilea, Kolumbije, Norveške i Bocvane svojevremeno su bum na tržištu sirovina iskoristili da svoje fiskalne sisteme bolje pripreme na tržišne šokove. Ovo im je dalo veću kontrolu nad ritmom neophodnih fiskalnih prilagođavanja, i time im omogućilo da produže period ekonomskog rasta. To može da posluži kao dobar primer drugim zemljama.

Konačno, sve zemlje moraju da unaprede svoje ekonomske strukture tako što će reformisati tržišta rada i robe, infrastrukturu, obrazovni i zdravstveni sistem, te trgovinsku politiku. Primena ovakvih mera, naravno, zahteva veštinu i promućurnost u kreiranju politike, posebno u ovoj fazi niskog rasta i visoke neizvesnosti. A s obzirom na kolektivnu prirodu mnogih faktora koje takođe treba uračunati - poput klimatskih promena, trgovine, migracija, te globalne finansijske bezbednosne mreže, povećana potreba za što većom međunarodnom saradnjom urgentnija je i značajnija nego ikad.
Da, izazovi s kojima se svet suočava u 2016. su veliki. Ali uz pravu politiku, vođstvo i saradnju, s njima ćemo moći da se nosimo na opštu korist.
Project Syndicate, 2015.