Ne bih dirigovao pred Trampom

Kada je stupio na mesto šefa-dirigenta Beogradske filharmonije početkom ove sezone, Gabrijel Felc je odmah bio kao kod kuće. Nije ni čudo, jer saradnja sa ovim orkestrom traje od 2009. godine. Od prvog kontakta sa ovdašnjim muzičarima bio je impresioniran kako kaže, zbog izuzetnog duga koji nose. Od tada je dolazi svake godine. I svaki put bio fasciniran. Kada je stigao poziv za šefa-dirigenta, nije se mnogo dvoumio. Rođen u Berlinu, gde je i završio dirigovanje i klavir, Felc je radio sa brojnim orkestrima do sada. U profesionalizmu, kaže, ne postoji mnogo razlike. Beogradska filharmonija je profesionalna kao i drugi orkestri. Ali u izvođenju postoje razlike, jer svi osećamo muziku drukčije. „Na primer, divno je izvoditi Ravela sa francuskim orkestrom, kao što je milina svirati Bruknera ili Vagnera sa nemačkim orkestrom. Jer to je muzika u tradiciji tih naroda“, kaže za naš list Gabrijel Felc. „Beogradska filharmonija je jedan od najboljih orkestara na Balkanu i dosad nisam naišao ni na jednu prepreku sa njima. I zato je moja ambicija da sa njima podignem kvalitet za još jednu lestvicu. A muzičari ovde znaju da me prate.“ I nesumnjivo je da će ga ispratiti i na predstojećem koncertu u petak 22. decembra, poslednjem u kalendarskoj godini, kada je upravo Brukner na repertoaru. Takođe, Felcova ambicija je i da približi mlade muzičare evropskim projektima, te će na audiciji odabrati jednog dirigenta koji će učestvovati na nemačkom projektu za dirigentski forum. Spomenuli ste duh orkestra. Šta je za Beogradsku filharmoniju tako specifično? Oni su timski igrači. Poput sportista. I žele da probaju sve. Osećam tu svežinu u njihovom radu u pristupu materijalima. To je blisko meni i blisko muzici. Ali blisko i publici. Osećam tu neku njihovu vatrenost. Ali ona je karakteristična za srpski mentalitet. Jezik mi je veoma interesantan. Učim ga i izuzetno je težak, ali mi je interesantno kad prepoznam uticaje, pogotovo nemačkog i turskog. Koja vam je najsmešnija reč na srpskom? (smeh) Pa zapravo nije smešno, nego mi je najčudnije kad vidim reči poput Majkl DŽekson na ćirilici. Ili DŽejms Bond. Izgleda potpuno ludo… Kako izgleda vaš proces rada? Zavisi od toga da li sam delo već izvodio ili nisam. Na primer, koncert kojim sam otvorio sezonu u Filharmoniji dirigovao sam već sedamnaest puta ranije, što znači da ga dobro znam i da mu se iznova radujem. Ali ukoliko uzmem neku modernu operu da radim, koja nije izvođena ranije, treba mi barem godinu dana da je pripremim. Ili čak i više. To je sumanuto. I ljudi često to ne razumeju koliko je to komplikovan proces. Godinu dana sedite za pultom, gledate iste stranice. A kada znam delo, onda tražim detalje. Pogotovo one koje ranije nisam otkrio. I uvek nađete nešto drukčije? Ne uvek, jer je to kreativan proces rada. A opet mi nismo kreativni na način na koji su to pop muzičari. Oni uvek izvedu nešto drukčije. NJima je omogućeno da kreiraju nešto novo. A klasika je staromodni proizvod. U njoj imam samo svoja lična divljenja prema kompozitoru. Ja sam poput spomenika na velikoj platformi, poput naočara za publiku. Publika dolazi na koncerte i koristi mene kao naočare, da bi bila bliža jednom klasiku, kao što je, recimo, Betoven. Ja sam tu da ih usmerim, fokusiram, da im ukažem koliko je jedno delo genijalno. E to je velika razlika između klasične i druge muzike. Mnogi pokušavaju da od klasike naprave biznis, da uvedu pop zvezde u klasiku. Možda to može da izgleda dobro. Vrlo atraktivno. Žene se obuku moderno, muškarci stave jaku šminku i frizuru. I kao pop muzičari izvode klasiku. Ali meni lično to nimalo nije interesantno. To je samo gubljenje vremena. Kao klasični muzičar, ne tražim nijednu zabavnu stvar u klasičnoj muzici. Pogotovo ne šarene čarape ili zelene kose. Mi smo uvek na isti način izvodili muziku. Još pre dvesta godina. Klasična muzika je bila i ostala ista. U klasici, fokus je na muzici a ne na izvođačima. A nema ničeg kreativnijeg nego izvesti muziku na što bolji način, izaći pred orkestar i izvesti dobar koncert. Ali na kraju, mi nismo u prvom planu. U prvom planu je muzika. Danas se to smatra staromodnim i dosadnim i ja to znam. Ali muzika je sama po sebi uzvišena. NJoj nisu potrebni nikakvi dodaci. Ali generacije su se promenile. Danas se traži nešto drukčije, kako novim uzrastima skrenuti pažnju na klasiku? Da, to je vidljivo u celom svetu i to je registrovano kao problem. Recimo opera Riharda Vagnera Tristan i Izolda traje pet sati. Pre trideset, četrdeset godina, kada nije bilo kompjutera ili tableta, gledati operu od pet sati bio je izazov, bilo je poput otvorenih vrata na koja te neko mami da uđeš. Ali danas je Vagnerova opera od pet sati apsolutno mučenje. Takođe je teško i shvatljiva. Za mene je ona predivna, znam svaki njen takt, dirigovao sam je. Zato je naš zadatak da pokažemo zbog čega je to interesantno. A to je sve veći problem. Sve više odrastaju jutjub-generacije. A to podrazumeva koncentraciju od tri minuta maksimalno. A u klasici ne postoji delo od tri minuta. I to me ponekad rastužuje. Što imamo sve manje koncentracije za nešto što traje i pola sata, a kamoli duže. A to nije dobar progres. Razumem kako se to razvija i razumem da to niko ne može da promeni. Ali tužan sam što ćemo tako izgubiti deo naše civilizacije. I to ne samo muzika, ne govorim samo o muzici. Govorim i o pisanju rukom recimo. Vekovima je pisanje rukom bilo sastavni deo našeg bića. Deo osnovnog obrazovanja. Ne bismo znali za velike majstore umetnosti, da je bilo pisanja rukom. Ručni rad otkriva deo karaktera, pisanje ukazuje kakav je ko i kao umetnik i kao čovek. Sada, sa modernim tehnologijama, to je sve izgubljeno. Negde i dramatično. Danas, na istoku recimo, pre sretnete robote na ulicama. Da li muzika može nešto da promeni, bilo lično ili globalno? Globalno ne verujem, jer mi nemamo tu vrstu uticaja. Ali lično svakako. Uvek pomislim kako je sigurno neko u sali ko nikad nije čuo to što mi izvodimo. I tako ih muzika ispuni. Učini srećnima. Barem ta dva sata. Jer i to ponekad znači mnogo. Ali u pravu ste, moramo da idemo među ljude. Pogotovo među mališane. NJihova reakcija je uvek čista. Da li vam se čini da mora i među političare? Ili izgleda kao da je klasika jedina grana umetnosti koju muzika uopšte ne dotiče? Da li je slučajnost? Uvek postoji taj problem, to uvreženo mišljenje da se klasika obraća jednom zatvorenom krugu, jednoj eliti. Tačno je to da ona traži visokoobrazovane ljude i da je za nju potrebna određena priprema. Ali ne mogu da kažem da političari ne utiču na nju, niti da je lišena uticaja politike. Evo primera. U vreme nacizma, najpoznatiji dirigent tog vremena nije napustio zemlju i ljudi su i danas ubeđeni da je i on bio nacista. Dakle, nacista je jer je dirigovao i dok su bombe padale. I mnogi će reći kako je hteo da ostane uz Berlinsku filharmoniju koja je u tom trenutku bila najbolja na svetu i verovaće da je bio nacista, dok će drugi reći kako je svirao da bi ljudima olakšao to vreme i reći će da je bio heroj. Ja mislim da je bio heroj. I naravno, ta debata odmah dobija političku dimenziju. Ako me pitate o direktnom uticaju između političara i klasičara, to je vrlo individualno. Kada bi mene zvali da dirigujem Betovenovu Devetu simfoniju pred Donaldom Trampom, odgovorio bih da ne bih to uradio ni za pet miliona evra. A za šest miliona? Ne (smeh), ni za sedam, ni za koje pare. Nikada za Donalda Trampa! Tako da imamo neke određene veze sa politikom i prema njoj, ali ne u tolikoj meri. Klasična muzika nije doživela što i književnost, kada su diktatori palili knjige jer su se plašili znanja. A da li biste dirigovali pred Angelom Merkel? Ili pred Vučićem? (smeh) Vučića sam upoznao na Ušću na koncertu na otvorenom. On je u konekciji sa Angelom Merkel. A Merkelova trenutno nije uopšte na desnoj strani politike, više je bliska levici. I to je meni nejasno, zbog čega je Vučić kao nekadašnji nacionalista toliko blizak Angeli Merkel, kada politički uopšte nisu bliski? Meni to nema nikakvog smisla! (smeh) Ali ja sam muzičar, i ne želim da razmišljam o tome. Bitno je da se čuje glas ljudi na ulici. Poslušajte ljude u Americi, recimo. Oni bi uživali kada bi živeli u komunizmu u kome smo mi živeli, jer nemaju ni osiguranja ni zdravstva niti besplatnih vrtića, ništa. Oni žive kapitalizam u najstrašnijem obliku. I to nije nikakva budućnost. Klasika tu može da ima samo terapeutsko dejstvo.