Snajperisti sa mreže

Robert Vilenski, nekadašnji šef kompjuterskih nauka na slavnom Berkliju, još 1996. je rekao: „Čuli smo da bi milion majmuna za milionom tastatura moglo proizvesti celokupna Šekspirova dela; zahvaljujući internetu, sada znamo da to nije istina.“ Matematički, teorema o šimpanzama koje avanzuju u renesansne pisce nešto je komplikovanija – naš nam univerzum ne može obezbediti ni dovoljno vremena ni dovoljno životinja za takav uspeh – ali nema sumnje da internet vrvi majmunima koji proizvode bar neke detalje Šekspira; one nasilne. Marinika Tepić, narodna poslanica Nove stranke, samo je nov putnik u već krcatom vozu ljudi koji zbog političkog angažmana dobijaju pretnje na internetu. NJeno javno pitanje o tome šta britanski rasisti traže u državnim institucijama Srbije, možda jeste naivno – traže drugare, šta bi drugo – ali je izazvalo ne baš naivne pretnje jednog mrežnog novinara, koji je napisao da „sve Marinike moraju biti ispitane i ućutkane, jednom za svagda, za početak snajperski, a kasnije i artiljerijski“. Pretpostavka je da će se taj braniti ljubavlju prema beletristici. „Sloboda govora ne podrazumeva da možete da pretite smrću ili da govorite ono što će neko doživeti kao pretnju. Metafore i slično, to možete u literarnom radu, sa drugaricom, mamom, komšijom eventualno, a ne u direktnom obraćanju. A o meni su u poslednjih mesec dana, otkako sam postavila pitanje o Dosonu i Grifinu, napisane desetine tekstova, i u svakom biste mogli da pronađete pretnju. Kad izađem iz parlamenta, treba da strahujem da li će neko da me ubije zato što sam, anti-Srpkinja’“, kaže Marinika Tepić. Iako je autor pretnje u pritvoru, poslanica Tepić nije zadovoljna reakcijom Republičkog javnog tužilaštva. „Očekivala sam da će tužilac da reaguje po službenoj dužnosti. Zamislite na šta bi ličilo kada bi se čekalo da građani svaki problem prijave sami. Šta je trebalo da radim – da pišem krivičnu prijavu zbog svakog teksta? Ili je dužnost tužioca da prati tu harangu, pa da čiku u uniformi uputi na određenu adresu?“ Obimno iskustvo i sa pretnjama i sa uniformisanim čikama upućenima na pogrešne adrese imaju momci i devojke iz inicijative Ne da(vi)mo Beograd. „E vala, dosta je bilo demokratije. Ovakvima i sličnima treba kičmu lomiti, pa neka onda demokratišu“, napisao je o njima B. Đ. „Ja bih to na kolac sve, i to po kratkom postupku“ i „Ja sam za to da se narod skupi i da ih očisti po kratkom postupku“, dodao je D. Ž, koji ovakvu ljubav prema kratkim postupcima sigurno nije mogao steći u zemunskoj i voždovačkoj opštini, gde je, kako tvrdi, radio. D. Č, sudeći po verzalu, baš biva uzbuđen nožem, žicom i opet kocem, a M. J. se, bez obzira na nespretno poređenje, ponosi bajonetom oštrim poput britve, namenjenim aktivisti inicijative koji mu je „u tefteru“. S. M. svemu ovome dodaje kamenovanje. Previše je to laveža da bi se čovek mogao tešiti time što psi koji laju generalno ne ujedaju, a svi su ovi primeri iz 2017. godine, i sve je to i štošta još napisano na društvenim mrežama pod imenom, prezimenom i fotografijom – barem na prvu loptu – autentičnih profila. „Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd prijavljivala je sve ove pretnje, pozive na ubijanje, kamenovanje, nabijanje na kolac, zabadanje noževa i vezivanja žicom, pozive na silovanja, prebijanje, metak u čelo i slično. Više od trideset prijava smo podneli, nekada objedinjujući pretnje, kojih je bilo i više, ali i realne fizičke nasrtaje ili praćenja. Nakon prijave i prikupljanja informacija gubio bi se trag bilo kakvom daljem bavljenju ovim slučajevima“, kaže Radomir Lazović iz inicijative `Ne da(vi)mo Beograd`. E sad, za majmune se popularno veli da su skloni oponašanju. Shodno tome, može se tvrditi da se agresivni mrežni ljubitelji vlasti ugledaju na vlast. „Pretnje koje dobijamo uglavnom su lako povezive sa kampanjom gradskog i državnog vrha u kojoj režimski mediji inicijativu optužuju da radi za strane agenture i izdaje nacionalni interes. Nakon svakog našeg većeg medijskog prisustva, zbog protesta, tužbi ili saznanja i analiza o štetnosti nekog poteza vlasti, režim bi odgovarao još jačim salvama. Tako bi nastala atmosfera u kojoj bi se ostrašćeni simpatizeri vlasti osećali pozvanim da na svaki način spreče naše dalje delovanje.“ U tome se daleko doguralo. Početne nekoordinisane pretnje, podseća Lazović, metastazirale su u mašineriju. Većina pomenutih opaski o kočevima i noževima objavljena je na fejsbuk-stranici „Narod protiv obojene revolucije“. „Nastale su stranice poput ,Daj patku tati‘, ,Narod protiv obojene revolucije‘ i slične, koje dele naše fotografije, prate ih pogrdnim komentarima, i pozivaju na nasilje protiv nas. Vlast sada na društvenim mrežama stvara i lažne lokalne grupe – novobeogradske i zemunske, na primer – kao pandan stvarnim grupama koje se bore za svoje komšiluke. Ove grupe bave se skoro isključivo inicijativom Ne da(vi)mo Beograd tako što postovima huškaju na nasilje protiv aktivista i unose dodatnu zabunu kod građana lažnim predstavljanjem. Jedna od ovih lokalnih stranica kao zvaničan sajt, recimo, navodi sajt pokreta Beli – Samo jako. Nakon što su se članovi tog pokreta javno ogradili od sporne strane, i sami su dobili pretnje od iste ekipe. Ovakve strane, dakle, produžuju tradicionalne medijske kampanje – u kojima učestvuju političari – dajući svemu prizemniji ton.“ I Marinika Tepić je sigurna da mrežni koljači inspiraciju nalaze u parlamentu. „Mrežne pretnje su posledica okruženosti ljudima koji smatraju da je takva komunikacija u redu, ljudima iz državnog aparata. Politički diskurs u parlamentu je jeziv, i taj se model prenosi na društvene mreže. Čovek misli: ,Ako političar može da kaže to i to, u čemu je problem da kažem i ja, kao građanin i glasač?‘ Širom su, dakle, otvorena vrata za sve posledice radikalskog brloga u kome su odrastali današnji nosioci javnih funkcija. Tviter i Fejsbuk su tu manji problem.“ Poštenja radi valja podsetiti da se na internetu preti i „nosiocima javnih funkcija“. Vučiću je mrežom prećeno u sijaset navrata. Postoji, međutim, značajna razlika između pretnji onome koji hoće Beograd i onima koji ga ne daju – zbog prvih je bilo sijaset hapšenja. Bilo kako bilo, Branko Stamenković, zamenik republičkog javnog tužioca i posebni tužilac za visokotehnološki kriminal, za NIN tvrdi da državni organi pretnjama u stvarnom i virtuelnom svetu pristupaju jednako ozbiljno i usput podseća na to šta pravo smatra pretnjom. „Za samo postojanje krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti nije potrebno da pretnja bude realizovana, no ipak je potrebno da pretnja bude ozbiljna, određena i ostvariva, te da je izazvala realan osećaj ugroženosti kod oštećenog, to jest kod potencijalne žrtve.“ I nama laicima jasno je da je „ozbiljnost“ hrid o koju može da se razbije svaka prijava. No i za to je potrebno da se čike u uniformama pojave na vratima iza kojih stižu pretnje. A „ostvarivost“ u primerima koje smo naveli valjda nije sumnjiva, jer niko nije pretio eksplozivnim svemirskim modulatorom pozajmljenim od Marvina Marsovca, već popularnim domaćim oružjem poput noža i žice. Na pitanje da li čovek lakše hitne pretnju tastaturom nego jezikom, Stamenković odgovara potvrdno. „Ne mogu se oteti utisku, u kojem me podržava i praksa formirana na osnovu izjava izvršilaca, da ta lica – upravo zbog načina na koji to rade, sakriveni iza ekrana – nemaju osećaj kao da su zaista pretila. Činjenica je da postoji velika razlika ljudskog doživljaja virtuelnog i realnog sveta.“ Zbog svega toga internet junoše zakonske packe uglavnom dobiju u vidu uslovne zatvorske kazne, plaćanja u dobrotvorne svrhe ili društvenokorisnog rada. Nema sumnje da bi, recimo, aktivisti inicijative Ne da(vi)mo Beograd bili zadovoljni i time; bilo čime, zapravo, samo da se uvaži da su, koliko god internet delovao neozbiljno, pretnje nabijanjem na kolac ozbiljne u svakom političkom kontekstu i da je dovoljno da jedan majmun ustane od tastature da bi se dogodilo ozbiljno zlo. Braća po nasilju Problem mrežnih koljača delimo i sa ozbiljnim svetom. Ana Subri, britanska konzervativna poslanica, u ponedeljak je parlamentu pokazala spisak pretnji koje je dobila nakon što je, protivno partijskoj liniji, podržala amandman koji zahteva da ministri ništa ozbiljno ne diraju u zakonodavstvu pre nego što parlament odobri bregzit. Dejli telegraf je Anu Subri i deset njenih kolega na naslovnici nazvao pobunjenicima, Dejli mejl izdajnicima, a potom su na mreži osvanule pretnje eksplozivom, streljanjem i starom engleskom kaznom za veleizdaju koja kombinuje vešanje, prosipanje utrobe, odsecanje glave i masakriranje leša. „Tolerišemo jezičko nasilje koje neki mediji potpaljuju. Ova ludnica svakog pomalo poremeti, ali potpuno poremećuje već poremećene. I tako se rađa nasilje“, rekao je neimenovani poslanik.