Probijanje četvrtog zida

Kada se sretnemo na premijeri nekog od filmova iz serijala Ratovi zvezda, deluje nam kao da smo kod najboljih prijatelja na slavi! Stevan Filipović, naš proslavljeni režiser i ja često i javno debatujemo o razvoju čuvene Lukasove sage. I često se u potpunosti slažemo. Prošle nedelje, prvi put zapravo, po odgledanoj osmoj epizodi iz dugoročnog serijala, mišljenja su nam se u potpunosti razišla. Kao i svetskoj javnosti. Za potpisnika ovih redova, u filmu Poslednji DŽedaji osetan je zamor materijala. Usred treće trilogije, novi reditelj Rajan DŽonson, autor nezavisnih ostvarenja, menja tok i ritam priče, pokazujući izvesnu hrabrost u pripovedanju ali nudi film daleko od spektakla ili važnosti. Preuzevši priču od pretencioznog DŽej DŽej Abramsa koji nam je pre dve godine „podvalio“ film Buđenje sile kao rimejk prvog filma Nova nada, trudi se da priču osveži i otvori mogućnosti za sasvim novu, nezavisnu trilogiju koja je, sudeći po najavama, već u pripremi. Razgovor sa Stevanom Filipovićem počeo je spontano, ali vrlo brzo se pretvorio u sukob mračne i svetle strane. On je branio koncept Poslednjih DŽedaja, kao i njegovu ulogu u čitavom dosadašnjem serijalu. Ta spontana rasprava o značaju ovog filma delovala je bolje nego da se napiše recenzija. „Poslednji DŽedaji je na mene ostavio izuzetno jak utisak“, veli Filipović. „Ima sve vrline i mane nekog genijalnog diplomskog filma jednog ekstremno talentovanog i inspirisanog studenta, u najboljem smislu tih reči. Rajan DŽonson je imao hrabrosti da se otrgne od moderne holivudske matrice beskrajnog recikliranja, i napravi iskorak u neistraženu teritoriju, igra se i eksperimentiše, a rezultat je film koji možda odskače od utemeljene Star Wars estetike i dramaturgije, ali zauzvrat donosi dosad neviđenu ljudskost u tretmanu likova, koji su evoluirali od dvodimenzionalnih skica u prethodnom delu. Buđenje sile, iako izvrsno realizovano na zanatskom nivou, ipak je bilo samo rimejk Nove nade iz 1977. dok DŽedaj ne liči ni na šta što smo gledali ranije. I, s obzirom na to da nije Montevideo, ovaj film se zasigurno neće svima svideti (smeh)“ Ali film Poslednji DŽedaji, uprkos nekolicini novih sjajnih likova poput onih koje igraju Lora Dern ili Benisio del Toro, te oproštaja od princeze Leje, pa i Luka Skajvokera, ipak deluju kao da nema narativnu snagu prve trilogije, niti intrigu druge, a opet ništa novo nismo videli, ništa što bi nas oduševilo. Sve deluje reciklirano i repetitivno. Ili možda nije tako? „Možda smo gledali različite filmove“, kroz smeh odgovara Stevan Filipović. „Okej, DŽonson je ponekad previše zaljubljen u sopstveni materijal, i nije dovoljno odlučan u montaži, ponekad je na ivici `klanja vola za kilo mesa`, to jest uništavanja dramskog potencijala ozbiljne scene zarad prodavanja dobre fore - otud ona paralela sa studentskim filmovima koju sam pomenuo - ali meni su ove mane potpuno zanemarljive u odnosu na žar, ljubav i posvećenost svakom detalju koje je on uneo u film, i svežinu i autentičnost u tretiranju likova i njihovih odnosa…“ Izgleda da smo zaista gledali različite filmove. Film deluje dosta proizvoljno režijski vođen, nimalo zabavan niti duhovit. Okej, humor nije prizeman kao u Buđenju sile, no opet je daleko od očekivanog. Barem onoga što smo mogli da očekujemo od DŽonsona, kao autora nezavisnih ironičnih komedija poput Braće Blum, recimo. Filipović ponovo ima amandman: „NJegova rediteljska superiornost u odnosu na prethodnika precizno se vidi bukvalno od prve scene, na primer, kroz tretman lika generala Haksa (Domnal Glison, inače talentovan i inteligentan glumac). U prethodnom delu ovaj lik deluje kao nacista iz nekog lošeg partizanskog filma - gluma deluje diletantski, bilo kakva treća dimenzija lika ne postoji ni u naznakama, kao ni odnos prema partnerima u sceni. U ovom filmu DŽonson je našao savršen rediteljski `ključ` bukvalno od samog starta - komediju, i sve je odjednom oživelo. Huks je sad predivna autoritarna siledžijska gnjida - besna džukela, kako ga njegov gospodar Snouk naziva - naduvenko koji u svojoj pretencioznosti ispada budala, a da toga ni izdaleka nije svestan. Duhovitost ovog filma se možda može porediti sa Torom 3, mada ovde nema takvog razbijanja `četvrtog zida`. Humor u Poslednjim DŽedaju proizlazi iz likova i njihovih odnosa, i deluje autentično i (mahom) dobro integrisano, posebno u odnosu na Lukasove pokušaje duhovitosti u prequel-ima.“ Ako smo se u nečemu složili, to je politična konotacija samog filma. Za razliku od prethodnog koji je tek plošno odgovarao na svetsku političku situaciju, Poslednji DŽedaji se trude da budu angažovani i aktuelni. „Za razliku od apolitičnog i anemičnog DŽej DŽej Abramsa, koji je odličan i kreativan imitator ali koji zapravo nema nikakvu ličnu priču koju bi želeo da ispriča, nikakav `veliki narativ` kojim je opsednut, čini mi se da je DŽonson politička zverka, pored toga što je zanimljiv autor“, dodaje Filipović. „Dok Buđenje sile nema skoro nikakav upečatljiv politički okvir, sem opštih mesta o fašizmu koji je uvek na korak od povratka, i opasnosti zaborava, DŽedaji donose jednu ozbiljno mračnu sliku sveta (svemira?), koja savršeno korespondira sa današnjicom. Imamo scenu u kojoj otkrivamo da ista dekadentna buržoaska elita finansira obe strane u ratu, imamo perspektive dezertera, kao i mehaničarku iz pozadine - koja bi bila svedena na ulogu statiste u nekom drugom filmu - imamo sliku potpunog kolapsa civilizacije koja je dopustila sebi luksuz da ne uči na sopstvenim greškama. Imamo autoritarne vladare koji su kompletni idioti, za razliku od proračunatog i inteligentnog Palpatina. Na kraju, imamo tu, meni ekstremno potresnu priču princeze/generala Leje, koja je kao ostatak neke Druge Srbije danas - od pobede nad Palpatinom i diktaturom i pokušaja da uspostavi Novu Republiku, ona je na kraju ovog filma svedena na poraženu, prkosnu staricu sa štapom, zatvorenu u nekom rudniku sa pedesetak istomišljenika. Šalju poziv saveznicima u ostatku Galaksije, ali se niko ne javlja. Gotovo nestvarno jaka paralela sa građanskom opcijom u Srbiji u poslednjih četvrt veka.“ Šta bi onda Poslednji DŽedaji značili u novoj epohi, novoj generaciji gledalaca, u odnosu na prvu i drugu trilogiju? „Demistifikaciju“, kaže Filipović. „I mislim da je to sveža i važna injekcija stvarnosti u fiktivni svet Ratova zvezda. Nema više binarne, drugosvetskoratovske podele na zlu Imperiju i dobre Pobunjenike. Nema ni truljenja Republike iz Epizode 1, 2 i 3, koje je bilo jasna paralela sa devedesetim godinama i početkom Bušove vladavine, ali i početkom raspada neoliberalnog raja koji je Zapad obećavao posle pada Berlinskog zida. Luk Skajvoker je u ovom novom filmu ogorčeni sredovečni čovek, koji je duboko poražen, čija borba i čiji ideali su zgaženi, i koji je, prvi put, uspeo da shvati do koje mere su DŽedaji stare Republike sami doprineli dolasku Imperatora na vlast. Sve falinke mita o nepogrešivosti, sva oholost i samodovoljnost Jodine generacije je krvavo došla na naplatu, kao i Lukovo uljuljkivanje u sopstvenom mitu posle pada Vejdera i Imperatora. NJihove greške sad jedino mogu da služe kao nauk generaciji kojoj pripada mlada Rej. Ovaj film donosi i jedan vrlo skeptičan pogled na organizovanu religiju - „sveti spisi“ gore u plamenu, idoli nisu potrebni, makar ne onakvi kakvi su bili Luk ili Joda. Mislim da ovi nastavci novoj generaciji približavaju ideju koliko će paklena biti njihova borba za nekakav bolji, humaniji svet, i pomaže im da odbace iluzije da će ih učitelji, roditelji ili političari spasiti. Provokativno, reditelj ovu istinu stavlja u usta Kajlo Renu.“ Filipović je na premijeri filma Poslednji DŽedaji ujedno nastupio i kao njegova predgrupa. Naime, dvoiposatnom filmu Rijana DŽonsona prethodio je trejler za njegov film Pored nas, nastavak voljenog filma Pored mene, čije je snimanje u pripremi i najavljeno za maj. I dok se zagreva za snimanje, nismo mogli da odolimo a da ga ne pitamo - kako bi on lično, kao reditelj i scenarista, završio treću trilogiju Ratova zvezda. „Odlično pitanje! Što se mene tiče, priča je završena. Rajan DŽonson je zaista maestralno i maestralno bezobrazno `uvalio kosku` sledećem reditelju, jer zaista ne vidim koja linija priče dalje nudi ikakav dramski potencijal, sem pobede dobra nad zlom i sličnih opštih mesta. Ovaj kraj, koji Poslednji DŽedaji nude, otvoren sa zrnom nade koje opstaje uprkos sveprožimajućem mraku, jeste moćan statement o trenutku u kome živimo, a priče o Skajvokerima su uspešno i upečatljivo završene. Generacija koja je dala svoje živote revoluciji, koju su sopstvena deca nemilosrdno samlela i pojela. To je bila priča, a nažalost i sudbina moje generacije. Sve dalje od ovoga može da bude interesantno, ali sumnjam da može da ima taj emotivni naboj koji je ovim filmovima donelo odrastanje sa Lukom, Lejom, Hanom, ekipom od koje smo se oprostili u sedmici i osmici. Nekim novim klincima će, nadam se, Rej, Po ili Fin biti podjednako važni i inspirativni.“ Možda u nekoj drugoj galaksiji, daleko odavde.