Arhiva

Kulturom dijaloga protiv govorničke nekulture

ILIJA VUJAČIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Kulturom
dijaloga
protiv
govorničke
nekulture
birka sto odabranih skupštinskih govora bivšeg narodnog poslanika Vladimira Pavićevića svojevrsna je hronika savremenog parlamentarnog života iz koje možemo da čitamo kako su se branili uveliko urušavani, ionako labavi i tek proklijali izdanci demokratskog dijaloga. Umesto da piše naknadna zapažanja, što obično čine političari, pa onda dodatno prekrajaju, dopunjuju, dorađuju, ulepšavaju, opravdavaju ili krivotvore svoju biografiju, Pavićević se odlučuje na nešto što pokazuje njegov politički profil. Umesto skrivajućih zapažanja, on objavljuje razotkrivajuće govore, pokazujući spremnost da se bez naknadne pameti, ali i bez ulepšavanja ili ruženja, preuzme puna odgovornost za izgovoreno i učinjeno. Posle čitanja ovih govora, nama postaje jasno zbog čega su ga građani i mediji proglasili „zvezdom Skupštine“. Od prvog do poslednjeg govora pozivao je na stišavanje strasti, toleranciju, dijalog. Uvek je to bio glas razuma, razboritosti, trezvenog razmišljanja, sporazuma i pregovora. Kao veliki kritičar tehnologije vladanja i njenog svođenja na politiku moći i sile, ostao je dosledan svom liberalnom normativnom stavu. Dve su ravni sa kojih se mogu čitati njegovi govori. Jedna je „izbezumljivanje“ vladajuće većine brojnim istupima i opaskama kojima ih podseća na razne političke „nepodopštine“, kritikujući njihovo sveopšte kaptiranje društva i države, očiglednu cenzuru i disciplinovanje medija, kao i autoritarni stil vladanja. Druga je trajnijeg karaktera, jer doprinosi razvoju parlamentarizma i demokratske političke kulture. Ove dve ravni ne mogu se razdvajati, jer braniti i razvijati parlamentarizam nije moguće bez kritike njegovih devastatora, kao što bi i kritika vladavine „naprednjaka“ ostala na nivou pukog partijsko-političkog preganjanja kada ne bi bila podržana odbranom moralnih načela i demokratskih ideja. Pavićević je često i uporno, izlazeći i izvan okvira teme, upućivao nezgodna pitanja o plagijatima, lažnim diplomama, Beogradu na vodi, cenzuri, političkim pritiscima, ukidanju televizijskih emisija („A što se ostalih pitanja tiče, da nam odgovori i zašto je ukinuo emisiju Utisak nedelje“). Ponavljajući ove opaske, kratke i ciljane, iscrpljivao je većinu i članove Vlade, izazivajući nekad gorak osmeh, a nekad i salve smeha, ali i nepodeljene simpatije javnosti. Kao čovek od reči i pera, posebno se grozio unapred napisanih govora koji guše raspravu, a koje naziva „recitacijama“, „uspavankama“ i „esejima“. Skupštinske besede Pavićevića predstavljaju primere govorništva kojih se ne bi postideli ni jedan Demosten ili Ciceron, Skerlić, Nušić ili Berk. Bez obzira na razne opstrukcije, prekidanja, isključivanja mikrofona, provociranja, galamu i ometanja, uvek je bio smiren, stručan, sadržajan, konstruktivan i precizan. Pavićević je težak sabesednik, opasan nazočnik koji ne samo da je sve udenuo u govor nego ovom knjigom i govor u pisanu reč, da ostavi traga i tako podučava epsku i grlatu publiku, koja može glagoljati do mile volje, ali samo da se to ne „utraga“, da ne ostane zapisa, svedočenja, podsećanja. E, Pavićević to ne da, pa i ovu knjigu treba razumeti kao nastojanje da se širi kultura govora i argumentovane rasprave. A što se tiče dijaloškog bontona: vrhunac njegove parlamentarne „nepristojnosti“ je kada zamera predsedavajućem da se „zapovednički i misionarski obratio“. Ovde samo mogu da dodam: „Čovek je reč koju izgovori“.