Arhiva

Sami protiv svih

Ivana Janković | 20. septembar 2023 | 01:00
Borba protiv Islamske države donela je iračkim Kurdima mnogo nade. Svega je bilo u toj borbi, pa kada su se koalicije stvarale i raspadale kurdske snage znale su da na umu moraju imati ono za šta se zapravo bore – svoju samostalnu državu. Uz podršku Vašingtona, sve je to izgledalo ostvarivo. Tada. Sada, kada je održan referendum za nezavisnost, taj cilj izgleda podjednako daleko kao i pre rata sa ID, jer borba protiv zajedničkog neprijatelja je jedno, a teritorije, granice i naftna polja nešto sasvim drugo. Četiri neprijatelja kurdske nezavisnosti - Irak, Iran, Turska i Sirija, čine neobičnu koaliciju država koje se uglavnom oko malo čega mogu složiti, ali se slažu u jednom: neće dozvoliti nezavisni Kurdistan. Na svojoj strani sada imaju i Vašington, koji se plaši novih nemira u regionu i koji je već poručio da je održavanje referenduma bio „veoma rizičan potez“. Nema, dakle, mnogo saveznika za kurdske ambicije. Iračka vlada ne želi da izgubi teritoriju sa značajnim izvorištima nafte; Turska, Iran i Sirija ne žele da njihove kurdske manjine budu ohrabrene eventualnim uspehom i odluče da se priključe nezavisnom Kurdistanu. Zapadne zemlje su u strahu da se savez protiv ID ne raspadne i da se ne otvore nova žarišta. Iračka vlada, koja se bila saglasila da pregovara o statusu, sada odbija razgovor i kao odgovor na referendum zaustavila je međunarodne letove na aerodromu u Erbilu, glavnom gradu Kurdistana, Iran je takođe prekinuo letove u regionu, Turska je zatvorila prelaz ka toj teritoriji i zapretila zavrtanjem gasovoda i povlačenjem 1.300 turskih kompanija koje posluju na kurdskoj teritoriji. Irački premijer Hajder el Abadi rasporedio je vojsku na granici kurdske teritorije. Turska je odmah organizovala vojne vežbe na svojoj granici. U takvom odnosu snaga i sa takvim neprijateljima oko sebe, nezavisni Kurdistan nema nikakve šanse da opstane. A veoma velike da izazove novi rat. Kada Redžep Tajip Erdogan, turski predsednik, izjavi „slavina je u našim rukama”, to je veoma ozbiljna pretnja za Kurdistan, jer 95 odsto izvoza nafte ide preko turske teritorije. Nafta je pritom glavni izvor prihoda, a i moći kurdske vlade, koja drži 20 odsto iračkih naftinih resursa, nad kojim Bagdad nema nikakvu kontrolu. Kirkuk, jedno od područja najbogatijih naftom, pod kontrolom je Kurda. Tu su američke kompanije Ekson mobajl i Ševron turski Genel enerdži, ruski Gaspromnjeft. Svi su ti ugovori sklopljeni sa kurdskim vlastima i Ebril naftu prodaje samostalno, novcem raspolaže samostalno, a sada i svoju samostalnost zasniva na tim prihodima. Kurdske vlasti se ipak nadaju u Erdoganove reči samo pretnja, jer ne samo da tu posluju i turske kompanije, već i transport ide preko turske luke. Bili bi to prilični gubici. Ali za Ankaru, kao i za Teheran, to je ipak manja opasnost od one koju bi mogla da donese nezavisna kurdska država. Erbil, međutim, ne želi više da čeka, procene o broju Kurda stižu i do 40 miliona i to je narod koji svuda vodi bitku za svoj status. Nezavisnost im je izmakla posle Prvog svetskog rata, baš u vreme kada je Vudrou Vilson, tadašnji američki predsednik, govorio o pravu naroda na samoopredeljenje. Oni su ipak izostavljeni i ostali su rasuti po teritorijama Iraka, Turske, Irana i Sirije. Ipak u Iraku sada imaju autonomiju i to ne bilo kakvu, rat sa ID doneo im je dosta prostora da se organizuju onako kako to žele bez mnogo osvrtanja na Bagdad. Druga strana priče je da i sami Kurdi imaju svoju unutarpolitičku borbu. Nisu ipak svi bili za referendum, kao što nisu ni za predsednika vlade Masuda Barzanija. Sam Barzani kaže da ne želi povratak na staro, gde nije bilo ni reči o kurdskoj državi, ali mu njegovi sunarodnici prebacuju i da u celoj priči oko referenduma ima dosta njegovih ličnih ambicija. Parlamentarni izbori očekuju se u novembru i Barzani strahuje za svoju političku budućnost. Već je iskoristio karte na koje je mogao da igra - maksimalan broj mandata, pa produžen mandat, pa prazan prostor u državnoj strukturi. Na vlasti je od 2005. godine, a posle toga dobio je i drugi mandat i 2013. trebalo je da se povuče. Ali tad mu je parlament dozvolio još dve godine, a kada su one istekle, skupština se raspala i u tom praznom prostoru ostao je i dalje premijer. Sada već priprema svog sina za eventualnog političkog naslednika i porodica Barzani nesumnjivo ima ozbiljne planove za svoje pozicije u Kurdistanu, kao autonomiji ili nezavisnoj državi. Raspisivanje referenduma trebalo je da bude, i dodatni je poen za njegovu vladajuću Demokratsku stranku Kurdistana (KDP). Kurdistan koji već funkcioniše kao prilično nezavisna država ima svojih problema. Pre svega sa korupcijom, dugovima, socijalnom nejednakošću, novim elitama okupljenim oko predsedničke porodice, međusobnim nepoverenjem, pa i različitim pogledima na referendum. Najjača opoziciona partija Goran bila je protiv referenduma, ne samo zbog trenutnog odnosa sa susednim zemljama i nedostatka podrške, već pre svega zbog Barzanija i načina na koji upravlja. Za njih je ovaj trenutak izabran upravo zato da bi se prikrile sve greške trenutne vlasti, pa bi referendum, smatraju, trebalo održati u nekim drugim okolnostima i, naravno, kada Barzani ode sa političke scene. Uostalom, Vašington se nudio da posreduje u pregovorima sa Bagdadom. Pre svega, o novcu iz državnog budžeta koji pripada Kurdima, ali ga ne dobijaju, jer je to odgovor iračke vlade na samostalne aranžmane koje je Erbil sklopio za izvoz nafte. Ali Barzani je procenio da mu ti pregovori nisu potrebni pre referenduma, Kurdistanu uostalom dobro ide, bogatiji je od ostalog dela Iraka za, kako se procenjuje, oko 25 odsto, a vladajućoj garnituri novac iz državnog budžeta nije neophodan. Ako zaista bude proglašena nezavisnost male su šanse da takav Kurdistan opstane. Jedini saveznik bio bi Izrael, koji je pozdravio odluku i koji je spreman da pruži podršku u svakom obliku. To ne bi donelo ništa drugo osim novog rata.