Dužnost elite je pobuna

Kažu, ne možeš čistiti od blata a ostati čist, ima drugih stvari, lep je dan, idi pravi sneška. Srbijanka Turajlić, profesorka Beogradskog univerziteta, u penziji, za te koji to kažu trebalo bi da zapitaju decu, svoju ili tuđu: „A gde vi mislite da živite sutra“. „Neće biti snega belog, zagadiće sve. A ja ne mogu da pravim sneška u državi koja ne postoji. Pa, čekajte, nije valjda da od toliko zemalja na svetu smo baš mi nesposobni. Oni su se izborili, valjda smo i mi u stanju. Nije nama ovakva država usud, nego nismo se organizovali“, kaže Turajlićeva. O tome koja je razlika između huligana na stadionu, političara u Skupštini i na vlasti te da li je ima, između ostalog, govori za NIN. „Huligani su vojska vladajućeg režima koju koriste kada je potrebno, kada hoćete da imate mirnu paradu, huligani ostanu kod kuće. Kada hoćete nerede, huligane izvedete na ulice. To je masa kojom lako komanduju. Kome su potrebni? Da nema huligana, danas bi pričali o skandalu u Skupštini, usvajanju budžeta o kome se nije raspravljalo. Uvredljivo je kada potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović i predsednica Skupštine Maja Gojković izostanak rasprave nesuvislo pravdaju. Tako da to sa huliganima je isto ponašanje, malo violentnije na stadionu, ali, u suštini razlike nema“, ističe Turajlićeva. Zašto ćuti elita? Najstrašnija vest koju sam čula je da ne postoji nijedan profesor u Srbiji koji pristaje da uđe u komisiju za ocenu plagijata doktorata Siniše Malog. To govori o apsolutnoj bedi ovog društva. Imate bar 50, verovatno i više profesora kojima je uža oblast tema doktorata Siniše Malog. Profesori univerziteta žive na budžetu, doktori su nauka, vrlo im prija kada ih u komšijskoj radnji oslovljavaju sa profesore, uče nešto i neke studente i nemaju trunke profesionalne etike da kažu „ja sam osoba koja to zna, ja ću da ustanovim o čemu se radi“, i to je poražavajuće. Ta pasivnost intelektualnog krema, izostanak njihove odgovornosti uništava ovo društvo. Dibo je rekao: „Svrha obrazovanja nije da napravi lekare, inženjere, ekonomiste, pravnike, nego da od ekonomista, pravnika, inženjera napravi čoveka“. Kakve mi ljude pravimo sa tim stavom?! Kako ih nagovoriti da preuzmu odgovornost? Najstrašnije, niko ne misli da treba bilo šta da priupita rektora Univerziteta kada kaže: „Pa, dobro, niko neće“. Slušala sam profesora Boričića koji je rekao: „Pa nije zgodno da se mi mešamo, mi smo već jednom to odbili“. Pa, tek onda treba da objasnite o čemu se radi. Neverovatno sa kojom lakoćom direktno involvirani ćute i koliko svi oko njih peru ruke jer eto, šta da se radi, niko neće. Tu je prelomni momenat. Mi kao društvo treba da konstatujemo da intelektualna elita, krem naš, ne može da radi svoj posao. Obavezni su da ga urade, jer mi ih plaćamo iz budžeta. Ako ugledni profesor odbije da uradi svoj posao, zašto nas ne bi Maja Gojković i Zorana Mihajlović pravile budalama?! I onda, zašto se huligani ne bi tukli na stadionu?! Jer, ako krem kremova jednog društva postane tamni vrh, sve ostalo u toj piramidi može biti samo gore. Dok svaki pojedinac ne shvati da kao odrastao čovek mora preuzeti odgovornost za ono što radi i da mora da ga bude sramota ako izbegne odgovornost, ne možemo da se pomerimo nigde, kakvu god vlast imali. Odnosi u društvu zavise od pojedinaca i dok pojedince ne doteramo u stanje dubokog stida, nismo ništa uradili. Vlast se brutalno obračunava sa onima koji iskažu stav? Surovo se obračunava vlast sa vama novinarima, uzvraćaju vam zlom, ne daju oglase, ili vas drže u šaci, ali ova vlast nema načina da se obračuna sa profesorima univerziteta i oni nemaju čega da se plaše. Možda će ostati bez projekta vrednog sto evra mesečno, mogu izgubiti posao, ali naći će ga na drugom mestu, nešto će raditi… Evo, garantujem im svojim primerom. Kada sam dobila otkaz `90-ih nisam mogla dobiti posao nigde u Srbiji, ali jesam u Bosni. Ako ste profesor, imate odgovornost, vlast vam ne može ništa. Osim da vam da otkaz. Ali kada bi se njih 50 prijavilo za komisiju, onda ni posao ne bi mogli da izgube. NJihovi izgovori su konformizam i sitno nezameranje zarad ustupaka, članstva u upravnim odborima, komisijama dobijanja projekata. Ali, kada si neko ko pretenduje da ima visok ugled i položaj, ostavi to nešto sitno što ti vlast nudi. Shvatam da nužda možda nekoga može da natera da piše za tabloide iako je tužno, ali ćutanje vrhunskih profesora je gore od pisanja za tabloide, samo nema to ko da im kaže i to je tragedija. Ja bih uzela spisak profesora koji se bave ekonomijom, menadžmentom i svakog dana bih pozivala po trojicu i pitala: „Izvinite, zašto ćutite, zašto nećete u komisiju“. Možda bi se neko probudio. Možda bi nekoga od njih deca pitala, čekaj, a što od mene očekuješ da studiram. Bilo je malo ljudi na protestima 1996. takođe, ali smo objavljivali spisak profesora koji su se priključili i on se širio jer je postala sramota ne potpisati se. Slična očekivanja su bila nakon formiranja grupe Apel 100? Apel 100 je možda dobar marketinški potez. Nisam ga potpisala. Smatrala sam da nije pristojno da se okupi 100 ljudi nekog ugleda i integriteta koji kažu: „Ovo je strašno, ali ja ne mogu u ovo blato, nego bih da izaberem nekoga ko će za mene da očisti to blato“. Ne dopada mi se ideja da tražim od drugoga da završi moj posao. Pridružila sam se pokretu kada je Janković rekao: „Da, ja hoću da se kandidujem“. I, mislim da je bio fantastičan kandidat, podržala sam ga koliko sam bila u stanju, ali tek onda kada je on odlučio da hoće da radi to, ne onda kada ja kažem „`Ajde uradi to za mene“. Da je uspeo na izborima, imali bismo do sutra ujutru još par miliona potpisnika. Ali pošto nismo, ljudi počinju da se predomišljaju, bivaju nestrpljivi. A problem sa tom intelektualnom javnosti je što uvek očekuje da neko drugi za nju završi posao. Kada Kokan Mladenović objašnjava da je izašao iz pokreta jer nema predloga zakona…. ne možete da se ne složite s njim, ali ima jedno pitanje, a ko će to da napravi? Tu vrstu očekivanja bilo je možda moguće ispuniti da su svi osnivači zasukali rukave, ostavili svoje poslove i radili na tome 12 sati dnevno. . Nebojša Popov je davno rekao: „Ne volim vas profesore, vi sa strane `solite` pamet i čekate da neko drugi za vas završi posao“. I, naravno, bio je potpuno u pravu. Pošto ne mogu, ne umem, ili neću da lično zasučem rukave, imam potrebu da podržim one za koje vidim da to hoće. Ne razumem one koji misle da se u pokretu dva meseca od osnivanja ništa nije desilo pa su ga napustili a nisu se zapitali šta su doprineli da bude drugačije. Gde je moja uloga sem što sam uložio ugled? U šta? Ako se neko razočarao, mogao je da se razočara u samoga sebe, što nije smogao snage da se angažuje da pomogne. Intelektualci su čudna vrsta. A smatra se da bi pobeda opozicije u Beograda bila početak pada vlasti SNS? Po prirodi sam optimista. Uvek vidim šansu. Drugačije ne znam kako bih započela dan. Mnogo je vremena utrošeno na jednu, dve, tri kolone. A pitanje je kako da mi od 110 odbornika grada dobijemo 56. Đilas je objavio da hoće da se kandiduje, Vesna Rakić Vodinelić spremna je da se kandiduje. Bili bi fantastičan rukovodeći par na čelu grada. Dragan kao menadžer, Vesna kao beskompromisan borac za pravnu državu, institucije i niz mlađeg sveta iz Pokreta, Inicijative ne da(vi)mo Beograd, Demokratske stranke i tako redom. Ali opozicija se ne bavi temama koje bi trebalo da su ključne izborne, kao što su tenderi. LJudi žele da vide gde i kod koga je završio naš novac? Besmisleno je ići po gradu i govoriti kako ovi pljačkaju… Ko to do sada nije shvatio, kako mu objasniti da se radi o nestručnoj, burazerskoj deobi poslova. Poenta je objasniti kako treba da se radi. I očekujem da to čujemo uskoro. O koaliciji PSG sa Jeremićem? Ne bih nazvala to koalicijom, već pre prihvatanje onih koji misle da sami ne mogu da pređu cenzus, jer ima građana koji bi glasali za tu opciju. Mi se duboko razilazimo sa čitavim nizom stavova Jeremića i ljudi u vrhu te stranke ali po pitanju gradskih tema delimo iste vrednosti. Što se tiče Đilasa, ovo je prilika da vidimo da li građani misle da treba nastaviti sa onim što je on započeo ili ne. Ne mislim da je radio bezgrešno, ali od platana na Bulevaru danas vidite lepo drveće, možemo da pričamo o načinu na koji su raseljeni Romi ali i da konstatujemo da svi oni danas imaju struju, kanalizaciju, grejanje, možemo da pričamo o firmama u kojima je Đilas imao interes a koje su lakše dobijale posao od drugih, tu sad nemam nikakvo ali, sem pitanja ima li dokaza za te tvrdnje, i možemo da pričamo o građevinskim radovima koji su završeni u minut onog dana kada je rekao da će biti ili o nadoknadi vaspitačicama u vrtićima, obnavljanju škola… Ima onih koji veruju, ipak, da je Đilas trojanski konj Vučića, s obzirom na to da je prilično dugo ćutao kada je Vučić došao na vlast, tu tišinu objašnjavali su njegovim očekivanjima pozicije u novoj vlasti, a onda je usledio Košarkaški savez Srbije? Tek nakon odlaska postaje glas opozicije? U vreme dok je Aleksandar Vučić zagovarao 100 muslimana za jednog Srbina, Đilas je u lice rekao Slobodanu Miloševiću „zaustavi rat i odlazi sa tog mesta“. Imao je 22 godine i nije još završio fakultet i uložio je sve što ima da se ponaša etički, moralno. Ne znam zašto ljudi to zaboravljaju. One koji imaju problem što se Đilas nije oglašavao o Vučiću, pitajte kako su se oni oglašavali. Gde su njihovi iskazi protiv Vučića. Podmetanje je nazivati Đilasa Vučićevim trojanskim konjem. Sa izuzetkom Jankovića, teško da ima osobe koja je više provučena kroz blato u tabloidima od Đilasa. Zašto otklon od DS? Ne vidim da postoji taj otklon. Pokret je pozvao na saradnju sve koji su spremni da prihvate naše principe izložene u 11 tačaka. Videli ste saopštenje SPS o bivšoj saradnji sa Đilasom? Plašim se da članovi SPS ne zaključe jednog dana da oni neće više da budu taoci Dačićevog kofera, snimljenih razgovora i da naprave prevrat u stranci i time ojačaju stranku, što me ne bi radovalo. Dok god oni pristaju da budu Dačićevi taoci, a Dačić radi da stranka nestane sa scene, mene to raduje, jer je to jedna od stranaka koja nam je dužna za devedesete i koja bi trebalo odavno da je nestala sa javne scene. Imamo Vučića i državu u kojoj je postojanje opozicije gotovo neprihvatljivo, a obračuni s onim što su njeni tragovi do te mere su snažni da možemo reći da njeno ustrojstvo nije demokratija? Ili govorimo o Vučićevom strahu… … Ili dođemo do najevropljanina. Uz sve poštovanje prema onima koji su sada vratili nagradu, duboko sam ubeđena da je nagradu trebalo vratiti onda kada je dodeljena Aleksandru Vučiću. On nas teoretski vodi u Evropu i vidim da mu neki veruju… … Brisel… Mislim da oni očekuju od njega nešto drugo pa se prave da mu veruju. Ali kada vidite njegov način govora, nepoštovanje bilo čijeg mišljenja sem njegovog, potrebu za ulizicama oko sebe koji će od njega praviti božanstvo, vidite da u tome nema evropskih vrednosti. Vučiću ne treba sudstvo jer on izriče kazne. Ja dam Gašića, ja ne dam Gašića, ja dam Lončara, ja ne dam Lončara, ja znam da su žandarmi pretukli mog brata, ja znam ko je rušio u Savamali ali neću da vam kažem. To je bahato ignorisanje pravosudnog sistema ali i parlamenta, gde ima poslanike koji glasaju kada Maja Gojković pritisne zvonce. Izdiranje na novinare je direktno nepoštovanje medija, nazivanje opozicije ološem, nikogovićima, ništarijama, to su direktne, lične uvrede, to je duboko antievropsko nepoštovanje ličnosti i građanskih prava. Kada je on proglašen najevropljaninom trebalo je vratiti nagrade. Sada je svejedno. Palma, koji vlada Jagodinom kao feudom, deleći milost po ličnom nahođenju, ponižavajući stanovništvo… … Samo je prirodna posledica svega. Problem u manjim sredinama je strah. Mesec dana u kampanji sa Jankovićem po Srbiji i glavni utisak je strah. Taj strah govori… O siromaštvu? I, tamo gde se strahom vlada… Nema ekonomije, najveći broj ljudi zaposlen je u javnim službama. Strahuju svi od otkaza, ili se nadaju zaposlenju ako su članovi stranke. Ne znam kako se takav režim stručno zove, ali ja to nazivam sramotom! Velika sramota je kada nismo u stanju da se suprotstavimo mi ovde u Beogradu gde nas je više i nismo tako pojedinačno prepoznatljivi. Znamo da u malim sredinama, kad god su lokalni izbori, haraju crni džipovi i uteruju stah u kosti. I mi nismo u stanju ništa da uradimo tim povodom? Da slikamo te džipove, izađemo ovde u Beogradu gde smo ipak zaštićeni i kažemo ovo su vam slike iz Srbije, ovako se batinaši ponašaju, ovo mora da se zaustavi! Nego mi pravimo neke koalicije i u svakom lokalu ćemo naći tri odbornika, ta tri odbornika će dobiti neku crkavicu, od te crkavice će da živi naš lokalni odbor i to ne vodi ničemu. E, to sad govori o nemoći opozicije da zauzme čvrst stav šta je granica preko koje ne mogu proći. S pretnje rečima u Subotici prešlo se na viši nivo obračuna. Četiri automobila dignuta su u vazduh u obračunu SNS članstva, poslednji u nizu zamenika načelnika niške policije? Kada primite u stranku milion ljudi, vi više ne možete sve da uhlebite. Ne možete uposliti milion ljudi i oni međusobno počinju da se rvu oko toga ko će šta dobiti. Prirodna posledica potpuno besmislenog rasta te stranke, ne znam zašto je nekome potrebna. Uposlili ste jednu garnituru ali ima bar još jedna koja se učlanila sa istom tom idejom, e tako počinje podmetanje eksploziva, pošto se inače radi o ljudima koji dele tu radikalsku ideju nasilja. Zato ljudi, slabo ili nimalo verujući u snagu opozicije, očekuju da se ova vlast jednog dana, ne tako skoro, uruši sama od sebe? Ništa se nije urušilo samo od sebe, neko mora da gurne da bi se nešto urušilo. Krov na urušenoj zgradi ne pada sam, već samo ako dune jači vetar. Ali Vučić ipak traži spisak unutrašnjih neprijatelja, ovog puta u sopstvenoj stranci? Tu ima mnogo nezadovoljnih ljudi jer su prekasno ušli u partiju, pa nisu dobili ono što su dobili oni pre njih. To je ideološki potpuno neprofilisano. U politici ima ideologije? Kod Vučića ne mogu da ustanovim ideologiju, kod drugih se prepoznaju crte ideologije. Stvar je odluke, vaspitanja ili rođenja kada imate svoj stav? Vaspitavana sam da imam svoj stav. I ćerka vas je pitala „mama, zašto to radiš?“ Kada stvar krene u sunovrat, moraš sebi da kažeš, čekaj, imaš li neku pamet, obrazovanje, duguješ li ti nešto tom narodu koji te plaća da budeš profesor univerziteta, ljudi te iz budžeta plaćaju. To je momenat kada svaki čovek mora da kaže - moja je dužnost da ukažem na ono što ne valja i da pokušam da pomognem da se pronađu oni koji bi znali da to što ne valja poprave. Imate i vi strah i suze, videli smo u filmu? Nije to strah. Možemo da preskočimo taj deo? Nije to pitanje da li ja umem da plačem. Ponosna sam na uspehe mojih ćerki, ali pričamo o društvu, i dalje ja imam nade, samo u neke druge ljude, ne više u sebe. Kada vidite da ni izbliza niste stigli do tačke koju ste želeli u toj reformi društva, morate sobom biti razočarani. Oni koji danas imaju 30-40 godina imaju šanse to da ostvare i navijam za njih iz sve snage. To ne znači da sam ja stala, pazite, jednom kada krenete, ne možete stati, tu ima i inata,` ajde da pokušamo još jednom, pa još jednom, čovek se teško miri s neuspehom. Prema tome, ima smisla pokušavati ponovo, ma koliki da je rizik. A rizik zavisi od broja. Kada nas izađe 10 na protest, milicija može da nas prebije kako hoće. Kada nas je milion, ne može da uradi ništa, osim da stane uz našu stranu. Kada jedan govori, može da ostane bez posla, ali ne i hiljade. To je suština. Ako je nova generacija shvati, a u nju verujem svim srcem, mi smo pobedili. Ne mogu svi da odu, i ne žele to svi, evo ovi mladi iz Ne da(vi)mo Beograd, Protiv diktature i niz drugih ostaju iz inata. Oni znaju, ako želiš pristojnu državu za nju se moraš boriti. Ne može ti cilj biti da postaneš veći tajkun od drugog tajkuna, već da stvoriš pristojnu državu. Deluje kao utopija? Generacije rođene posle Drugog svetskog rata iz dana u dan živele su bolje. Može se. Debatovali biste sa Vučićem, poput Sonje Biserko i ostalih? Ne bih mu davala taj legitimitet. A kada bih se našla oči u oči s njim pitala bih ga zašto misli da su svi ološ a jedino on ispravan, zašto se okružuje ulizicama ako toliko vredi, i zašto misli da ima pravo da nas vređa uništavanjem institucija, zašto onemogućava sudsku zaštitu, onemogućava nam normalan život, jer kada zovete policiju ona se ne odaziva…. On bi rekao da sam strani plaćenik i naš razgovor bi kratko trajao. Sve ovo zastrašujuće što nam se dešava je izašlo iz njegove glave. Pitala bih ga: „Čoveče, čemu sve to?“ Čemu Gašić na čelu BIA? Zakonom o BIA i imenovanjem Gašića za direktora, Vučić je preuzeo upravljanje tajnom službom i dodatno može da uteruje strah u kosti. I to ne može da se završi dobro. Jedno vreme neće biti dobro po nas, ali to na kraju neće moći dobro da se završi po njih. U 21. veku tu vrstu nasilja institucionalnog i svakog drugog vi ne možete sprovoditi dugo. Ne mogu da kažem koliko će to da traje, ali na kraju ćemo doći do toga da će oni za koje očekuje da sprovode naredbe, otkazati poslušnost. Verujem da će i profesori izvući glavu iz peska i reći: „Nisam ja pred ovom decom zbog toga tu da se pljačkaju preduzeća, uništava grad…“ Statistički gledano, to mora da se desi. Zašto vi niste stali? Lično, ni na šta nisam bila spremna. Ništa nije bilo deo plana, sve je išlo iz tačke u tačku, pa gde stigne. Sve je bilo deo istog nepristajanja. To vas dovede tu gde vas je dovelo. Kada zagrizete, nema tu više izbora. Niste pred dilemom. Kada počinjete, uopšte niste sigurni gde će to da vas odvede, a kada ste negde stigli, onda više nemate nikakvu dilemu i ne donosite odluke, nego prosto idete dalje.