Arhiva

Priče o našoj strasti

Vladimir Manigoda | 20. septembar 2023 | 01:00
Priče o našoj strasti
Putujući ka Parizu, tada mi se činilo, beskrajnim auto-putem, razmišljao sam kako uopšte da razgovaram s tim čovekom. Gledao sam klipove u kojima Katakis priča o svojoj umetnosti, o Hemingveju i Americi. Zagrižen je za američki san i besan zbog njegovog gubitka. Izgleda kao drag čovek koji nosi jednu skorašnju bol, budući da mu je žena, čuveni američki antropolog, nedavno preminula. Kada ih vidite zajedno, svesni ste da je to bio život za pamćenje. Fotograf i antropolog koji su živeli u 65 zemalja. NJegovi stavovi mi odzvanjaju u glavi i postajem svestan da ne mogu da mu pričam o našoj veličini koje nema, našem iskustvu koje ne postoji, našem bogatstvu koje je neznatno, već isključivo o našoj strasti. Ako me bude razumeo na emocionalnom nivou, od svega toga može nešto da se izrodi. Pošteno ću mu pričati koliko ja sve ovo volim, koliko je meni književnost važna, kako je magacin našeg izdavaštva u mojoj spavaćoj sobi. I bio sve doskora. Pričaću mu kako mnogi ljudi sve više prepoznaju gorepomenute senke koje mi iz Kontrasta bacamo i da rastemo nesrazmerno našim kapacitetima i suprotno logici. Da je ovo za mene najlepši posao i da ništa drugo ne bih radio. Ali, pre svega, iskreno ću mu reći zašto želim da objavim Hemingveja, posle toliko godina. Zašto je on toliko bitan? Vrativši se 1936. iz Španskog građanskog rata, skrhan onim što je video, seda za pisaću mašinu i piše jedan od najboljih romana 20. veka. Preneražen licem zla sa kojim se tamo suočio, piše roman/vapaj kao očajnički pokušaj da svet probudi iz letargije. Pokušao je na jedini način kako je znao, pisanjem, da nam ukaže na važnu, davno zaboravljenu maksimu DŽona Doa da mora da nas interesuje šta se dešava na drugoj strani sveta, jer ako tamo neko gine za slobodu svakodnevno, umire i deo mene, gde god da postojim, dišem ili volim. Da ni ja ne dišem punim plućima ako neko hiljadama milja daleko nije slobodan. Svest o povezanosti, razumevanju drugog, međusobnoj brizi, empatiji, ali i gubitku svih iluzija – to je ono što je Hemingveja oduvek odlikovalo. Za mene je imperativ bio da objavim autora koji je iza svojih reči ostavljao more značenja. Onog značenja koje danas ne stoji iza reči DŽona Doa. Takođe je bitan da bismo se podsetili, ili makar pokušali, da reči i dalje imaju značenje i da forma ipak ne može i ne sme da zameni sve, jer iza prazne forme ostaje šupljina. Da ne zaboravimo da smo mi ti koji rečima dajemo ili oduzimamo značenje i da je današnje masovno osećanje beznadežnosti upravo posledica njegovog gubitka. Zato Hemingvej za mene predstavlja emotivnu vatru oko koje sam se u jednom trenutku sklupčao i ogrejao. To je bio odgovor na pitanje koje mi je gospodin Katakis postavio. Nakon odgovora i predloga dizajna kojim je bio oduševljen, pitao me je da li bih odvojio malo vremena za ručak s njim. Pomenuti društveni klub se nalazi u sredini kvarta koji sa leve strane opasuje američka, a sa desne strane britanska ambasada. U sredini kvarta je park sa velikom terasom. Ispod je luksuzan bazen ispred koga gospodin Katakis i ja ručamo. Ovde bi se valjalo prisetiti Mađarske i pasulja. Tu naša konverzacija poprima sasvim drugi tok i više se ne razgovara o brojevima i ugovorima, već na scenu stupa književnost o kojoj smo sa kratkim prekidima razgovarali do kasno u noć. Sutradan me Majkl zove da se nađemo na drugom kraju centra grada da bi mi pokazao najšarmantniju parisku antikvarnicu „Ebi bukšop“ i da bi me upoznao sa vlasnikom Brajanom. Gugl mape me obaveštavaju da do mesta sastanka ima skoro devet kilometara, a kako je moj budžet skoro potrošen, preostaje mi pešačenje. Brajan je nažalost otišao za vikend u Veneciju i nas dvojica se šetamo ulicama najstarijeg dela Pariza u potrazi za jednom bitnom čajdžinicom. „Vidiš ovu kafanu“, Majkl je zastao ispred zatvorenog lokala. „Ovde su svakodnevno sedeli Hemingvej, Ficdžerald, Ezra Paund, Gertruda Stajn i cela ta izgubljena generacija. Ako ti je Hemingvej bio potreban, ovde si sigurno mogao da se raspitaš da li je u Parizu i ako nije gde se trenutno nalazi. Po uspomenama iz ovog lokala je i napisao Pokretni praznik.“ „Tu mu je Selindžer doneo rukopis Lovca u žitu“, rekao sam, sećajući se Selindžerove biografije. „Zaista?“ Bio je začuđen. „Pa da, Hemingvej je prvi koji je pročitao taj rukopis, koji je Selindžer pisao tokom rata i nosio u košulji. Po dolasku u Pariz, odmah nakon oslobođenja, prvo je otrčao kod Hemingveja sa rukopisom. Ovaj je bio oduševljen i dao mu savete šta bi mogao da popravi.“ „Eto, svakoga dana otkrijem neku zanimljivost o njemu“, rekao je Katakis. Na čaju su se ređale literarne fascinacije. Pričao mi je koliko je Gor Vidal uticao na njega, kako ga je upoznao i usmerio u pisanju, kako je cenio DŽejmsa Boldvina, kako je Kormak Makarti verovatno najveći živi američki pisac. Sa osmehom na licu sam mu rekao da smo mi objavili njegov roman Put za koji je dobio Pulicerovu nagradu. Naš dan su ispunile i lične priče. Veče se završilo zajedničkim recitovanjem Dilana Tomasa. Potpuno spontano na samom rastanku krenuli smo u zagrljaj, ali shvativši obojica da je ovo ipak radni sastanak, čvrsto smo stegli ruku jedan drugom, sa jasnom potvrdom da će se ova priča nastaviti. Vrativši se u Beograd ponovo sam poslao ponudu koja je, to sam sada znao, daleko niža od konkurencije ali to je najviše što sam mogao da ponudim. U narednim mesecima, ponude konkurenata su se dodatno ređale, pa i povećavale. U maju je ipak stigao mejl na našu adresu. „Dragi Vladimire, upravo sam se vratio iz Bostona s Patrikom Hemingvejem (sinom Ernesta Hemingveja, prim. ur.) i obojica smo se odlučili za tvoje preduzeće.“ Kada ljudi pitaju kako smo uspeli da u nadmetanju sa najvećim izdavačima pobedimo sa daleko manjom ponudom, uvek im odgovaram da je ova knjiga najbolji dokaz maksime koju ponavljam celog života. Ipak nije sve u novcu. Kraj