Guskama dugujem zahvalnost

Početkom decembra 2003. godine, u sunčanom Tel Avivu, nekoliko prijatelja me je nagovaralo da napravim festival igre. Sve je počelo kao šala. Smejali smo se mojoj spretnosti da mobilišem energiju i ljude za više umetničke ciljeve, pogađam uslove i umanjujem zahteve, zadržim osmeh u nemogućim situacijama i planiram događaje u vremenu nadrealne budućnosti. U pitanju je bio već potvrđeni, a nasleđeni trgovački dar, u kombinaciji sa instinktom za preživljavanje sopstvenih avantura. Međutim, i pored dobrog poznavanja savremene igre i njenih najvažnijih autora i protagonista, nikada se ne bih usudila da zamislim da ću samo nekoliko godina nakon tih lakih razgovora, svoje vreme računati po festivalima, a život deliti na onaj deo pre i posle prvog festivala. Kao moja baka, na pre i posle rata. U Beogradu, gde sam ponosno i prkosno odrastala kao peta generacija Dorćolaca koji su stigli iz Diseldorfa, nije se baš cenila moderna, a kasnije ni savremena igra. Kopča sa svetskim stremljenjima u drugoj polovini prošlog veka, završavala bi se pričom o Miri i Jovanu, koji su zahvaljujući viziji i hrabrosti, u bogat pozorišni univerzum uvodili i ponekog koreografa. Međutim, od osamdesetih godina prošlog, do početka novog veka, na svetskoj sceni su se događale fantastične produkcije i nadmetali novi autori. Deo te igre, mi smo zauvek propustili. Građenje ozbiljnog festivala podrazumevalo je vraćanje na siguran repertoar kroz otkrivanje radova Balanšina, Forsajta, Kilijana, Eka… Imali smo sreću da taj susret obezbedimo kroz najbolje izvedbe, u produkcijama Baleta Marijinskog teatra, Baleta pariske Opere, švedskog Kulberg baleta i glamuroznog Holandskog plesnog teatra. Moram da priznam da zahvalnost za prve navijače dugujemo i grčkom koreografu Konstantinosu Rigosu. Taj zanimljiv umetnik je osim posebne magije i savršenih igrača, koristio muziku Robija Vilijamsa i guske u svom celovečernjem Zimskom putovanju, predstavi koja je otvorila prvi festival. Nakon eksplozije aplauza, znala sam da Robiju i guskama dugujem zahvalnost za pun Sava centar, ali sam guske jedva smirila, sakupila, i kasno u noć vratila gospodinu Bojoviću u Zoo-vrt. Za to vreme se po Beogradu rasula priča o neobjašnjivom uspehu neke nove igre i autora kome ni ime nije bilo lako ponoviti. Danas hrabro najavljujemo najnovija dela Ingimarsona, Šartijea, Papajoanua, Stromgrena ili Odedre, bez dodatnih uputstava za domaću publiku, ujedno uživajući punu pažnju svetskih stručnjaka i javnosti. Od te aprilske večeri 2004. godine, u Srbiju je stiglo preko 120 trupa umetničke igre i prikazano više od 300 novih koreografskih komada. Od 6.500 gledalaca koji su pratili prvo izdanje festivala, stigli smo do skoro 23.000 ljudi koliko je ove godine „izbrojao“ glavni program četrnaeste edicije. Stotinak avio-karata je kupljeno za one koji su učestvovali u realizaciji prve godine (doduše, neki su putovali i autobusom), a danas u proseku organizujemo oko 450 avio-karata i preko 1.300 hotelskih noćenja, godišnje. Od jednog malog kamiona, stigli smo do desetak šlepera i bezbroj manjih transportnih sredstava za dekor i opremu… Istovremeno, umetnici i njihovi agenti u Srbiju dovode kritičare, producente, direktore pozorišta i festivala, ali i publiku iz inostranstva. I vremenom postaju najbolji ambasadori ove zemlje, nadalje gostujući svetom. Bez nacrta strategije u kulturi, kao svojevrsne zabave dokonih, ovo su zanimljive brojke, ili jednostavna priča o kulturnoj diplomatiji i predstavljanju Beograda kao prestonice koja može da ponudi i vrhunske umetničke sadržaje. Iskustvo koje se stiče tokom građenja privatnog festivala, gde je svaka kupljena ulaznica važna, kao i svaki profesionalni dogovor sa trupama, partnerima i novinarima, ne može se staviti ni u jedan nacrt ili priručnik. Odbori, saveti i geruzije našeg vremena, služe kako bi zamazivali oči sebi i drugima, mistifikujući svoju ulogu i posao kojim zamišljaju da se bave. Kada bi im dali da organizuju kran koji u Pireju treba da sačeka i prihvati kontejner scenografije pristigao iz Seula, mislim da bi zauvek isparili. Da ne govorimo o realizaciji prvog dolaska baletskih trupa iz Hongkonga i Sidneja u ovaj deo sveta, te svim detaljima i zahtevima, ali i rizicima koji prate ovakva putovanja i nastupe. Međutim, fantastičan je osećaj kada Beograd i Novi Sad, vidite pored Pariza i Londona, u okviru evropskih turneja nekih važnih umetnika! Pošto znam da ima i onih kojima smeta podrška koju jedan privatni festival ostvari od lokalnih institucija, a koja čini tek petina sredstava potrebnih za realizaciju istog, bitno je podvući da Beogradski festival igre svake godine, baš ovaj novac koji pristigne sa lokalnih konkursa, ulaže u iznajmljivanje pozorišnih sala, dodatne rasvete i ozvučenja, ali i angažovanje radne snage i tehničara. Spiskovi opreme koja nedostaje našim pozorištima svake godine su sve duži. Nešto se pokvarilo, nešto raznelo po privatnim garažama, a nešto se i nije ulagalo u nove stvari. Manjak dekoratera i binskih radnika zbog naglih proširenja marketing i pi-ar timova, takođe govori o nama. Jer bitnije je znalački podeliti ulaznice za džabe, nego praviti predstave koje zarađuju na blagajni. Nedavno sam čula da jedan teatar i nema blagajnu. Karta se može kupiti (ako baš morate) par minuta pre početka predstave. O „onlajnu“ sve najbolje, ali se verovatno čeka da i taj jednog dana izađe iz mode. Da li je teže praviti Beogradski festival igre danas, ili pre 15 godina? Naravno da jeste. Međutim, ja ne kukam. Svesna sam da sam do te mere razvila svoj festival u odnosu na ideju koju sam imala na početku, da nije čudno što mi je potrebno mnogo više energije i vremena. Festival igre je danas sam sebi konkurencija u regionu, dok je krug po kome trčimo mnogo veći, a posmatrača i komentatora ima neuporedivo više. Kada svaki put pokušate da prevaziđete sve ono što je urađeno prošle godine, da nadjačate svaki aplauz, iznenadite sve one koji misle da više ne može ništa da ih oduševi, i ostavite u neverici one što su navijali i sve učinili kako bi se vi negde usput sapleli i dobro slupali, onda je potpuno jasno zašto je borba neminovna. Na ozbiljnom umetničkom tržištu, nikoga ni jedna sjajna rola ne promoviše u večitu zvezdu. Potvrda je tek u onoj narednoj podeli uloga, koje se još nije ni desila. A možda i neće? Naravno, postoji i drugačiji put. Mnogo lakši i jednostavniji. To je put proseka i rutine. Naredni 15. Beogradski festival igre počinje baš 15. marta, i predstavlja baš 15 trupa. Neko bi rekao da je to namerno. Kao dugo očekivani i osmišljavani potcrt strategije. Najbolji komadi stižu iz Grčke, Izraela, Belgije, Kine, Nemačke, Australije, Holandije, Italije, Danske, Poljske, Amerike, Velike Britanije, Kanade i Norveške. Među onima koji potpisuju koreografije takođe ima „čudnih“ ljudi na koje treba obratiti pažnju. Jedan izraelski vojni pilot koji je patio od vrtoglavice, jedan hokejaš koji je igrao za reprezentaciju Finske, jedan slikar koji je kreirao otvaranja olimpijskih igara u Atini i Bakuu, jedan filmski reditelj sa Islanda… A ulaznice? One se odavno i dobro prodaju. Ako nema onlajna, mi šaljemo poštom. Važno je da se avio-karte mogu kupiti iz fotelje.