Arhiva

Koga još ima na groblju kasno noću

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Posle petočasovne rasprave, 17. oktobra uveče, Bukerov žiri saopštio je konačnu odluku: nagrađen je roman Lincoln in the Bardo DŽordža Sondersa. Književnik rođen 1958. godine u Teksasu, koji je detinjstvo proveo u Čikagu, diplomirao je geofiziku usred naftnog buma i radio na Sumatri. Pre svoje tridesete, prešao je na literaturu i postao jedan od najboljih savremenih pripovedača. Zbirka priča Deseti decembar već ima kultni status; nedeljnik Tajm svrstao ga je među 100 najuticajnijih ljudi na svetu. Sada je postao drugi Amerikanac s Bukerovom nagradom, najvažnijim britanskim priznanjem koje sve do 2014. nije bilo otvoreno za autore iz Sjedinjenih Američkih Država. Tako je ceo svet otkrio romaneskni prvenac važnog pisca, jedinstven, pun novina, kako će reći žiri, skrećući pažnju na delo što izaziva čitaoca i traži poseban angažman. Glavni junak je Abraham Linkoln. Dva dana posle smrti svog jedanaestogodišnjeg sina Vilija, 22. februara 1862. pod okriljem noći i pod teškom senkom građanskog rata, on odlazi na groblje. Vili je u limbu (Bardo je tibetansko-budistička verzija), na granici između mrtvih i ponovo rođenih, gde se prepliću glasovi stanovnika tog sveta. Svojevrsni hor pripoveda u fragmentima, smenjujući monologe i dijalošku formu; citate i obrise istorije u dubokoj pozadini. DŽordž Sonders, kome je ranije pripao niz najznačajnijih priznanja, govorio je dva puta za NIN. Pre dve godine prvo smo ga upitali da li se često vrzma po kuhinji. Govorili smo o simetriji i citirali Danila Kiša (u romanu Bašta, pepeo pažljivo je premeravao so, biber i šećer). „Da, to je vrsta merenja koja se takoreći dešava u hodu“, odgovorio je. „Moj pristup se svodi na to da jednostavno čitam priču iznova i iznova, vršeći pritom promene (male i velike), a onda priča polako počinje da napreduje ka jednom višem nivou (dobija lepši oblik, neočekivan, nepristrasniji, upečatljiviji). Tako da se simetrija akumulira u tim mnogobrojnim verzijama. Pomalo liči na kuvanje, tokom koga biste mogli neprestano da isprobavate ukus onoga što je na šporetu u realnom vremenu, čak i dok dodajete ovaj ili onaj začin. I ako biste mogli da izbacite začine. I da počnete iz početka i da uporedite različite verzije u realnom vremenu.“ Drugi put smo razgovarali nekoliko dana pre Bukerovog priznanja. Šta je rekao DŽordž Sonders za naš magazin? O „Linkolnu“ Čuo sam priču još tokom devedesetih godina prošlog veka... Da je Linkoln, skrhan bolom, otišao u grobnicu svog tek preminulog sina i imao nekakvu vrstu interakcije sa telom. U osnovi, razmišljao sam o svemu tome dve decenije, pre nego što sam počeo da pišem roman Lincoln in the Bardo 2012. godine. O zapletima Uglavnom ne smišljam zaplet unapred. Moj metod: ako započnete sa malo interesovanja ili ljubavi prema nečemu, s malo dijaloga ili jednom slikom, onda će vam to poslužiti kao zrno kristala. Kao na času biologije. I sledeći prirodnu energiju priče (reagujući na šalu) i odgovarajući na pitanja koja postavlja, možete je razviti na organski način. (To jest, ne u skladu sa vašom idejom o tome šta bi priča trebalo da bude, već odgovarajući na ono što sama priča želi da bude.) Ali mislim da je poenta u ovome: kada pogledamo šta je to što nas vuče da se bavimo fikcijom, mislim da su to ti mali koraci koje pisac pravi intuitivno (naleti lepog izražavanja, iznenađujući preokreti i tako dalje) – oni koji razlikuju dobrog pisca od osrednjeg pisca. Skoro neobjašnjivi, niti logični, niti prethodno smišljeni. Oni se dešavaju negde između trenutka čitanja jednog reda i trenutka u kome prsti počinju da kucaju sledeći. Naleću na pisca kao male oluje milosti. Tako da je posao književnika da se nađe tamo gde bi te oluje mogle da se dogode. Da nekako destabilizuje svoj svesni um kako bi se one dogodile. Svaki autor nađe sopstveni način da to uradi. Neki koje poznajem pripreme nacrt složenog zapleta tako da uglavnom znaju u kom pravcu se kreću, što za njih znači da mogu slobodno da podnesu oluje milosti u procesu pisanja nacrta. Što se mene tiče, moram da se trudim da ne razmišljam o zapletu ili značenju ili temi, već da jednostavno pustim da ovaj red odgovori na onaj pre njega. Kasnije, naravno, postajete svesni šireg obrasca i tako dalje, ali za mene je veoma važno nastojanje da zadržim strogo logički um izvan sobe. O formi Kada je reč o romanu Lincoln in the Bardo, moram da kažem da sam najpre pisao nešto sasvim drugo, u sličnoj formi, pre dosta godina, u obliku starih verzija četovanja na internetu. Ta knjiga, koju vam pominjem, nije uspela, ali sam uživao u čet formi i ustanovio da pruža mnogo mogućnosti. Tako da sam, pokušavajući da pronađem izraz i ispričam priču o Linkolnu, pomislio: koga još ima na groblju kasno noću... Odgovor sam imao u tom ranijem rukopisu. O jeziku Smatram da izmišljeni događaji izgledaju kao da su se zaista dogodili jedino kada su prikazani pravim jezikom. Drugi način da to objasnim jeste da je ta magija imaginarnog – trenutak kada više ne čitate, već ste u stvari „u“ tom svetu – nusproizvod stila i (očigledne) radnje – simultanost toga. Ako tvrdite da se nešto dogodilo, ali to činite običnim ili šablonskim jezikom, na neki način, dobrom čitaocu izgleda kao da se nije dogodilo ili se samo delimično dogodilo. Ali ako se ispriča na pravi način, čak i nešto nemoguće može da izgleda kao da se zaista dogodilo. U tom postupku, ja nekako uvek „pratim“ jezik – „šta je tu zabavno?“ – i onda će potraga za prozom koja nije mrtva stvoriti događaj koji ima smisla. Pomalo je teško objasniti. Ali, recimo da ste napisali: „Bil je otišao do vrata koja su vodila u zgradu sa prednje strane i otvorio je vrata i ušao unutra gde su bile dve žene u haljinama i jedan čovek u odelu.“ Pa, to je pomalo dosadno. Predugačko je za radnju. Zapravo, na neki način vređa čitaoca svojom lenjošću. Podiže zid između čitaoca i pisca. Tako da počinjemo da izbacujemo i oblikujemo, pomoću logike (Šta se može izostaviti? Šta se ponavlja ili podrazumeva?), ali takođe i pomoću sluha (Kako zvuči ovaj ishod u nastajanju?). O strpljenju I ja sam nestrpljiv. To je neophodno. Ne dozvoljava vam da dangubite. Pretpostavljam da tražite tačnu kombinaciju strpljenja i nestrpljenja. Ono što meni pomaže da budem strpljiv jeste moje prethodno iskustvo s pričama. Shvatio sam, do sada, kakva je jedna od mojih storija kada je, recimo, četrdeset procenata gotova, i znam kakva je kada je zaista završena. Osećao bih se užasno kada bih poslao priču za koju znam da je četrdeset procenata dovršena. Pošto sam već osetio kako je to kada pripovetka prosto poskoči u poslednjem trenutku i zaista postane ono što jeste, postao sam na neki način zavisan od tog osećaja. To je nešto na šta zaista vredi čekati. Tako da je ono što vi nazivate „strpljenjem“ oblik življenja s tom prozom, kada ste sigurni da će vas nagraditi za čekanje. O humoru Humor je u stvari otvorenost; iskrenost koja dolazi iz neočekivanog ili obično nedozvoljenog pravca. O fantastici Nikada nisam mnogo čitao naučnu fantastiku, ali mi se sviđa. Najveći uticaj naučne fantastike na mene je posredan, preko filmova i televizije. Sećam se kako me je oduševio trenutak u Ratovima zvezda kada dolaze svemirski brodovi i ti vidiš da su, iako modernog izgleda, izguljeni i ulubljeni – već bili korišćeni. Ako ste odrastali u vremenu i na mestu gde i ja, bilo je tu mnogo naučne fantastike (Zvezdane staze i Zona sumraka na televiziji, na primer), a bilo je i mnogo čudnih, nadrealnih priča. Čak je onaj božićni specijal Čarlija Brauna bio prilično čudan. Potpuno odsustvo odraslih, deca koja uspevaju da stoje s tim neverovatno velikim glavama, pojavljivanje i nestajanje drveća i trotoara u animaciji. Takođe se sećam serija kao što je Green Acres i Laugh-In, pa čak i Betmen, koje su bile pune postmoderne prepredenosti. Tako da je američkom piscu moje generacije (kao i onima posle mene) veoma bliska ideja da priča može (a možda i treba) da bude antirealna i da ukršta različite žanrove, sve... O pop-kulturi Kao mnogi Amerikanci (a pretpostavljam i mnogi Srbi) imam pravu vezu od ljubavi do mržnje s pop-kulturom. Ne možete poreći njenu moć, ali takođe ne možete poreći njene erozivne i parazitske osobine. Tako da umetnost može biti istovremeno i slavlje i pad. Uostalom, šta god da je naša pop kultura, ona proizlazi iz „nas“, više ili manje. Nisam siguran da vam je poznat strip crtač Volt Keli, ali on je izmislio tog izvanrednog satirično-komičnog junaka koji se zove Pogo, čija je čuvena rečenica „Upoznali smo neprijatelja i on je mi“ (karikiranje rečenice Olivera Hazarda Perija: „Upoznali smo neprijatelje i oni su naši“). Ali, po mom mišljenju, Pogova rečenica mnogo govori o našem odnosu prema pop-kulturi i korporacijama i prema vladi – sve ono što tipično liberalno-humanističko-progresivno razmišljanje voli da mrzi. Oni jesu mi. Mi smo ih stvorili. Oni su u suštini preuveličane manifestacije različitih aspekata naših ličnosti. Mi volimo da mislimo da su ih „oni“ stvorili, ali meni je to previše moralno jednostavno.