Arhiva

Mračni krug zločina

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Za svega mesec dana otkako je usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, dve porodične tragedije su nažalost iznova podvukle nesposobnost pravosudnog i policijskog sistema da sistematski zaštiti najslabije. Prvo je ispred novobeogradskog Centra za socijalni rad ranije osuđivani muškarac naočigled troje mališana usmrtio njihovu majku, svoju suprugu od koje je bio rastavljen, a ispred Centra za socijalni rad u Rakovici je potom drugi muškarac ubio bivšu suprugu i sopstveno dete. Procenjuje se da je u prvoj polovini ove godine od porodičnog nasilja nastradalo najmanje petnaest žena, što se uklapa u statistike iz prethodnih godina, po kojima je najviše ubijenih žena bilo u 2013. godini (njih 43), a najmanje 2014. godine (27). S obzirom na to da se u Srbiji godišnje desi između 130 i 140 ubistava, računica je jasna – otprilike svaka četvrta žrtva je žena, a bezmalo svaki vinovnik je muž, bivši suprug, partner, vanbračni drug, sin, unuk, svekar ili otac, otprilike tim redosledom. Tvrdnja da su ovakvi slučajevi posledica nerazrešenih računa unutar privatnih sfera i da se u kao takve ne treba mešati puko je zatvaranje očiju pred svakodnevicom u kojoj određeni broj muškaraca na koncu žene posmatra kao vlasništvo nad kojim mogu iskazivati svoju emotivnu, seksualnu i ma koju drugu afekciju. U okviru intervjua s učesnicama fokus grupa koje je sproveo Centar za javne politike za potrebe istraživanja Zloupotreba oružja i rodno zasnovano nasilje jasno se ogleda prisustvo ovog stava. „Pre par meseci smo imali slučaj gde je nasilnik bukvalno bio iskreno začuđen i zapanjen kad je policija došla da ga privede. ’Ali, ljudi, ja sam SVOJU ženu bio.’ To je njemu sasvim normalno, nije tuđa, on tuđu nikada ne bi“, kaže jedna žena u Sandžaku. Jedna Kruševljanka je rekla: „Nekada kod nas u naselju ima da čovek bije ženu, mi gledamo, ali kako da se mešamo u brak ako ona neće da ga prijavi?“ Kao naročit problem izdvaja se upravo uverenje da žene ne žele da prijave svoje nasilnike. Glavni faktor koji doprinosi osećanju nebezbednosti žena i zbog kojih nasilje ne prijavljuju je ekonomska zavisnost i s njom uvezani siromaštvo i nezaposlenost. „Zaključa pare i kaže: ja sam to zaradio“, ili: „On je kupio stan, može da me istera iz kuće, gde ću ja“, ili: „Ne daj bože da se razboliš. Koliko koštaju lekovi“, kažu anketirane Novobečejke. Sledeći faktor na listi su pritisak patrijarhalne sredine i nasilje kao model ponašanja. „Prijavila je žena nasilje, saslušala je sve policija i, kao, sada ćemo mi njega da povedemo. Iza kuće su mu rekli: kada se vratiš, dobro da je prebiješ“, kaže jedna ispitanica. Druga prepričava šta se desilo supruzi jednog policajca kojeg je prijavio komšiluk: „Oni ga zatvore tobože na dva-tri dana, pa ga opet puste. Kada je policija opet došla, sakrio se i rekao ženi da će joj ubiti dete ako kaže da ju je dirao.“ Ipak, najveće razočaranje dolazi iz nadležnih institucija, jedinih na čije je delovanje uopšte moguće vršiti nekakav uticaj: „Mislim da žene trpe nasilje jer su diskriminisane i od policije i od Centra za socijalni rad“, rekla je jedna ispitanica. Jednom povučene prijave zbog dodatnih pretnji po pravilu znače da se nove prijave neće ni razmatrati, a dva ili tri izostanka reakcije nadležnih organa nasilniku samo daju vetar u pesnice. Situacija je naročito teška u zatvorenim zajednicama poput romske, premda sigurno nije ograničena samo na nju. „Ako se jednoj desi da prijavi i ne izađe joj se u susret, ona tek dobije batine što se usudila i onda ostale žene ne smeju nikada više da prijave“, kaže jedna kruševačka Romkinja. Čak i kad reakcija usledi, retko kada je pravovremena. Zato jedna ispitanica iznosi zanimljiv predlog rešenja: „Ne treba slati policajce na uviđaj, već samo ženu policajku. Žrtvama se muškarac smučio, još kad vidi policajca, pa kako će da mu da izjavu.“ Okolnosti zbog kojih je u poslednjih sedam godina zbog smrtnog ishoda u porodičnom nasilju bez majke ostalo nešto više od 300 osoba moraju biti deo javne sfere. Olakšavajućeg konteksta nema i ne sme ga se tražiti, a kamoli opravdanja. Društvo i država moraju stati iza žena, jer će se u suprotnom crni niz nastaviti. Učestalost femicida će možda jedne godine biti manji no druge, ali će se godišnji broj prijavljenih krivičnih dela nasilja u porodici i dalje brojati u hiljadama – u poslednjih nekoliko godina najmanje ih je bilo 2013. (2.974), a najviše 2015. (4.175). Porast broja prijavljenih slučajeva je, paradoksalno, dobra vest, jer ipak svedoči o većoj volji žena da nasilnike prijave. U 2016. se za pomoć Sigurne kuće obratilo 3.700 žena. Činjenica da je svaka četvrta žrtva ubistva žena i da je reč gotovo isključivo o žrtvama porodičnog nasilja direktna je posledica okolnosti u kojima žene žive i stvaraju. Uz svu sumnju u usaglašenost stvarnosti i rezultata Ankete o radnoj snazi, koju je prošle godine sproveo Republički zavod za statistiku (sve je više ljudi koji se ne prijavljuju na birou, a među poslove se ubrajaju i najnesigurniji poslovi), nezaposleno je 15,2 odsto žena, dok je stopa nezaposlenosti za muškarce iznosila 12,6 odsto. Ženski dinar je u proseku manje vredan od muškog dinara za između 11 i 14 odsto, a penzije su im takođe niže. Zbog toga je u slučaju da imaju decu ženama izlazak iz mučnog kruga nasilja naročito otežan, posebno ako nemaju rodbinu kod koje bi mogle da se sklone i koja bi o njima vodila računa. „Morala sam da brinem o svojoj deci, bez obzira na to što sam imala takav brak“, kaže jedna ispitanica. Procenat slučajeva femicida počinjenih vatrenim oružjem je prošle godine bio 27 odsto. Ako novi zakon treba da, kako je proglasio šef MUP-a Nebojša Stefanović, nasilnicima stavi do znanja da će u zatvor ako udare ženu (za šta je verovatno dovoljna i dosledna primena zakona, o korišćenju vatrenog oružja da i ne govorimo), na državi je da i onima koji nisu nasilnici stavi do znanja da je žena prevashodno ravnopravni član društva, a ne neko ko je dežurna potencijalna žrtva.