Arhiva

Zašto Vučić (ne) čita NIN

Milan Ćulibrk | 20. septembar 2023 | 01:00
Zašto Vučić
(ne) čita NIN
Poslednjih dana u nekoliko navrata mi je na um pao Ante Tomić. I nije razlog za to što smo se prošle nedelje, zahvaljujući zajedničkom poznaniku, videli nakratko u kafiću na Dorćolu, gde je sedeo sa Rajkom Grlićem i Nebojšom Glogovcem i ispijao crni čaj. Nisam se Ante setio ni zato što me tužba Marijana Rističevića protiv NIN-a i profesorke Danice Popović zbog njene kolumne podsetila da se i naš nekadašnji kolumnista vuče po sudovima zato što ga je bivši ministar kulture Hrvatske Zlatko Hasanbegović tužio za povredu ugleda i časti, jer je u kolumni za NIN napisao da oseća „stanovitu naklonost za toga retarda“, usput ga opisujući kao „političkog minotaura“ i „ideološkog jednoroga“, uz priznanje da se čisto sažali „nad ustaškim klaunom koji se trudi svidjeti onima koji ga preziru i iza leđa, potiho, zovu balijom“. Prevashodno sam ga se setio zbog toga što mi je svojevremeno rekao, a to je kasnije ponovio i za NIN, da uživa u tome da političarima - upropasti dan. U tih nekoliko reči uspeo je da sažme suštinu javne kritike. I zaista bi posao svakog novinara trebalo da bude da političarima – pokvari dan. Mi smo u tome, izgleda, uspeli. Novi predsednik Aleksandar Vučić prošle nedelje u Pančevu rekao je novinarima da Bratislav Gašić i još neki funkcioneri čitaju NIN i da se zbog toga samo nerviraju. A on, Vučić, neće da se nervira. I zato, kaže, ne čita ono što pišemo. Samo, kako onda zna da od prve do poslednje stranice NIN-a i svih „njihovih novina može da se čita – ja mrzim Vučića“. Ostalo, što je predsednik naveo, neću da ponavljam, jer bi to zaista mogla biti osnova za novu tužbu, iako se mora priznati da on do sada nikoga nije tužio. Lično ne bih imao ništa protiv i da jeste. Ovako, svi smo stavljeni u isti koš. A nismo isti. Niti ćemo ikada biti. Ne pišem ovo zato što mi je žao što Vučić ne čita NIN. Ma, znam da čita. Tačno mogu da vidim kada polemiše sa nekim od autora ili tekstova iz NIN-a. I to je legitimno. Nije, međutim, dobro da Vučić sam sebi skače u usta. Prvo je deo medija u Srbiji svrstao u „njihove“ (što podrazumeva da onda, valjda, postoje i „naši“ – samo nam nije objasnio na osnovu kojih je kriterijuma delio medije), da bi za manje od 24 sata, polažući zakletvu, istakao: „Potrebno nam je svima savezništvo, oslobođeno dnevnih, partijskih i ideoloških razlika i ja ću na tome raditi“. Grešim li ili mi se čini da je podela na „naše“ i „njihove“ čudan način sklapanja saveza i zajedništva. Kao kad onaj meksički miš u crtanom filmu želi da ugasi vatru, uzima bure, sriče slova „B.E.N.Z.I.N.“, čudi se „kako se čudno piše reč voda“ i posipa druga Đoleta. A kad se dolije ulje na vatru teško da će, kao u crtanom, biti dovoljne samo reči: „Ali, Đole je moj druuug“. Ako se na srpskoj političkoj i društvenoj sceni vatra dodatno raspiri, neće je ugasiti ni sva voda iz muzičke fontane na Slaviji. Koja, uzgred, košta 1,8 miliona evra, a ovih dana kompanija Alibaba na svom sajtu nudi slične, kineske fontane po ceni od 200.000 dolara. Ih, koliko je fontana moglo da se sagradi za 1,8 miliona evra? A možda je novo svetsko čudo na Slaviji 10 puta skuplje zato što Alibaba prodaje svoju robu bez posrednika, takoreći sam, a u cenu fontane, sagrađene u prestonici Srbije, uračunate su nadoknade i za Alibabu i za 40 razbojnika? Proteklih dana ceo svet je pokušavao da odgonetne šta je američki predsednik Donald Tramp hteo da kaže kada je na svom tviter-nalogu napisao nepostojeću reč COVFEFE. Meni je mnogo veći problem što srpski političari ne koriste slične, nepostojeće reči, ali svejedno ih ponekad ništa ne razumem. I nekako mi se čini da je to još gore nego kad ne možeš da razumeš nešto što se i ne može razumeti. A Tramp je tome sklon. Za mene je manje razumna Trampova odluka da se SAD povuku iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, nego da napiše na svom tviter-nalogu COVFEFE. Jer, ta reč jednostavno može da se izbriše i - nikom ništa. S druge strane, neodgovornim odlukama Tramp može da nas sve izbriše sa planete Zemlje. U tom trenutku ni nama ovde neće biti uopšte važno koja se pesma čuje sa muzičke fontane na Slaviji.