Srbija i Mađarska su parije Evrope

Rumunski, a potom i mađarski disident Gašpar Mikloš Tamaš i u Beogradu je govorio o fašizmu kao staroj i ponovo oživeloj pojavi. Ovaj filozof marksističke orijentacije i političkim sredstvima pokušao je da izdejstvuje „pobedu“ leve ideje i zaustavi, po njemu, neminovan konflikt, a uspeo je da dobije otkaz na univerzitetu u Budimpešti. Predavač na brojnim evropskim univerzitetima kritikovao je i režim Viktora Orbana zbog fašizacije društva, urušavanja institucija, posedovanja medija, ali u razgovoru za NIN tvrdi da između srpskog predsednika i mađarskog premijera nema onoliko sličnosti koliko se iz Srbije čini. I Orban i Vučić su izolovani i zato međusobno potrebni. Dopadanje nije uzrok njihovog prijateljstva, niti u mađarskom nacionalizu ima ljubavi prema Srbima. Obe države su parije današnje Evrope. NJihova sličnost nije velika, jer Vučić pokušava da se drži Nemačke, da ispere politički život i dominira i da obezbedi rast imidža. Ali istovremeno pokušava da sarađuje sa određenim institucijama. Orban je mnogo radikalniji. Upravo završava svoje životno delo ubijajući život demokratskoj opoziciji da bi mogao da se okrene svojim rivalima na desnici... Uz to 95 posto stanovništva se informiše isključivo preko državnih medija, a o načinu na koji oni izveštavaju ne biste mogli ni da sanjate u Srbiji. Postoji samo jedna nedržavna radio-stanica koja može da se čuje samo u Budimpešti, dva lista sa tiražom od ukupno 20.000 primeraka i svega nekoliko internet stranica koje mogu da zainteresuju veoma uzak broj građana, kaže Gašpar Tamaš. Ni u Srbiji ne postoji mnogo nezavisnih medija, kao ni opozicija. Ali je u Mađarskoj i domaća ekonomija striktno podređena Orbanu. Politika je pomoćno sredstvo za privatne poslove ljudi koji se ne uklapaju u zvaničnu strukturu države. Zakon pišu službenici advokatskih kancelarija. Država je uništena, a to je karakteristika fašističkih režima. Moć je izmeštena iz institucija. Na primer, mi nemamo ni kancelariju za zaštitu životne sredine, ni za zaštitu spomenika, ni za statistiku. Nemamo stari model državnog nacionalizma, ali postoji pasivna mobilizacija. Sa televizije nas upozoravaju na pretnju strancima i izbeglicama, koji su nam poslati zaverom međunarodnih jevrejskih elita. A 80 posto građana u to veruje. Da li mislite da ona može da se „primi“ čak i u antifašističkim zemljama poput Srbije? Raspad Jugoslavije, ratovi, Kosovo - probudili su potrebu za neprijateljem, ali u osnovi je reč o istom - govori nam se da ne možemo živeti sa drugima. Želite li Albance u Srbiji? Ne. A da predate Kosovo? Ne. Nedostatak cilja i nacionalizmi paralizuju politike zemalja bivše Jugoslavije. Svim centralnoevropskim zemljama potrebna je imigracija kao radna snaga, ali je ne žele. Istovremeno, za svoje građane traže pravo da emigriraju u razvijene zemlje, gde, opet, raste mržnja i prema evropskim migrantima. Šta neoliberalni sistem čini otpornim na promene? Politički spektar se pomera udesno. Čini se da su sve verzije levice poražene. Socijalna demokratija je u velikoj meri oslabila tradicionalne komunističke partije, a radikalna levica je manje legalna nego što je bila pre 10 godina. Zvanična levica bila je ugrađena u sistem i u vreme krize, a zapravo se desnica na mnogim mestima prva usprotivila. Uspeh totalitarno-centralističkih modela kao što su Singapur, Japan i Kina poslužio je kao dokaz da upravo to može biti najefikasniji model upravljanja, a međunarodna vladajuća klasa je to dobro razumela. Sada transformaciju iz neoliberalizma predlaže Međunarodni monetarni fond, koji je veći socijaldemokrata od socijaldemokratskih partija. MMF je institucija neokonzervativizma koja sada predlaže socijalističke mere reorganizacije zarad smanjenja socijalne nesigurnosti i nejednakosti. Pogledajte samo najuspešniji od istočnoevropskih modela - Poljsku. Iako znamo da je izražena cenzura, društveni konzervativizam, istovremeno oni su uveli sistem socijalnog stanovanja - jeftinih stanova za radničku klasu. Imaju sistem pomoći porodicama sa decom koji je uticao na trend rađanja, i naravno zaštitu malih i srednjih preduzeća koja nezaposlenost drži na niskom nivou. Dakle, Kačinski (Jaroslav) nije popularan samo zbog katolicizma i nacionalizma, nego i zato što je ekonomski krajnje efikasan. LJudi ne podržavaju ni Orbana zato što je ksenofob, rasista i diktator već zato što rastu plate, naročito srednje klase, koja naravno ne čini većinu u zemlji. Veliki je broj siromašnih i gladnih, ali oni svakako ne glasaju. Među biračima, što je polovina stanovništva, standard raste. Ne mnogo, ali decenijama nije uopšte, pa im je i to dovoljno. Češće se dešava da ljudi glasaju za manje desnu opciju, a koja potom posegne za konzervativnim merama, poput Emanuela Makrona? Francuski predsednik kombinuje ekstremno neoliberalne mere koje brinu radne ljude, a u isto vreme politikom centralizacije koncentriše moć države do nivoa koji nije viđen još od De Gola. Sva mudrost koja je preovladavala od 1989. u Istočnoj Evropi - nestala je. Niko više ne govori o deregulaciji, privatizaciji, finansijalizaciji kao o dobrim rešenjima. To je desnica uočila prva. Pa je ironična situacija, koju danas imamo, da se desnica ugleda na kineski model kojim upravlja komunistička partija. Da li je strah od socijalizma uzrok zapadne rusofobije? To u većini nije stav građana, nego zvanične politike. Ali i to u sve manje zemalja. Snažan je otpor rusofobiji u Nemačkoj i Francuskoj, a takođe je američko desno krilo prorusko. Oni su liberali koji i dalje vide Rusiju kao simbol diktatorstva. Rusija je opasna, ali ne zbog toga, nego zato što je nestabilna i siromašna. Rusija koristi militarne metode da spreči politički konflikt, ali ne mislim da će to imati važnu ulogu u budućnosti. Zapad pažljivo bira neprijatelja, ali ni to više ne prolazi. U Turskoj je režim diktature mnogo izraženiji nego u Rusiji, ali se to Turcima toleriše. Najveći saveznik Zapada – Kina - manje je demokratska zemlja od Rusije. Dupli standardi postaju sve apsurdniji u današnjoj politici. Dakle, demokratija nije merilo? Nije istina da urednici u američkoj štampi nisu oduševljeni demokratijom u ideološkom smislu. Oni znaju da u Rusiji ne postoji demokratija. Ali kad bi svoju mržnju ostavili sa strane, uočili bi da je Rusija lucidno lakši slučaj. Ne opravdavam Putinove metode, naravno, ali to nije izuzetak. Mnoge stvari im, s druge strane, promiču. Kao na primer da je najopasniji postfašistički režim - Indija. A o tome nigde ne možemo pročitati ništa. Zašto ne kad živimo u vremenu masovnih medija i brzih informacija? Jer nemamo pravu međunarodnu politiku, a imamo sve manje međunarodne štampe. Čak i najuglednije bogate novine ne izveštavaju profesionalno iz inostranstva. Čitavi kontinenti nestaju iz njihovog vidokruga mesecima, a to je i u komunističkim medijima iz mog detinjstva bilo nezamislivo. Neprofesionalnost globalnih medija je frustrirajuća. Hitno nam je potrebno znanje, a ono danas nema prednost. Kakva je uloga neoliberalnog kapitalizma u buđenju fašizma? Etnicizam je, između ostalog, rezultat redukcije državne moći, koja se naročito smanjuje nakon 1980-ih. Nemešanje države u socijalna i ekonomska pitanja, kao ni u njena tradicionalna obeležja poput vojske i nezavisnosti, stvorilo je političke grupe, koje nisu pripadale političkoj eliti. Na primeru Čehoslovačke i Jugoslavije moglo se jasno videti kako beskrupulozne političke grupe stiču moć zbog svoje pripadnosti etničkoj grupi. I to bez ikakve političke forme. Nemoguće je, na primer, reći da li je Milošević bio desno ili levo, socijaldemokrata, liberal… A to onda znači da svaki socijalni konflikt može lako da se pretvori u etnički. Identifikacija etničkih grupa, u ovom istorijskom trenutku, pobeđuje. Zbog nje imamo rast Donalda Trampa - koji je u osnovi poručio svojim biračima da više neće morati da plaćaju za crnce, latino ili neke strance. Istovremeno, mnogi koji su radikalni levičari izigravaju nacionaliste, poput Aljbina Kurtija na Kosovu. Liberali se velikom brzinom pomeraju udesno. Problem je što se u politici ne okupljamo oko pitanja šta je to dobar život. Kako želimo da živimo? Između čega da biramo kad važeći kapitalizam uvek savlada pretnje? Manje je taj sistem globalan nego što je bio pre pet godina. Naš problem nije da će nas on izmanipulisati, već što kriza tog sistema neće ugroziti vladajuću klasu nego narod. To je izvesna opasnost. Najveća svetska sila SAD trenutno nije u stanju da popuni 52 ambasadorska mesta širom sveta. Ako je Velika Britanija mogla da donese odluku o napuštanju EU a da niko nije znao koje su posledice toga, znači da se međunarodni sistem raspada. Birokratija zna ponešto, ali njih niko ne sluša. Ko čita njihove izveštaje? Protekcionizam i ekonomski nacionalizam postaju sve snažniji, a međunarodni trgovinski sistem nikada nije štitio ljude od ratova. Konačno, ako države pokušaju da zaštite sve nacionalne ekonomije, to vodi u rat. Rušenje Berlinskog zida simbolično je označilo rušenje zidova među ljudima, a sada ih imamo više nego ikada u istoriji.